Nameće se jednostavno pitanje: zbog čega se politički lideri sve češće ponašaju kao da su neopterećeni mislima i nedirnuti osećanjima za stvarnost koja ih okružuje?

      Mnogi od današnjih lidera možda i ne veruju u Boga, ali sve češće preuzimaju njegovu ulogu. Onako kako je zamišljaju, kad bi On bio Oni. Ispunjeni sjajem velike "povjesne punoće", oni šire histeričnu energiju koja sve češće proizvodi paniku, a njihova svest o tome sve više je nalik komičnom užasu. Ruku na srce, toj slici obilato doprinose mediji, brojni pojedinci u njima sa svojom glupošću i polovičnim znanjem u svemu. U iskrenoj nadi da smo "završili roman revoluciju" i da "moramo započeti njenu istoriju"(Napoleon Bonaparta), pokušavate da pišete sa oštricom kritičkog mišljenja, ali vam se kao bumerang vraća apsolutno nizak nivo svesti o tome. Anonimni dostavljači informacija vam saopštavaju da su pojedini ministri i ostali političari sve ređe na visini poverenog im zadatka, a kad zatražite javni iskaz o tome, dobijete odgovor fetusa. Ne bi oni javno da grde "naše", jer će to radovati "njihove". A "naši" rade isto što i "njihovi". Samo su "naši".
       Ima tome, otkad se među glumcima i ostalim umetnicima priča da ministar kulture u Vladi Srbije koristi funkciju da bi po Srbiji i Evropi igrao svoju predstavu "Kontejner". Najčešći recept glasi: uplati nekom pozorištu u unutrašnjosti određenu sumu novca kao pomoć, a onda dođe sa svojim "Kontejnerom" i uzme deo te uplate na ime gostovanja. Sve je u redu i po zakonu, samo nije po moralu, kažu oni koji ga tužakaju. I spominju ozbiljnu sumu koja završava u njegovom džepu. Kada smo im ponudili da napravimo temu o učinku Minstarstva i ministra za kulturu, pa da govorimo i o tome, dobili smo gomilu opštih mesta koja odražavaju privid uspeha. A na svako konkretno pitanje, nemušte odgovore. I konačno priznanje da ih je strah da govore kritički, jer bi se to protumačilo kao loše. A zbog toga bi mogli da stradaju.
       Nije reč samo o slučajno pomenutom ministru. U političkom baletu koji se ovde igra, pogrešni koraci postaju sve vidljiviji i nemaju komičan šarm slona u staklarskoj radnji. Naprotiv, liče na pogrešnu projekciju malog u veliko. A sva kritičnost ogleda se u besomučnom prepucavanju "njih" između "njih".
       Svakim danom i sve više, broj političkih lidera na nultom nivou ophođenja, pokazuje se kao čist bezobrazluk. Neadekvatnost tog političkog personala pokazuje se kao pesnica u oko biraču koji je za njih glasao, novinaru koji nema idolopoklonički stav prema njima. Njihova priča o energetskoj politici pokazuje se kao previše brza vožnja u carstvo konfuzije u kome se država više i ne vidi od puke vlasti, da parafraziram Petera Sloterdajka. Na krajnjem političkom horizontu tek se nazire njihovo demokratsko ponašanje. Dok sebe, pre svega, sebe predstavljaju kao partnere Evrope.
       Da li je desetogodišnje tetošenje opozicije na ovim prostorima napravilo neprirodnu simbiozu između stranaka i njihovih lidera s jedne, i velikog broja medija, s druge strane? Nije li zakletva jednoj ideji, na putu da postane čisto krivokletstvo, neuspela hipnoza? I ne postaje li ideja "protiv" na kojoj su dobijeni izbori 24. septembra 2000. usahli motiv u današnjem društvu visokog rizika?
       Ozbiljno slepilo preti ne samo ljudima na vlasti koji odgovornost zamenjuju arogancijom i pretnjom, već i onima koji na to pristaju i učestvuju u velikoj obmani medijskih potrošača. Imperativ permanentnog polaganja računa je prvi postulat demokratskog društva koje u našem obličju ima tek krhki nagoveštaj. Priča o zaslugama za opozicionu borbu u kojoj su politički lideri na vlasti učestvovali od jedne do deset proteklih godina, sve više dobija svoje naličje. Kao u jednoj od brojnih modifikacija one TV reklame: Nešto ste teli? To što ste hteli, o liderima je reč, to ste i dobili. Vlast za koju su se nesumnjivo borili i koja im je u zemlji i svetu pribavila oreol "demokratska". Pravila su im bila poznata svih onih godina dok su pokušavali da obore Miloševićevu nedemokratsku vlast. Ostaje jednostavno pitanje zbog čega se sve češće ponašaju kao da su neopterećeni mislima i nedirnuti osećanjima za stvarnost koja ih okružuje?
       I da se vratim na priču s početka teksta. Da li se sme reći da ministar čini uslugu sebi kao glumcu? Zašto ne, ako je istina. I da li je to njegov najveći greh? Nije, naravno. Bilo bi bolje pitati vladu šta je učinak njenog ministra kulturnog, ako se ima u vidu da je u startu obećao kako će posle toliko godina čekanja (u tom naumu nije uspelo troje socijalističkih ministara) doneti zakon o pozorištu, a ceo njegov doprinos sveo se na jedan odocneli dolazak na raspravu koja je tim povodom upriličena u Narodnom pozorištu. Nije sporno da ministar glumac treba da snima filmove i igra svoje predstave, ali neko treba i da brine o kulturi. Kada je, pre desetak godina, španska ministarka kulture odlučila da nacionalna kinematografija napravi prodor u svet, onda je gospođa Vilar uvela "kvotu praznog ekrana". Na tri američka filma prikazan je jedan španski. Ako nema španskog, ide prazan ekran. I tako je krenula u kampanju za film. Razultat je bio povećan broj filmova koji su, na kraju, rezultirali uspesima Pedra Almodovara i drugih španskih autora.
       Ovde bi, zarad mentalne higijene, trebalo uvesti prazne ekrane i prazne stranice za srpske političare koji ne ispunjavaju elementarne uslove prisustva u javnosti.
      
       RADMILA STANKOVIĆ