Naslov: Knjiga o Pipu
Autor: Petar Pajić
Izdavač: Prosveta, Beograd 2001.

      Dragoljub Stojadinović
      
       "Priče o Pipu" Petra Pajića su kratke ali kao šipak natučene. Staro je pravilo da se najjači otrovi u malim bocama čuvaju. Sa stranica ovog lista, gde su prvobitno objavljivane, ove priče nastanile su celu jednu lepo opremljenu knjigu. Svaka od tih priča doživljava se kao posebna mala eksplozija.
       Pip nije šeret koji se podsmeva kao vojnik Švejk, nije toliko pretenciozan da iz svake prilike cedi mudrost za sve druge (kao Nasradin Hodža), nije ni toliko namerno bezazlen da u društvenom oku balvane zamenjuje za dlake u jajetu (kao vojnik Čonkin), niti je dovoljno domišljat (kao David Štrbac) da traži pravdu za svog jazavca; on nije ni nacionalist, ni pacifist, ni arivist, ni onaj ko se podsmeva, ni onaj koji sudi ili, ne daj bože, presuđuje; on je tu negde u porodici, ali nigde konačno i neopozivo, nije sličan, već autentičan.
       Pip prima udes time što ga mimoilazi, ili time što je prema zlu ravnodušan, ili time što nalazi rešenja ne tražeći ih, i kao da ga se ne tiču ni udesi ni rešenja.
       To je junak utrnuo od života, presit svega i ravnodušan prema svemu i svakome. On neće ono što svi hoće ili moraju, jer ništa neće niti mora. On se spasava zato što izlaza nema, i što je jedini izlaz da se ono čega nema i ne traži.
       Pip nije ni veseo, ni tužan, ni zao, ni utučen, ni nemiran, ni nervozan. On je pogubio osećaje i raspoloženja. On nema dušu niti mu takav luksuz uopšte treba. On je jedina slamka među "vihorove" kojoj je svejedno kuda će i kako će.
       Gde god se nađe, Pip je na pravom mestu i ništa mu bolje i lepše nije ni potrebno od onog u čemu se našao. A baš u tom paradoksu je lek.
       No, Pip nije tip. Ili bar nije samo to. On je stanje, opšte neko mesto, ugao koji je neobičan, neočekivan, iznenađujući. On ne šiba svet a, uostalom, nema ni bilo kakav aktivan odnos prema svetu. Pip određuje svet implicitno svojom utrnulošću, svojom ravnodušnošću, time što ga se ništa više ne tiče i time što sve to na svoju ravnodušnost ne natiče, nego prosto bagateliše.
       Priča o Pipu ume da zgusne sve nevolje u jednu, da zadene za pojas sva zanimanja i sve dogodovštine, upre prstom u celi svet, a kao da traži samo jedan izlaz i samo jedno rešenje: ravnodušnost prema svakom rešavanju. Neka se zbiva što god se zbiva - Pip ostaje izvan opipa. On je utekao iz zbivanja time što je postao neosetljiv za bilo koju posledicu koja iz zbivanja proizlazi. I to je taj bumeranški prikriven strateški autorov stav "iza kace" čovekovog duha.
       U malo reči, Pip se razlikuje od svih humorističko-satiričnih likova naše i svetske elite, od Kočića i Hašeka, do Ćopića i Vojnoviča. On je antijunak među svim velikim šeretima i junacima našeg i stranog književnog vremena i trajanja.