("Sudbina pobeđenih", NIN br. 2652)

      Mada s velikim zakašnjenjem, izazvanim nelagodnošću što će posle više od pola stoleća morati da se pozleđuju stare rane, prinuđena sam, ipak, da reagujem na izvrstan članak vaše novinarke Ane Otašević, u kojem se, povodom rada na projektu "Suočavanje sa totalitarnim nasleđem komunizma u Srbiji i Crnoj Gori - sećanje, izmirenje i restitucija", čiji je nosilac Veće za demokratske promene u Srbiji, na potresan način opisuje tragična sudbina mnogih pripadnika srpskog građanstva po ulasku Crvene armije i partizanskih odreda u Beograd u oktobru 1944. godine. To činim koliko iz ličnih, toliko i iz načelnih pobuda, uverena da se prostim dokumentovanjem već poznatih činjenica ništa neće postići ukoliko se u tom pogledu nešto ne preduzme i u redovnom sudskom postupku.
       Razlog za ovo javljanje je u tome što Ana Otašević u svom tekstu citira intervju Milana Trešnjića u časopisu "Krug" o tada počinjenim ratnim zločinima, u stvari o njegovom saučesništvu i saizvršilaštvu u njima. A neposredan povod je uloga koju je on imao u montiranom sudskom procesu mom ocu Milivoju Stefanoviću, jednom od najznačajnijih srpskih juvelirskih dizajnera, kraljevsko-dvorskom juveliru do 1941, koji je, 1951, posle dve poništene oslobađajuće presude, tek trećom i pravosnažnom osuđen zbog navodne i nepostojeće predratne saradnje s nemačkim Abverom na vremensku kaznu ispod zakonskog minimuma, što je ravno priznanju da sud ni sam nije bio uveren u postojanje krivice, da je jedino želeo da opravda dotadašnji postupak. Sama ličnost Milana Trešnjića me ne zanim: o njemu sve kaže pomenuti intervju, rečnik intervjuisanog, nesvesno otkrivanje ispod ideološke maske njegovih motiva nižeg reda, socijalnih frustracija i primitivnih želja - želje da se čizmama legne u krevet u nekoj od dedinjskih vila, da se uživa u finim jelima i skupim pićima, u besplatnim uslugama prostitutki po pravu koje pripada pobednicima, kao i čitav njegov životni put od zloglasnog islednika političke policije, do konzula i Štutgartu, gde se, najverovatnije, i dalje bavio i policijskim poslovima.
       Mene jedino interesuju dve stvari: da se utvrdi da je major Ozne Milan Trešnjić, po hapšenju mog oca, krajem 1948, dok je on držan u Istražnom zatvoru, čak skoro dve godine u samici, učestvovao u svojstvu islednika u pripremanju tog nameštenog procesa; i, osobito, da li ga je u ma kom trenutku tog dugog isleđivanja podvrgavao torturi. Što se mene tiče, uverena sam da jeste: u to me uveravaju tragovi mučenja, koje sam otkrila na njegovom telu, 1978, kada sam ga pripremala za sahranu. Ali, to mi potvrđuju i obrazloženja dve oslobađajuće presude, donete od sudskih veća kojima su predsedavale časne sudije Slavko Stojanović i Miodrag Stanković, od kojih je prvi odmah posle suđenja otpušten, u kojima se, na primer, u drugoj nedvosmisleno utvrđuje "da je javna tužba priznala u žalbi po prvoj presudi da je priznanje dobijeno prinudom", ali čak i obrazlaganje one poslednje, osuđujuće, kojom se, naravno, izriče i kazna konfiskacije celokupne imovine, gde se izričito navodi da "Sud dopušta mogućnost da je u istrazi bilo netaktičnih istupa islednika, što razume se nije dopušteno po zakonu". U sudskom postupku za posmrtnu rehabilitaciju mog oca, dabome, Milan Trešnjić ne može biti osuđen za počinjeno krivično delo, za tešku zloupotrebu službenog položaja, jer je odavno nastupila i apsolutna zastarelost, ali je moguće obelodaniti, pred nezavisnim sudstvom, kako je fabrikovao tobožnje dokaze, kako je mučio vezanog čoveka; ukratko, islednikova potpuna amoralnost i zlikovačka priroda.
       Milan Trešnjić, međutim, može biti osuđen za nešto drugo. Ne za grehe koje "velikodušno" priznaje, za koje bi trebalo da potraži utehu u crkvi, pred Bogom, ukoliko je u njega, na pragu smrti, možda poverovao, niti za islednički rad u Ozni u prvim poratnim godinama, o čemu ćuti, a o kome bi i javnosti i Veću za demokratske promene u Srbiji imali šta da saopšte ili njegove retke preživele žrtve ili njihovi potomci kojima je o tome sve poznato. On može i mora da bude krivično gonjen za ratne zločine, koji ne podležu zastarevanju, a koje je javno priznao u razgovoru sa saradnicom "Kruga", 1999, kada je iz busije, zaštićen Miloševićevim prokomunističkim režimom, dao pomenuti intervju, uveren da sve kod nas zauvek ostaje po starom.
       Bar toliko dugujemo neznanom broju nevinih, svirepo ubijenih Beograđana u danima takozvanog oslobođenja. Jer bez zadovoljenja makar i minimuma pravde, nema ni spokoja, ni izmirenja, ni mogućnosti za uspostavljanje pravne države: bez toga ostaje samo nekažnjeno krvavo zlodelo, koje neprestano tinja negde ispod površine javnog i političkog života, traumatično sećanje koje se prenosi s generacije na generaciju, koje preti da se jednog dana iznenada razgori, o čemu nas uči i iskustvo iz protekle decenije.
       JELENA STAMENKOVIĆ,
      
       rođena Stefanović,
       Beograd