Nije bitno što je rat u Avganistanu pri kraju i što Amerikancima trupe Bundesvera nisu ni bile neophodne. SAD u oružanoj podršci Nemačke vide važan simbol. A za vladu kancelara Šredera bitan je istorijski trenutak: Nemačka se rehabilituje kao vojna sila, i to u klubu velikih

      Noviji ratovi omogućili su Nemačkoj, koja je pola veka živela sa obavezom da se vojno ne angažuje van svoga tla, da u akcijama NATO-a, dakle uz saglasnost zapadnih saveznika, šalje svoje trupe u tuđe ratove. Posle angažovanja u oružanim sukobima u Evropi - u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji - Bundesver će sada, prvi put od kraja Drugog svetskog rata, učestvovati i u jednom ratu u Aziji. Protiv talibana u Avganistanu boriće se i 3 900 nemačkih vojnika.
       Nije bitno što je taj rat možda pri kraju i što Amerikancima Nemci nisu ni bili neophodni. Amerikanci u nemačkoj oružanoj podršci vide važan simbol. A za vladu kancelara Šredera bitan je istorijski trenutak: Nemačka se rehabilituje kao vojna sila, i to u klubu velikih.
       Zemlja je zbog toga prošla kroz krizu. Zapretio je raspad vladajuće koalicije, Šreder i Fišer su pretili ostavkama, glasalo se o poverenju vladi - što se u Nemačkoj inače vrlo retko dešava - Zeleni su se podelili, verovatno tragično i za sva vremena, ali se sve završilo tako što je tesna većina u Bundestagu zapravo bila saglasna da je zemlji važan izmenjen međunarodni imidž. Solidarišući se sa Amerikom, Nemačka svoju novu ulogu na svetskoj sceni neće zasnivati samo na jakoj privredi i sve uticajnijoj politici, nego i na manje stidljivoj demonstraciji svoje vojne moći i bojne gotovosti.
       Događaj je neobičan: prvi put od kraja Drugog svetskog rata Nemačka ima ratnog kancelara, i to socijaldemokratu, dok su njegovi koalicioni partneri Zeleni, predstavnici pokreta koji ima duboke korene u pacifizmu. Vojnici Bundesvera ne bi bili direktno, preko nišana, sučeljeni sa talibanima u avganistanskim gudurama, nego bi angažovali specijalne jedinice za iznalaženje nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja, medicinsko osoblje, avione i brodove za dotur i evakuaciju. Kao što je u Bosni angažovanje počelo sa sanitetskim avionima, tako je i sad ulazak u rat predstavljen kao logističko-humanitarna ispomoć savezniku.
       Taj "praktičan doprinos solidarnosti sa Amerikom", kako je objasnio kancelar Šreder, bio je politički izvodljiviji od prvog ulaska u oružani sukob pre jedne decenije, u Bosni. Uklonjena je ranija ustavna zapreka kojom se Nemcima zabranjuje upotreba oružanih snaga u međunarodnim sporovima. Naime, Ustavni sud je 1994. tu odredbu protumačio fleksibilnije: trupe se mogu angažovati na tuđem tlu "pod određenim uslovima". Već su postojala iskustva sa Kosova i iz Makedonije, a sad su "određeni uslovi" bili bolje obrazloženi nego ranije. Prema tumačenjima nekih nemačkih komentatora, Bundestag nije imao "nikakvu odgovornu alternativu", sem da odobri učešće Bundesvera u ratu u Avganistanu. Savet bezbednosti UN je priznao Americi pravo na samoodbranu. NATO je, sa svoje strane, bio jednoglasan u oceni da se radi o kolektivnoj samoodbrani. Bundestag je, posle američke tragedije 11. septembra, velikom većinom obećao neograničenu solidarnost sa SAD. Znalo se da ta izjava solidarnosti podrazumeva i vojne posledice. Kad je do toga došlo - u vreme koje su Amerikanci smatrali pogodnim - obećanje je valjalo ispuniti. Šreder je tvrdio da "niko ko mora da pripremi i donese takvu odluku nije naročito srećan zbog toga", ali je nesumnjivo procenjivao da će se lojalnost Americi isplatiti. Javno mnjenje je bilo podeljeno, ali u prilog podršci Americi: 51 odsto anketiranih odobravalo je Šrederovu akciju, a 46 odsto je bilo protiv nje.
       Najveću praktičnu prepreku su predstavljali raspolućeni Zeleni, koji su svog čoveka, šefa diplomatije Jošku Fišera, optuživali da se od mirovnjaka preobratio u pristalicu militarizma. Na skupu Zelenih u Rostoku Fišer je molio: "Ne ostavljajte me na ledu." Posle maratonske debate većina ga je, uz gunđanje, podržala. Ali je time, po svemu sudeći, dovedena u pitanje budućnost Zelenih. Posle ustupaka koje su, jedan za drugim, pravili Socijademokratskoj partiji, svom jačem koalicionom partneru, oni su se odrekli svojih ranijih pacifističkih principa, pa se mnogi pitaju šta je od njih ostalo.
       Oni sada objašnjavaju da "i dalje ostaju antiratna partija, ali da se u izvesnim prilikama mora upotrebiti vojna sila da bi se zaustavilo nasilje". Većina analitičara im predviđa cepanje i gubitak pristalica, a možda i postupni odlazak sa političke scene.
       Kancelar Šreder je sačuvao vladajuću koaliciju - bar do novih parlamentarnih izbora u jesen iduće godine - a Amerikancima je pokazao nešto do čega mu je bilo veoma stalo: da su vlada i Bundestag solidarni u pružanju vojne podrške Americi. U delu javnosti je, međutim, ostala strepnja da je angažovanje Bundesvera u ratu u Avganistanu donelo jednu veliku neizvesnost. Potpisan je blanko ček, a posle Avganistana mogli bi na red doći Irak, Jemen, Somalija i ko sve ne. Nije li brod porinut u reku bez povratka?