I neka zazvuči apsurdno, ali priča o Džordžu Harisonu tek počinje njegovim odlaskom

      Postoji jedan apsurd kada su Bitlsi u pitanju - što više prolazi vreme od njihovog raspada i prestanka rada - to više raste interesovanje za njih. Događaji iz njihovih pojedinačnih javnih i privatnih života, ma kako srećni ili nesrećni bili, poslovno uspešni ili ne, biće uvek još jedna tema, biće dugo očekivana nova "priča" i za obožavaoce i za one koji se nalaze na drugoj strani ulice.
       Prolazak vremena kao da uvećava i broj "neispričanih priča" posebno kod onih, koje su Bitlsi svojim tako kratkim ali tako burnim trajanjem, zaveli pa "izdali" i ostavili ih da žive same i samo od uspomena na neke lepe prošle dane, na neko vreme kada su pevali "Love me do" ili neku drugu pesmu, kada su čekali nove slike, nove pesme, nove priče, modne detalje...
       Ostavljeni, napušteni skoro bez reči - nisu hteli da im dozvole da imaju pravo da svaki od njih nađe svoj život i put. Obožavajući ih i dajući im pravo da ih vode i da budu skoro nepogrešivi, nisu, ni dok su Bitlsi postojali, hteli da pogledaju njihovu sliku i da vide sva ta lica - koja nisu lica "članova grupe" već lica ljudi koji su u prolazu, hitajući za svojim životima i poslovima, zastali da se vide, zato i svaki događaj iz njihovih života van Bitlsa otvara upravo novu stranicu realnog života grupe i posle više godina stvarnog nepostojanja.
       Odlaskom najmlađeg Bitlsa Džordža Harisona otvorene su stranice knjige "Džordž Harison - lice Bitlsa" u kojoj ćemo verovatno uspeti da nađemo neke od tragova tih tajnih veza koje su tim tako različitim ljudima pomogle da stvore duh nove pesme i načina života. Možda ćemo uspeti da nađemo i delić odgovora na pitanje ko su sve bili stvarni unutrašnji pokretači njihovog postojanja i stvaranja.
       Džordž Harison, kao čovek iz senke, važio je za čoveka koji je uveo Bitlse u njihovu najbolju fazu, koji im je otvorio nova vrata kroz koja je samo on prošao. Neko je napisao da je to bio put od "droge do Maharašija", ali bi se pre moglo reći da je to bio korak vraćanju sebi posle deset godina "ludnice" - početaka, traženja, nedoumica, padova i uspeha - u kojoj su živeli od 1956. do 1966. godine. Džordžov odlazak u Indiju 1966. godine bio je samo jedan od koraka na tom putu.
       Iako su tada imali nepunih četvrt veka života Bitlsi su već bili materijalno i emocionalno "stogodišnjaci" i potraga za "eliksirom mladosti" ili "večnim životom" bio je nužan korak. Iako je posle iskustva sa LSD Džordž rekao da prvi put u životu nije bio svestan svog ega, droga će biti samo usputna stanica na nekom traganju za najboljim životom za njega, na putu uspostavljanja "kosmičkih komunikacija".
       Indijska muzika, instrumenti, filozofija, samo su upotpunili njegovo buđenje i priča o drogi kao "pokretaču" završava se već avgusta 1967. godine. Nekako u isto vreme i Maharaši stiže u London. Godine 1967, 24. avgusta Bitlsi su na predavanju Maharašija o transcendentalnim meditacijama u hotelu "Hilton" u Londonu. Posle je sve bilo drugačije.
       Možda je njima posle nestanka Brajana Epštajna bio potreban jedan novi pokretač. Možda su tražili način da na jedan drugi način, po nekom drugom redu slože svoje misli, rad i svakodnevicu i da iz grupe pređu u pojedinačne živote.
       Bitlsi su vam kao kocka - bacite je i nikada ne znate koje će lice biti vama vidljivo. Iako više nema Džona, Džordža i Brajana na kocki su ostala sva lica i priča je zato večna.
       Džordž Harison je bio čovek koji misli i koji veruje. Od priča kako je naučio da svira gitaru kupljenu za 3,5 funte do svega onoga što se kasnije dešavalo. Za mene, lično, najimpresivnija slika o njemu je njegovo lice, puno poštovanja i sreće dok sluša i svira sa jednim od svojih mladalačkih idola Karlom Perkinsom. Lice čoveka koji je ostvario svoj san!
       Slika njega u grupi na podijumu u Njukastlu oktobra - 1963. godine. Kada sam uspeo da se izborim za svoju prvu pravu "putnu kartu" u svet Bitlsa bila je jedna druga, koja, takođe, govori o njemu. Kao da je bio tu, a da ništa nije čuo već je kao za sebe svirao i pevao. Kao da je osmehom odgovarao publici koju nije video. Ili se to meni sada čini, sećajući se nečega od pre 38 godina.
       I bez titule Džordž Harison je i prema sebi i prema drugima imao "aristokratsko" ponašanje začinjeno specifičnim britanskim, ponekad i sirovim humorom. Kao čovek koji je "našao odgovor" on je na takav način govorio i o svojoj bolesti.
       Muzičar i muzikant, Džordž Harison nije imao potrebe da bude "zvezda" - on je imao svoju muziku, koja se bolje čula daleko od "bitlmanije". Čovek velike radne energije znao je da u ovim životnim trkama pobeđuju maratonci i zato je išao naizgled sporije, korak po korak, ali neprimetno odmičući svima.
       I neka zazvuči apsurdno, ali priča o Džordžu Harisonu tek počinje njegovim odlaskom. Kao da će tek sada njegova gitara još nežnije zajecati i kao da će "tihi čovek" tek sada progovoriti.
       Za period u Bitlsima rekao je da je to bio "najbolji period u našim životima, čini mi se da smo se samo smejali i radovali".
       Za Džordža Harisona, njegov život je počeo tek posle toga.
      
       NIKOLA NEŠKOVIĆ