Kralj Petar II u vrtlogu britanske politike

      Na kreiranje politike britanske vlade presudan uticaj imao je njen premijer Vinston Čerčil. Iako već u poodmaklim godinama i konzervativac po ubeđenju, pokazivao je veliko interesovanje za nove političke pokrete i njihove vođe. Još u vreme dolaska fašista na vlast u Italiji nije mu smetalo da u svojstvu ministra finansija poseti Musolinija i pruži mu podršku.Kad su mu kasnije skretali pažnju na opasnost širenja komunizma, odgovarao bi: ne treba brinuti, mi nećemo živeti tamo.
      
       PREMIJEROVE PROCENE:Čerčilovu politiku prema Balkanu su u svemu podržavali vojni krugovi, odnosno generali u Ratnom kabinetu, na čijem je čelu bio on sam, a povremeno i tajne vojne službe u koje je imao puno poverenje.Činjenica da se ruski tenkovi približavaju Balkanu imala je uticaja na donošenje svih najvažnijih odluka. Ali možda i više od situacije na Istočnom frontu i onoga što je čuo od Staljina na konferenciji u Teheranu, britanskog premijera su opredeljivali izveštaji koje je dobijao iz Titovog štaba od svojih "prijatelja", brigadira Ficroja Meklejna, pukovnika Vilijama Dikina i sina Randolfa. Oni su mu govorili o snazi i borbenosti partizanskih jedinica koje, navodno, zadržavaju u Jugoslaviji više neprijateljskih divizija nego britanske i američke trupe u Italiji, uveravali su ga da će komunisti vladati Jugoslavijom "ma šta god mi učinili", da Titov komunizam nema nepoželjnih osobina, da to nije "zabrinjavajuća crvena sablast", već da je to "narodni pokret koji ima podršku stanovništva". Postepeno su mu usađivali u glavu da je kralj Petar, prema kome "imamo izvesne moralne obaveze", izgubio ugled u svome narodu.
       Već u decembru 1943, posle dogovora sa Rusima o zajedničkoj politici prema Jugoslaviji, tražio je da se đeneral Mihailović odstrani iz jugoslovenske vlade u Kairu kako bi se stvorila mogućnost za aranžman o eventualnom Titovom priznavanju kralja Petra... Ali sve neće ići tako glatko.
       Pre svega, britanska diplomatija nije mogla da sledi brzoplete poteze svog premijera. U Forin ofisu je preovlađivalo razumno shvatanje da bi svaki spektakularan i preuranjen prekid sa Mihailovićem izložio britansku vladu optužbi kako ga je žrtvovala da bi udovoljio zahtevima Sovjeta. Doduše, i u Državnom sekretarijatu spoljnih poslova bilo je različitih pogleda na to pitanje, ali su se oni morali uskladiti sa Idnovim preporukama. Najviše je u tom pogledu odskakao ambasador Stivenson. On je započeo svoju službu upravo u Kairu, gde je bio izložen uticajima vojnih krugova i obaveštajnih službi. Prvi je primao Meklejnove izveštaje, s njim razgovarao i uglavnom se saglašavao sa njegovim preporukama da se iz jugoslovenske vlade što pre eliminiše njen ministar vojni. Stivenson je već imao spremljen plan kako da se to izvede, pri čemu bi se kao razlog navelo da Mihailović nije izvršio poslednji zadatak - napad na železničku prugu u pravcu Grčke.
      
       ZA DRAŽIN ODLAZAK:I premijer Čerčil i državni sekretar za spoljne poslove Idn bili su saglasni da mogućnost za rešavanje tadašnje jugoslovenske situacije treba tražiti u okviru aranžmana koji je podrazumevao Titovo prethodno priznavanje kralja Petra. Razlikovali su se jedino u načinu i postupku kako do toga doći.
       Idn je predlagao da se najpre treba obavestiti da li je vođa partizana spreman da to prihvati. Zbog toga bi Meklejn morao da se vrati u Jugoslaviju i saopšti mu stav njihove vlade, "da će, po našem mišljenju, i interesima Jugoslavije i zajedničkim ratnim naporima štetiti ako se ne uspostave odnosi između Kralja i partizana, te da smo zbog toga za to da Kralj pođe u Jugoslaviju da bi uspostavio vezu sa Titom i partizanima". Idn je još mislio da postoje neki izgledi da partizani promene svoj stav prema monarhiji i kralju ako bi se Titu stavilo do znanja da će kralj biti spreman da raskine vezu sa Mihailovićem i formira novu vladu i kad bi on saznao za mogućnost da kralj dođe na partizansku teritoriju, jer bi to značilo "da bi Tito dobio imovinu jugoslovenske vlade, tj. brodove i posade brodova na Srednjem istoku".
       Čerčil je zastupao mišljenje da bi Tita, pre nego što mu se uputi takva poruka, trebalo pridobiti time što bi se prethodno odbacio đeneral Mihailović i njemu uskratila svaka pomoć. Premijer je bio pod utiskom Meklejnovog izveštaja, koga podržava i ambasador Stivenson, da su partizani uopšte, a Tito naročito, nepromenljivo protiv kralja i da bi svaki pokušaj da se prethodno podstakne pitanje monarhije pobudio u ovom trenutku suprotan efekat.
       Čerčil je odlučio da se lično obrati Titu. Skicirao je tekst jednog pisma, u kome je bila glavna njegova poruka da ubuduće neće više imati posla sa Mihailovićem i da će zamoliti jugoslovensku vladu da ga ukloni iz svog sastava. Idn, kome je premijer poslao taj tekst, nije bio zadovoljan njegovim sadržajem i sugerisao je da se u onaj deo teksta u kome se govori o kralju unese i sledeći stav: "Šta mislite o tome da Vam se pridruži u Jugoslaviji i osnuje novu jugoslovensku vladu, koja bi predstavljala sve elemente istinskog otpora? Ako kralj Petar pođe u Jugoslaviju, trebalo bi biti sasvim jasno da to neće promeniti odluku da će jugoslovenski narod posle oslobođenja moći slobodno izabrati oblik (vladavine) koji želi." Osim toga, Idn nije bio siguran da bi Titu već sada trebalo obećati raskid sa Mihailovićem i za to navodi sledeće razloge: "Najpre zato što bar ovde nemamo uverljiv dokaz o njegovom nečasnom držanju, a drugo, jer taktički izgleda bolje da to držimo u rezervi kao ustupak Titu, ako uopšte bude spreman diskutovati o saradnji sa Kraljem. Stoga predlažem da izostavite četvrtu rečenicu od kraja."
       Kada je primio ove Idnove sugestije, Čerčil je već imao na raspolaganju i belešku svoga sina Randolfa (a to mu je Meklejn naglasio) da se otpuštanjem Mihailovića ne može za kralja dobiti ljuid pro ljuo (protivvrednost), već bi taj gest samo mogao stvoriti atmosferu u kojoj će kraljeva sudbina biti popravljena. To je premijeru bilo dovoljno da odbije sugestije svog državnog sekretara: "Sada ne postoji mogućnost da navedemo Tita da prihvati Petra kao 'ljuid pro ljuo' (protivvrednost) za nepriznavanje Mihailovića. Kad Mihailović jednom ode, Kraljevi će se izgledi znatno popraviti i mi možemo braniti njegovu stvar u Titovom štabu... Nećemo nikada pomiriti te dve strane dok se ne samo mi, već i Kralj ne odrekne Mihailovića. Stoga ne bih mogao prihvatiti ispravke koje ste predložili... Obavestite me, takođe, o načinu kako ćete se odreći Mihailovića i pozvati Kralja da to učini. To je, po mom mišljenju, jedina Petrova šansa."
      
       KOME POMOĆ:Odnos između partizana i četnika u britanskoj politici dugo se posmatrao kao odnos između Hrvata i Srba: vođa partizana je Hrvat, Tito, a njegov pokret se ustalio, uglavnom, u delovima Hrvatske i Bosne; s druge strane, četnički pokret vode srpski oficiri, sa težištem svoga delovanja u Srbiji i Crnoj Gori. U prošlosti, britanski javni radnici su, uglavnom, favorizovali Hrvate jer su smatrali da se oni bore za svoju ravnopravnost pošto su, navodno, u Kraljevini Jugoslaviji Srbi imali povlašćeni položaj. Posmatrajući kroz tu prizmu i odnose u izbegličkoj vladi, oni su sa podozrenjem gledali na srpske ministre, a sa naklonošću na ministre Hrvate. Međutim, zamoreni večitim sporom između Srba i Hrvata u toj vladi, koji je ugrožavao obnavljanje Jugoslavije za koju su se zalagali, britanski zvaničnici su obratili pažnju na nove političke pokrete, koji su iskazivali veću odanost toj jugoslovenskoj zajednici. Izgledalo im je da su partizani, sa svojim programom preuređenja zemlje na federalističkoj osnovi, a uz to odlučni borci protiv Nemaca, upravo ono što oni traže. Nezgoda je jedino u tome što teže uspostavljanju komunističkog režima u zemlji, ali tu bi se mogao naći balans podrškom kralja Petra.
       Raspolažući nekim podacima iz izveštaja koje je dobijao, Idn je skrenuo pažnju Čerčilu da treba voditi računa o tome da veliki broj Titovih pristalica nisu uvereni antimonarhisti. Premijer je odbacio upozorenje da se u odnosima s partizanima uzima u obzir jedna takva činjenica jer mu je to izgledalo kao "da smo spremni rascepkati partizanski pokret i potkopati Titov položaj". Ali je zato, slepo verujući Titu, slao njemu oružje, koje su onda partizani upotrebljavali za uništenje četnika. U očekivanju Titovog odgovora na svoju prvu poruku, Čerčil je i dalje insistirao na odbacivanju vođe četnika, tražio od Idna savet kako da se u tom pravcu utiče na kralja, izražavajući, navodno, svoju zabrinutost za njegovu sudbinu: "Svakim danom dok tom jadnom malom Kralju Mihailović visi oko vrata kao mlinski kamen, njegovi izgledi da ponovo dobije krunu postaju sve manji. (...) Drugačija bi situacija mogla nastati kad bi Kralj imao zaslugu da se oslobodio tog saradnika neprijatelja, koji je poubijao toliko partizana(!) i sprečavao njihov pokret otpora".(!)
      
       TITOVA IGRA:Tito je najzad odgovorio Čerčilu 28. januara. Zahvalio se na priznavanju njegove borbe i dobijenoj pomoći, ali je mogućnost saradnje sa kraljem Petrom ljubazno odbio: "Vaše obaveze prema kralju Petru i njegovoj Vladi razumem, i nastojaću, ukoliko to dopuštaju interesi naših naroda, da se izbegne nepotrebna polemika i da se Saveznicima u tom pogledu ne prave neugodnosti." Pozvao se potom na već stvorenu političku situaciju u zemlji, koja, po njegovom mišljenju, nije samo težnja pojedinaca, ili njegove političke grupe, već svih onih koji pomažu tu borbu, a to je "ogromna većina naroda".
       Ovakvim odgovorom niko u britanskoj vladi nije bio zadovoljan. Idn je predlagao da se Meklejnu uputi još jedan telegram sa zahtevom da Titu postavi konkretno pitanje o njegovom stavu prema kralju.
       Nijedan od tih saveta Čerčil nije uvažio. Obraćajući se 22. februara Donjem domu, napadno je hvalio partizanski pokret da po brojnosti i borbenosti "mnogostruko nadmašuje" vojsku đenerala Mihailovića i pri tom uzdizao "daleko silnijeg junaka", Tita. Rekao je da su se ne samo Hrvati i Slovenci već u velikom broju i Srbi pridružili partizanima, koji broje oko četvrt miliona boraca i uspešno zadržavaju čak četrnaest nemačkih divizija. Za razliku od njih, Mihailović je, prema Čerčilovim rečima, došao u situaciju da neki njegovi komandanti sklapaju sporazum sa italijanskom i nemačkom vojskom, a protiv neprijatelja preduzimaju vrlo malo ili čak ništa. Premijer nije zaboravio da istakne ulogu svojih izaslanika brigadira Meklejna i potpukovnika Dikina, koji se "sprijateljio" s Titom, kao i da on sam sa njim vodi "stalnu i ugodnu prepisku". O kralju Petru Čerčil je govorio kao o manje važnoj ličnosti, gotovo sa omalovažavanjem. Zapitao se: "Kakav je onda položaj kralja Petra i jugoslovenske kraljevske Vlade u Kipru? Kralj Petar je kao sedamnaestogodišnji dečak pobegao iz kandži kraljevskog namesnika i s novom jugoslovenskom vladom našao sklonište u našoj zemlji. Ne možemo se nikako odvojiti od njega. On je bez sumnje izgubio u očima partizana, zbog veza njegove Vlade s generalom Mihailovićem i njegovim komandantima. Ovde, na ovim ostrvima, privrženi smo principu monarhije i osetili smo mnoge blagoslove ustavne monarhije, ali ne nameravamo nametnuti svoje ideje narodu bilo koje zemlje."
      
       RUČAK ZA KRALjA:I dok je kralj bio zanesen mišlju da ostvari svoj mladalački san i oženi se voljenom princezom, Čerčil i Idn su se dogovarali kako da ga savetuju da otpusti svoju vladu i oslobodi se đenerala Mihailovića. Trebalo je da mu saopšte zašto su obustavili pomoć Mihailoviću i povukli svoje vojne misije iz njegovog štaba, te zašto su se okrenuli partizanima i pružaju im svu pomoć, a zatim da ga pitaju da li je spreman da ode u Jugoslaviju i tamo obrazuje vladu u saradnji sa Titom, za šta je osnovni preduslov ostavka tadašnje Purićeve vlade. Mihailović bi u tom slučaju bio otpušten, ali ostaje problem ostajanja đenerala na položaju glavnog komandanta. Idn je predviđao da bi zamenjivanje Mihailovića nekim drugim bio "škakljiv posao". Potrebno je, pre svega, da kralj Petar zadrži svoju vezu sa Srbima, a Mihailović, bez sumnje, raspolaže odanošću većine Srba; ako bi se uklonio s položaja glavnog komandanta, morao bi se zameniti nekim drugim, koji bi bio prihvatljiv za Srbe, ali i za Tita. U tom pogledu mogla bi se uzeti u obzir ideja pukovnika Bejlija, koji se upravo vratio iz Jugoslavije, da se podstaknu neki nezadovoljni komandanti da ga uklone izvođenjem "dvorske revolucije".
       Nekoliko dana posle toga Čerčil je i sam primio kralja, priredivši ručak u njegovu čast, i tokom razgovora s njim ubeđivao ga je ne samo da otpusti Purićevu vladu nego i da odugovlači sa formiranjem novog kabineta: "U tom periodu moraćemo vrlo mnogo raditi s obzirom na Tita, a takođe što se tiče Mihailovićevih pristalica, ne isključujući mere koje je pukovnik Bejli spomenuo" - izvestio je on Idna. Taj razgovor sa britanskim premijerom ostavio je na kralja neprijatan utisak: "Nismo se, međutim, složili o političkim pitanjima, koja su se neizbežno nametnula" - zapisao je on u svojim memoarima. "Čerčil je izneo još 'dokaza' da je Mihailović izdajnik i vršio na mene pritisak da ga se otarasim i da otpustim Purića. Naglasio je sa sebi svojstvenom uverljivošću da, ukoliko ne postupim onako kako on želi, činiću protiv ratnih napora Saveznika. Rastali smo se u zategnutim odnosima i razlike u našim mišljenjima nisu se izgladile." I dok je Čerčil sve olako shvatao i bio spreman da se nagodi s Titom žrtvujući ne samo Mihailovića već i kraljeve interese, Idn je bio zabrinut kako će se sve to dalje odvijati: "Obuzela me je velika zabrinutost zbog položaja kralja Petra" - obavestio je svog premijera. "Ako otpusti Purićevu vladu i ako bude postojao neki interval pre nego što bude imenovao novu vladu, ne postoji li znatna opasnost da će Tito, u međuvremenu, proglasiti svoj Komitet zakonitom vladom i možda će je Rusi priznati kao takvu? Kad bi se to dogodilo, položaj kralja Petra bio bi gori nego ikada." Idn je predlagao Čerčilu da savetuje kralja da se uzdrži od otpuštanja svoje vlade dok njegovi planovi ne budu izvesni, odnosno dok se ne dobije odgovor od Tita?
      
       TITA ZA KRALjA:Onaj o čijoj se koži tu ponajviše radi, predsednik vlade Purić, pokušavao je da se suprotstavi pritisku britanske vlade. Učinio je to uobičajenim diplomatskim putem: pozvao je ambasadora Stivensona kako bi mu uložio protest na pisanje britanske štampe i tražio od Forin ofisa da spreči objavljivanje svih tih "senzacionalnih i vulgarnih članaka" na račun njegove vlade, pa i samog kralja. Govoreći zatim o "žestokom pritisku" koji članovi britanske vlade vrše na kralja Petra u "prijateljskim i neformalnim razgovorima", Purić je to ilustrovao primerom Čerčilovog razgovora s kraljem za vreme ručka koji je bio priređen u njegovu čast. O tom razgovoru obavestio ga je sam kralj rekavši: "Gospodin Vinston Čerčil tražio je od mene, u stvari, da prihvatim Tita za kralja Jugoslavije." Prema Purićevom prikazu, kralj je onda objasnio Čerčilu da ukoliko učini sve to što se od njega traži, kasnije bi se smatrao pukim "britanskim zatočenikom". Ambasador Stivenson je to demantovao, pozivajući se na javne Čerčilove izjave da se britanska vlada ni pod kakvim okolnostima ne može odvojiti od kralja. To nije umirilo predsednika jugoslovenske vlade, već je on i dalje izražavao sumnje u britansku politiku. Pitao je ambasadora Stivensona da li to Velika Britanija "rasprodaje Balkan sovjetskoj Rusiji". Ako britanska vlada prepušta Jugoslaviju samoj sebi, onda ne treba da se upliće u njene unutrašnje stvari. "Mi možemo gledati svoja posla sami, ako vi svojim mešanjem ne učinite za nas stvari težim" - rekao je na kraju Purić britanskom ambasadoru.
       Na sastanku koji je 13. aprila održao sa kraljem Petrom Čerčil je od njega tražio da, kao urgentne, preduzme sledeće korake: da prinudi vladu na ostavku i izda jednu proklamaciju čiji bi osnovni cilj bio da podstakne svoje podanike u zemlji da se ujedine u borbi protiv Nemaca; da obrazuje novu vladu u čijem će sastavu biti ličnosti koje ne bi bile neugodne za Tita i koje bi mogle da sprovedu politiku utemeljenu na proklamaciji; jedan od prvih zadataka te vlade bio bi da ukine zabranu o upotrebi brodova Jugoslovenske kraljevske mornarice i stavi ih na raspolaganje partizanima. Premijer je naročito skrenuo pažnju kralju na mogućnost brzog napredovanja Rusa preko Balkana i njihov upad u Jugoslaviju, pri čemu bi se Crvena armija, nesumnjivo, združila sa partizanskim snagama maršala Tita. Njihovom napredovanju mogla bi da se suprotstavi vojska đenerala Mihailovića, a on, kralj Petar, mada jedan saveznički vladar, mogao bi u tom slučaju da bude upleten u borbu na strani Nemaca protiv jedne od glavnih članica ujedinjenih nacija. Drugim rečima, našao bi se na pogrešnoj strani.
      
       AMERIČKA POMOĆ:Tražeći podršku da se odupre ovom pritisku, kralj se pismom obratio američkom predsedniku Ruzveltu i tražio od njega da utiče na Čerčila. Požalio mu se kako se od njega zahteva da ubuduće Jugoslavija nema vladu, već samo savet od tri člana koji bi započeo razgovore s Titom, a potom bi trebalo da tom savetu prepusti upravu nad Jugoslavijom. Pošto mu je preneo sadržaj svojih razgovora sa Čerčilom i Idnom, tražio je od Ruzvelta da mu objasni savezničku politiku prema Jugoslaviji, jer bi, po njegovom mišljenju, prihvatanje britanskog zahteva bilo "političko samoubistvo". Odgovor američkog predsednika usledio je sa zakašnjenjem od gotovo mesec dana i predstavljao je ljubazno i biranim rečima opravdavanje Čerčilovih zahteva. Naime, i Ruzvelt je smatrao da postojeća Purićeva vlada nije baš kvalifikovana da iznađe rešenja za sve izazove pred kojima se nalaze Jugosloveni, a i oni sami žele nove ljude koji bi mogli da odgovore tim izazovima. Upravo stoga on je mislio da bi Mihailovića trebalo osloboditi svih političkih obaveza i omogućiti mu da se koncentriše na vojne probleme. Kao novu ličnost, sposobnu da pruži najbolje savete kralju i da ga upozna sa gledištem američke administracije, preporučio je hrvatskog bana Šubašića. Ruzvelt je smatrao da partizani predstavljaju mnogo značajniji pokret otpora, koji uživa veću podršku naroda, nego što je kraljevska vlada spremna da prizna. Inače, uveravao je kralja da se američki stav prema partizanima nije promenio i da se sa njima sarađuje samo na vojnom planu. On je, takođe, naglasio da Amerika nema posebnih interesa u jugoistočnoj Evropi, ali da će i dalje nastaviti da sarađuje sa britanskom i sovjetskom vladom na uspostavljanju kolektivne bezbednosti na Balkanu. Američki predsednik je završio svoje pismo kralju obeshrabrujućom porukom: "Molim Vas da prihvatite njegov (Čerčilov) savet, kao da je moj."
      
       RASCEP U VLADI:Približavanje Crvene armije granicama Jugoslavije unelo je pravu pometnju među srpske političare u emigraciji. Kod njih je sazrevalo saznanje da Rusi ni u kom slučaju neće napustiti Tita, a da s nepoverenjem gledaju u Mihailovića, koga se Englezi odriču, pri čemu traže i od Amerikanaca da učine to isto. Čak je i stari radikalski prvak Momčilo Ninčić, koji je bio najbliži Dvoru, drastično promenio svoj stav izjavljujući da bi, u interesu sporazuma sa Sovjetima, trebalo ukloniti Mihailovića; "u protivnom, biće žrtvovano Srpstvo". Kao dugogodišnji ugledni diplomata Ninčić se zalagao da se i kod Rusa i kod Engleza insistira na tome da se oni sporazumeju o "jugoslovenskom pitanju", a onda "moramo i mi Srbi prihvatiti taj sporazum". Grol se već odranije opredelio za to da bi radi sporazuma sa Rusima trebalo žrtvovati Mihailovića, dok je Slobodan Jovanović ostao pri svome stavu da bi to bilo štetno jer nije reč o Mihailovićevoj ličnosti, već o potčinjavanju svih Srba i Hrvata Titu, čiji je cilj "uništenje Srba". Jedan deo vodećih srpskih političara saglasio se u tome da kralja treba savetovati da teži kompromisu: "Mi nismo u stanju voditi politiku sami, nezavisno od svih, a još manje protiv svih... Ako je kompromis moguć, treba ga učiniti... U svakom slučaju, politiku bez podrške Engleza i Amerikanaca, i još protiv Sovjeta, ne možemo akceptirati. To bi bilo samoubistvo." Drugi, ne mali broj srpskih političara već se opredelio i otvoreno izjasnio za Tita. Učinili su to i bivši predsednik vlade Dušan Simović, jugoslovenski ambasador u Moskvi Stanoje Simić i vojni izaslanik Lozić, zatim Srbi iz Hrvatske - Savica Kosanović i Stojan Pribićević, i iz Bosne - Branko Čubrilović... Među srpskim političarima ispoljavala se ne samo velika razbijenost već i osećanje lične netrpeljivosti: Srđan Budisavljeveić je istupao oštro protiv Slobodana Jovanovića, koga je Savica Kosanović otvoreno nazivao "izdajnikom", a Jovan Banjanin je tu svoju animoznost izrazio i sledećim rečima: "Ni u groblju neću da budem sahranjen u kome bi bili Ninčić, Gavrilović i Slobodan (Jovanović)."
       U takvom nepovoljnom okruženju kralj Petar je započeo savetovanje sa političarima, bivšim ministrima Jovanovićem, Gavrilovićem, Grolom, Snojem... U odvojenim audijencijama saopštio im je kako Englezi traže da se prizna Tito kao glavnokomandujući, da tadašnja kraljevska vlada vodi samo spoljne poslove, a ništa u zemlji i sa zemljom, kao i da se sudbina monarhije rešava posle rata, u Ustavotvornoj skupštini. Kralj je izgledao veoma zbunjen i zaplašen... Žalio se "da su nas Englezi, isključivim pomaganjem Tita, predali na milost i nemilost Sovjetima, da su nas ispustili već u Moskvi, gde je Bugarska izričito data Sovjetima". Na pitanje šta se može očekivati kada Rusi zakorače na Balkan i približe se Srbiji, kralj je odgovorio da se Srbi neće odupreti Rusima i da će Rusi možda smatrati pogodnim da iskoriste snage đenerala Mihailovića, Grolu, koji mu je govorio da nema Jugoslavije "bez kompromisa s Titom, Sovjetima i Hrvatima", rekao je, kako ga je Čerčil uveravao da je "Tito njegov čovek, a ne Staljinov"!!!
      
       "POZITIVAN ODJEK": Čim je pomislio da je kralj Petar "otpustio" vladu Božidara Purića, Čerčil je istoga dana, 17. maja, obavestio Tita da to uključuje i đenerala Mihailovića, kao ministra vojske, i upozorio ga: "Ne znamo šta će se dogoditi u srpskom delu Jugoslavije. Mihailović, očigledno, ima u tom delu jak položaj kao glavni komandant, te iz toga što je prestao biti ministar vojske ne sledi da će izgubiti svoj uticaj. Ne možemo predvideti šta će učiniti. Postoji, takođe, veliko mnoštvo, koje možda čini 200 000 srpskih seljaka, privatnih vlasnika, koji su protiv Nemaca, ali imaju jak srpski nacionalni osećaj... Moj je cilj da se te snage podstaknu na saradnju s Vama za stvaranje jedinstvene nezavisne Jugoslavije..."
       Na Čerčilovu poruku Tito je lakonski odgovorio da otpuštanje Purićeve vlade "kod nas ima pozitivan odjek" i, ne obazirući se na upozorenja o snazi ravnogorskog pokreta u Srbiji, uputio je da se o svemu tome razgovara sa njegovim izaslanikom, generalom Velebitom. Premijer je posle toga učinio presedan primivši prvi put partizanskog generala. Obavestio ga je da će njegova vlada raditi sve što može pomažući Titu u borbi protiv Nemaca, ali da će i dalje priznavati kralja Petra "koji je s nama udružio svoje snage kada smo sami stajali na bojnom polju protiv sila Osovine i prema kome imamo jake moralne obaveze". Čerčil je zatim skrenuo pažnju generalu Velebitu da u Srbiji ima mnogo seljaka - privatnih vlasnika koji bi se oštro suprotstavili svakom pokušaju da se nametne komunistički režim i istakao, kao veoma važno, da se ne potcenjuje uloga koju bi mogla da odigra monarhija. Titov izaslanik je pokazao razumevanje za britansko stanovište, pri čemu je opovrgao sumnje da partizanski pokret teži da nametne u Jugoslaviji komunistički režim, kao i da će učiniti zemlju provincijom Sovjetskog Saveza. A kada je reč o snazi četnika u Srbiji, rekao je: "Tito sad čini ozbiljne napore da bi se utemeljio u Srbiji, čiju strategijsku i političku važnost u potpunosti shvata i gde je njegov pokret počeo... Ti napori imaju uspeha i već sada visok postotak od 44 odsto Srba u partizanskim redovima povećaće se..."
      
       (Nastaviće se)