Mislim da je naše društvo nezainteresovano za ljude kao što sam ja, jer je i samo duboko hendikepirano. Počev od političke situacije do opšteg siromaštva. Kad je takvo stanje, naravno da je svaka različitost bauk i tabu tema

      Aleksandra Haravan je nežna i krhka, izgleda kao devojčica, iako će sledećeg meseca napuniti 32 godine. Šarmantna je, često nasmejana. Sa majkom Svetlanom i tetkom živi u centru grada, preko puta Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Stan je mali, prijatan. Aleksandra dizajnira nakit i pravi šešire. U Centru za devojke vodila je kreativnu radionicu za devojčice koje vole to isto da rade. Pre pet godina završila je kurs za rad na SOS telefonu, za žene i decu žrtve nasilja. Aktivista je u Udruženju studenata sa hendikepom.
       Razbolela se još kao beba od osam meseci. Uveče je dobila visoku temperaturu, a već ujutro je bilo jasno da je došlo do oštećenja mišića. Spinalna mišićna atrofija, glasila je medicinska dijagnoza. Lekari su tvrdili da nikad neće moći da hoda. Ipak, prohodala je sa osamnaest meseci. Hod je bio nepravilan i otežan. Kičma to nije mogla da izdrži, krivila se sve više i više. Kad je napunila sedamnaest godina, Aleksandra je morala na operaciju. Posle je devet meseci provela u gipsu, pa su poluatrofirani nožni mišići potpuno atrofirali. Invalidska kolica počela je da koristi kad je napunila devetnaest godina.
      
       Kuća
       "Od najranijeg detinjstva bila sam svesna da se razlikujem od druge dece. Često nisam mogla da igram igre koje su ona igrala, ali nisam odustajala. Pomirila sam se sa tim da ne mogu da se pentram po drveću, ali sam, koliko god loše, ipak igrala lastiš. Trudila sam se da ni od čega ne odustanem." Kada je u osnovnoj školi počela kabinetska nastava i Aleksandra je išla iz učionice u učionicu, ali je i taj kratak put znao da potraje preko dvadeset minuta. Jedinu neprijatnost doživela je u sedmom razredu zato što nije želela da se oslobodi časova fizičkog. Njen razred igrao je rukometnu utakmicu protiv drugog odeljenja. Devojčica iz protivničke ekipe joj je rekla: "Ti, ćopava, ne možeš da igraš." Odmah joj je odgovorila: "Kad izlečiš bubuljice, onda se javi", priča Aleksandra kroz osmeh i kaže da joj se deca ni pre ni posle toga nisu rugala, možda i zato što joj je "jezik bio i ostao dug".
       Tada je Aleksandra živela na periferiji grada, na Miljakovcu. U soliteru na sedmom spratu, a samo jedan lift koji se često kvario. Upisala se u najbližu srednju školu (mašinsku), koja je bila udaljena oko kilometar i po od njenog stana. Drugari iz odeljenja nosili su je iz učionice u učionicu. Išla je na ekskurzije, žurke, bila najbolji učenik. Preselila se u centar grada kada je napunila 23 godine. To je svakako jedan od najvažnijih događaja u njenom životu, jer se na Miljakovcu osećala izolovanom. Sada živi u prizemlju. Radnici preduzeća "Beograd put" adaptirali su prolaz za nju - napravili su rampu za kolica. Smatra da je važno reći da se oni uvek ljubazno odazivaju na pozive invalida da adaptiraju ulaze u zgrade i da to rade besplatno.
      
       Porodica
       Razgovaramo u maloj prostoriji koja je i kuhinja i trpezarija i Aleksandrina soba. Ona tu spava i provodi najviše vremena. Odmah do kreveta je prozor i vidi se prelep zeleni park između zgrada. Pored kreveta nalaze se mini-linija i polica za knjige. Sluša uglavnom rege muziku. Mama Svetlana je ostala bez posla, sada je na raspolaganju na tržištu rada. Aleksandrina tetka zaposlena je u građevinskoj firmi "Svetlost". Kućnom budžetu doprinosi i Aleksandra. Od 1994. godine, leti na ulici prodaje nakit koji pravi. "Ukapirala sam da ne vredi praviti ništa vredno pa prodavati na ulici. Pravim nakit koji u suštini nema neku vrednost, ali ga ljudi kupuju. Prošlog leta prodavala sam ogrlice za po jednu marku i za dva meseca zaradila 1000 maraka."
       Kaže da po dvanaest sati provede na ulici. "Ušla sam u fazon ulice. Volim to da radim, volim kontakt sa ljudima. Naravno mogu da prodajem samo kad je lepo vreme. Ove godine nisam izlazila, jer sam bila bolesna. Iskoristila sam to i pravila šešire." Dok kuva čaj za nas, Svetlana insistira da se poslužimo kohom koji je upravo napravila. Obe odbijamo. Aleksandra ne bi smela, jer je premršava. "Jedem tek da preživim, ne uživam u hrani", priznaje. Majka Svetlana je zbog toga zabrinuta.
       Aleksandra kaže da je odnos porodice presudan za razvoj osobe sa hendikepom. "Nikada ništa nisu od mene krili, niti su se pravili da je sve u redu, jer nije bilo u redu. U mojoj kući se otvoreno govorilo o mojim i njihovim problemima. Naučili su me da treba da snosim punu odgovornost za svaki svoj postupak i da ne očekujem da mi se gleda kroz prste samo zato što ne hodam." Kaže da je najvažnije za osobu koja ima neki hendikep da je se porodica ne stidi i da je okolina ne omalovažava komentarima. "Tu onda koliko god da si jak, gubiš. Počinješ da sumnjaš u sebe. Loš je i tip porodice koja preterano štiti osobu sa hendikepom."
       Aleksandrini roditelji razveli su se dok je ona bila beba. Prekinula je svaki kontakt sa ocem. On se ponovo oženio. Početkom devedesetih bavio se politikom. "Uvek je u javnim nastupima isticao da ima dva sina. Mene nikada nije pomenuo."
       Kaže da nije tragično doživela to što posle operacije nije više mogla da hoda. "Moj hod je značio bol", objašnjava. Put od Slavije do Knez Mihailove trajao je dugo i mogao je da se izvede samo pod idealnim okolnostima. Recimo, bilo je važno da nije gužva, bilo bi dovoljno da me neko samo malo okrzne pa da padnem. Ustajanje posle pada bilo je najkomplikovanije. Valjda zato ne osećam tugu što više ne hodam. Mnogo sam samostalnija od kad koristim kolica. Naravno, u početku ih nisam lako prihvatala. Kako sam oduvek otežano hodala, uvek bih se stresla kada bih videla nekog u kolicima.
      
       Vožnja
       Ipak, ubrzo se navikla. "Od tada za mene nema prepreka. Konačno sam postala samostalnija. Svakodnevno prelazim skoro deset kilometara. Volim da se muvam, da švrćkam." Novostečeni ukus slobode uticao je da se privremeno odrekne studiranja. Devedesetprve godine upisala je Defektološki fakultet. Smer za rad sa telesnim hendikepom. "Taj fakultet bi morao prvi da ima rampu za kolica, ali je, nažalost - nema. Visok je nekoliko spratova. Bilo mi je muka da stalno nekog molim da me nosi."
       Rok trajanja invalidskih kolica je između pet i šest godina. Posle devedesete, Aleksandra je '96. dobila nova kolica. Do tada, država je invalidima nabavljala kolica. Cena im je preko šest hiljada maraka - uključujuči porez i transport. Do te 1996. godine, invalidi su po zakonu imali pravo da od države jedanput u dve godine nabavljaju rezervne delove. Od tada naša sagovornica na svojim kolicima nijedan rezervni deo nije promenila. "Sada mi je otkazala komandna kutija, koja košta preko hiljadu maraka. I konstrukcija im je već trula, otkazuje i akumulator. Mogu da mi stanu nasred neke raskrsnice. Dok bih objasnila o čemu se radi verovatno bih bila pregažena."
       Aleksandra kaže da lično nikog ne poznaje ko ima dovoljno para da sebi može da kupi kolica. Ženske grupe u Beogradu su jedine koje su joj ponudile pomoć. Do sada su njene prijateljice uspele da sakupe tri hiljade maraka. "Samo molim boga da ova već razdrndana kolica izdrže dok se ne sakupi celokupna svota. Da nije tih divnih žena, prijatelji bi, opet, morali da me nose."
       Oduševljena je svojim angažmanom u Udruženju studenata sa hendikepom. "To je sjajna organizacija. Nema patetike, nema tuge, nesreće, čemera i jada. Prosto svi zajedno, a ima nas 130, mislimo da to nije zdravo." Aleksandra se nada da će postati koordinator akcije udruženja u kojoj će se od nadležnih zahtevati da se uključe u borbu protiv arhitektonskih barijera.
      
       Barijere
       U našim zakonima piše da svaki javni objekat treba da ima i prilaz prilagođen invalidima. Jedan Aleksandrin prijatelj, inače student arhitekture, pitao je svog profesora zašto se to ne poštuje. On je lakonski odgovorio da je broj ljudi u kolicima zanemarljiv, a do tog zaključka je došao, jer ih retko viđa. "To je naravno začarani krug. Ne vidimo se zato što skoro nigde nema rampi za nas, zato što nam je kretanje otežano."
       U Beogradu je svega nekoliko autobusa prilagođeno invalidima. Gužve su međutim takve da je čoveku u kolicima i dalje nemoguće da u njih uđe. Osim specijalnih, osnovne i srednje škole nisu prilagođene invalidima. Udruženje je protiv specijalnih škola "jer smatramo da one vode u izolaciju, izgubi se dodir sa stvarnim životom". Zbog svega nabrojanog osobe sa hendikepom se otežano školuju i zapošljavaju. Samo dva fakulteta su im donekle pristupačna. Arhitektonski i Filozofski fakultet. I u jednom i u drugom slučaju roditelji invalida su organizovali adaptaciju prilaza. Unutrašnjost tih zgrada se međutim nije promenila. "Mogu da završim i pet fakulteta, ali posle neću moći da se prevezem do posla, niti da uđem u zgradu gde mi je firma. Zbog toga mnogi odustaju." Malo je javnih objekata u koje invalidi mogu da uđu.
       Aleksandra je svojim angažmanima u ženskim grupama i Udruženju imala prilike da putuje. Zapadna Evropa se potpuno prilagodila potrebama osoba sa hendikepom. Što se našeg bližeg okruženja tiče, tako je i u Sloveniji. Tamo Aleksandra ima prijatelje i često odlazi. Ljudi poput nje nisu nevidljivi. Svi trotoari su oboreni, u podzemnim prolazima postoje hidraulične rampe, takođe i na svakom peronu železničke stanice. Vagoni su adaptirani za kolica, što važi i za sve autobuse. U Sloveniji postoji i dobro organizovana služba personalnih asistenata. Tako je moguće da osoba koja koristi kolica bude potpuno samostalna. Normalno se zapošljava, dok firme obezbeđuju sve što je hendikepiranima potrebno.
       "Mislim da je naše društvo nezainteresovano za ljude kao što sam ja, jer je i samo duboko hendikepirano. Počev od političke situacije do opšteg siromaštva. Kad je takvo stanje, naravno da je svaka različitost bauk i tabu tema. Nekako sam sve što se mene same tiče uspela da racionalizujem. Sve se međutim menja, kad negde otputujem. Kad god izađem odavde ja se prosto osećam kao super žena. I tu pre svega mislim na neke muškarce koji su zainteresovani za mene. Ovde mi se tako nešto nikad nije dogodilo. Tamo ja mogu da biram, a ovde se svi postavljaju tako kao da treba da budem srećna ako me bilo ko izabere."
       Velika Aleksandrina ljubav su psi. Svakodnevno se brine o lutalicama koje srećemo oko SKC-a i u obližnjem parku. Osim što im se hrana odnosi "na noge", psi kada im je hladno dolaze ispred njenog stana. Najavljuju se tako što repovima udaraju o vrata. Pre nego što im otvori, Aleksandra u kupatilo brže bolje zatvara svoju persijsku mačku.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ