Iako su se poverioci i dužnici privremeno rastali zbog nepomirljivih razlika, analitičari procenjuju da će Jugoslavija dobiti otpis od najmanje 50 odsto od 2,2 milijarde duga kod Londonskog kluba i da će sporazum biti zaključen za šest meseci

      Jugoslovenski pregovarači spakovali su kofere prošle nedelje, a da ih čestito nisu ni raspakovali, jer se ispostavilo da je otpis duga koji nude banke članice Londonskog kluba nepodnošljivo mali (između 30 i 40 odsto) u odnosu na naših, zahtevnih 70 procenata. Uprkos tome, prognoza analitičara vodećih svetskih investicionih banaka i konsultantskih kuća - Šroder Salomon Smit Barni (SSSB) i "Meril Linč" je: Jugoslavija će dobiti približno traženi otpis duga kod komercijalnih poverilaca.
       U odnosu na noćne pregovore sa Pariskim klubom do kraja elegantno odrađene, pregovori sa Londonskim klubom biće kao maratonski poker u kome se igračima lepe prsti, a kibicerima zastaje dah.
       Prošlonedeljni brzopotezni sastanak i rastanak u Parizu se u finansijskim krugovima u Londonu komentariše kao prolazna faza u kojoj su neke članice Londonskog kluba došle do zaključka da bi uspeh jugoslovenskih pregovarača da im se otpiše dve trećine duga kod zemalja poverilaca trebalo iskoristiti da se na strani banaka poverilaca dužničko uže malo više zategne.
      
       Cena duga
       Otuda je i u vreme pregovora sa Londonskim klubom vrednost jugoslovenskog duga iznenada porasla na 24 centa, iako je u poslednjih godinu dana, od promene političke situacije, cena duga stajala na oko 12,5 centi za dolar. Cena duga jedne zemlje na sekundarnom finansijskom tržištu raste ili pada u skladu sa procenom tržišta o tome koliko je jedna zemlja ekonomski stabilna i perspektivna. Što je cena duga u centima viša, to je i prognoza o stanju ekonomije jedne zemlje bolja. U najgorim danima kosovske krize i bombardovanja Jugoslavije cena duga bila je između 9 i 10 centi.
       Iako je otpis duga koji Jugoslavija traži procentualno isti kod obe vrste poverilaca, to ne znači da će Londonski klub jednostavno linearno otpisati traženi ili neki drugi procenat. Pregovori sa Londonskim klubom su prilično komplikovani i tražiće umeće domaćih pregovarača na svim deonicama do postizanja dogovora - od utvrđivanja glavnice i dospelih kamata, do grejs perioda u kome se ne bi plaćale obaveze, visine buduće kamate i dužini roka otplate. Jednom kad dogovor bude postignut, ukoliko se ispuni cilj jugoslovenskih pregovarača, za vraćanje će preostati između 700 i 800 miliona dolara. Jugoslovenska strana želela bi grejs period (kad otplata glavnice miruje) koji bi bio duži od šest godina i rok plaćanja ukupnog duga u roku od 22 godine, a strani analitičari procenjuju da će dug biti malo veći, a rokovi za otplatu neznatno kraći.
       Ukoliko bismo dobili iste uslove restrukturiranja duga od Londonskog kluba, ostalih komercijalnih kreditora i bilateralnih kreditora izvan Pariskog kluba, otplate po ukupnom dugu za SRJ bi u 2002. godini iznosile 316 miliona, izjavio je šef jugoslovenskog pregovaračkog tima sa Londonskim klubom Milan Zavađil.
      
       Dobar i loš scenario
       Prema "konzervativnom" scenariju koji je u svom izveštaju od 21.novembra izneo SSSB, dug prema komercijalnim poveriocima bio bi otplaćivan u narednih dvadeset godina sa grejs periodom od pet godina, na otplatu glavnice. U izveštaju se uz brojne ograde o stvarnoj visini duga (prema jugoslovenskim podacima u visini od 2,2 milijarde dolara), pretpostavlja da bi kreditori bili voljni da otpišu 50 odsto od glavnice koja se procenjuje na milijardu dolara i 33 odsto od dospelih kamata. Takođe, pretpostavlja se da će taj ostatak dospelih kamata biti pripisan glavnici i da će onda Jugoslaviji biti izdat novi dužnički papir kojim bi se trgovalo na sekundarnom finansijskom tržištu.
       Kamate bi prema ovom scenariju na početku bile utvrđene na 2,5 procenta, zatim, posle isteka grejs perioda na pet odsto.
       Kao početna pretpostavka za ovaj scenario uzeto je rešenje Pariskog kluba koji je u prvoj fazi Jugoslaviji obećao otpis 51 odsto duga, a tek za tri godine, ako se ispune uslovi iz stend baj aranžmana sa MMF-om, još 15 odsto. Analitičari SSSB pretpostavljaju da bi ovakav sporazum mogao da bude postignut u roku od šest meseci.
       U izveštaju se takođe razmatra i po poverioce "najgori mogući scenario" o otpisu 66 odsto glavnice i 50 odsto od dospelih kamata.
       U izveštaju druge velike svetske konsultantske kuće "Meril Linč" pretpostavlja se otpis od 67 odsto duga kod Londonskog kluba. Obe kuće - "Meril Linč" i SSSB - procenjuju da bi realna vrednost jugoslovenskog duga posle reprograma mogla da bude između 15 i 17,5 centi, što će reći da bi za toliko para mogao da se kupi-proda dolar duga.
      
       Bosanski izuzetak
       Vredi pomenuti i to da još nije viđeno da Londonski klub nekom otpiše više od 50 odsto duga, i da bi suma na koju "grize" jugoslovenska strana, ukoliko bude isposlovana, bila istorijski presedan. (Bosna i Hercegovina je dobila veći otpis, ali pod uslovom da posle određenog broja godina ne postigne programirani nivo društvenog proizvoda po stanovniku.)
       U izveštajima obe investicione banke pominje se da je sama Narodna banka Jugoslavije otkupila oko 500 miliona dolara duga u vreme kada je on bio vrlo jeftin (između 15 i 17 centi) krajem 80-ih i početkom 90-ih.
       Većina eksperata, uključujući i sadašnjeg šefa jugoslovenske pregovaračke ekipe Milana Zavađila, slaže se sa tim da isključivanje duga koji smo sami kupili, iz ukupne dužničke sume, ne doprinosi smanjenju našeg stvarnog duga već je naprosto neutralna operacija knjiženja međusobnih dugovanja i potraživanja.
       Ipak, u izveštaju "Meril Linč" iznosi se cifra od oko 300 miliona dolara koja se verovatno odnosi na poverioce bliske bivšem Miloševićevom režimu, dok se u izveštaju SSSB takođe napominje da je nejasno koliki je zapravo stvarni dug Jugoslavije prema Londonskom klubu. U izveštaju se operiše visinom glavnice od oko milijardu dolara, dok NBJ vodi glavnicu duga u visini od 1,4 milijarde dolara.
       Nesaglasnost između obračuna poverilaca i jugoslovenske strane, čemu će morati da bude posvećeno dosta vremena, proizlazi iz činjenice da se jugoslovenskim dugom, uprkos sankcijama, a to znači i zabrani trgovanja tom dužničkom hartijom, ipak trgovalo, pa treba utvrditi ko su stvarni jugoslovenski poverioci.
       U vreme kada je 1988. godine sklopljen Novi finansijski sporazum (NFA), poverioci tadašnje Jugoslavije (koja je u to vreme bila u dubokoj dužničkoj krizi i nije mogla da otplaćuje svoj dug) bile su velike svetske komercijalne banke od kojih su neke odavno prodale svoj dug, iako ga i dalje formalno vode u svojim knjigama. Među najvećim poveriocima koji i danas drže jugoslovenski dug su JP "Morgan čes" koja je prijavila potraživanja od oko 100 miliona dolara, "Siti bank", Vest dojče landest banka" i "Sosijete ženeral". Njima se u Savetodavnom (ranije koordinacionom) komitetu banaka pridružila i "Kredi agrikol indusez bank" sa najvećim pojedinačnim potraživanjem od 400 miliona dolara. Ova poslednja banka, u stvari, ima hedž fond. Ta banka u prethodnim pregovorima nije bila zastupljenja u komitetu banaka poverilaca.
      
       Francusko kockanje
       Zašto je to važno? Iz dva razloga. Među poveriocima Jugoslavije, sede dve vrste pregovarača, jedni su velike svetske banke koje posluju na sigurno i sa uobičajenim kamatama od sedam do osam procenata, a drugi su hedž fondovi - trgovci koji preuzimaju rizične poslove, tražeći dobit između 30 i 40 odsto. Sagovornici NIN-a koji su učestvovali u ranijim pregovorima, generalno smatraju da bi velike komercijalne banke vrlo rado pristale na veliki otpis duga jer žele da očiste svoje poslovne knjige i da mogu da počnu nove poslove sa Jugoslavijom, ukoliko im se ovako malo tržište uopšte učini zanimljivim. Hedž fondovi su, naprotiv, kupovali dug najverovatnije po ceni od oko 14 - 15 centi i njima ne odgovara visok otpis duga jer bi bili u velikom gubitku.
       Eksperti koje je NIN konsultovao smatraju da je za Jugoslaviju najvažnije da insistira na tome kako nije sposobna da otplaćuje suviše visoko procenjen dug. Na primer, 1997. godine jugoslovenska pregovaračka ekipa tvrdila je da SRJ može da otplaćuje samo dug koji ukupno ne prelazi 500 miliona dolara. Pored izuzetne stručnosti (Jugoslavija, na sreću, raspolaže u ovom trenutku takvim ljudima), za pregovore sa Londonskim klubom potrebno je srce "ljutog trgovca". To znači da se sa bankama kreditorima može pregovarati direktno preko stola (sa stalno uključenim digitronom u glavi), a može (iako nije sasvim dozvoljeno, ali ni zabranjeno) da se sa jednim ili nekoliko ključnih poverilaca razgovara posebno, a da se ostali poverioci potom "zaskoče". Ili još direktnije, jednoj od banaka poverilaca Jugoslavija bi mogla da obeća veoma povoljan tretman u kupovini nekog od strateških jugoslovenskih preduzeća u zamenu za blagonaklon stav u otpisu starih dugova.
      
       TANJA JAKOBI
      
      

Klub Londonski klub čini oko 600 komercijalnih banaka poverilaca koje su našoj zemlji preko jugoslovenskih banaka odobravale kredite, a one su te kredite kasnije odobravale jugoslovenskim preduzećima. I ovde je najveći deo duga napravljen tokom 60-ih, 70-ih i naročito posle Titove smrti. Kada je napravljen NFA sporazum , kamate su bile vrlo visoke-između 7 i 10 odsto na godišnjem nivou i zbog toga je visina tog duga rasla znatno brže nego kod nekih drugih poverilaca.        S obzirom na to da ne može svih 600 banaka da pregovara, formira se savetodavni komitet u koji ulaze najveće banke poverioci. Kad se s većim delom tih krupnih kreditora postigne dogovor, onda i ostale banke moraju da ga prihvate.

      
      

Otpis duga Ako je bilo koja jugoslovenska banka ili bilo koje ovdašnje preduzeće bilo kada otkupilo svoj dug, to jednostavno znači da oni više nemaju nikakvih obaveza prema poveriocima. Dakle, ako je, na primer, "Zastava" dugovala "Fijatu" sto dolara i otkupila ga za 20 dolara, onda ona više ništa ne duguje Italijanima.        Dug uvek mora da se gasi na obe strane, i kod NBJ i kod "Čes banke" koja je glavni inostrani administrator našeg duga. Ova operacija nije rađena tokom sankcija.        Ako je firma bliska, kako se kaže, režimu Slobodana Miloševića, otkupila dug, za poverioca, to nema nikakvog značaja - njemu je dug plaćen. Za državu Jugoslaviju to znači samo da je dug vraćen. Za firmu blisku Miloševiću to znači da otkupljeni dug nikada (ili bar u dogledno vreme) neće moći da naplati.