("Velika odgovornost", NIN br. 2657)

      Sa nevericom sam pročitala potpis kolege profesora dr Mirka Vasiljevića ispod pisma u prošlom broju vašeg lista, naslovljenog sa "Velika odgovornost", u kojem kolega apeluje na sudije Saveznog ustavnog suda da o ustavnosti Zakona o ekstraprofitu odlučuju nezavisno od svakog političkog uticaja.
       Da bude jasno: nisam se začudila ovom apelu - on je ispravan i očekuje se od profesionalaca. Nije me iznenadila ni kolegina ocena postupka ministra pravde koji je, navodno, uputio sudije Saveznog ustavnog suda da postupaju pod kontrolom svojih političkih stranaka. Ako je ministar pravde to zaista rekao, onda nije dovoljna Vasiljevićeva tvrdnja da je takav iskaz smešan, istinit, ali možda i žalostan (teško je, naime, iz načina na koji je ta tvrdnja predočena, zaključiti koju ocenu on zapravo daje). Prava tvrdnja bila bi da je to nedopustivo i da ministar mora podneti političke konsekvence.
       U čemu je onda moja neverica?
       Profesor dr Mirko Vasiljević se, biranim i patetičnim rečima zgražava nad mogućnošću da Zakon o ekstraprofitu ne bude proglašen neustavnim i o tome obaveštava čitateljstvo.
       Ali, profesor dr Mirko Vasiljević je svojevremeno propustio da se zabrine, a naročito je propustio da obavesti ne samo opštu nego i stručnu javnost o svojim stavovima povodom:
       - Zakona o univerzitetu Srbije iz 1998. godine (iako je u to vreme bio, a potom i ostao profesor univerziteta);
       - Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine (iako se može pretpostaviti da je i tada bio pasionirani čitalac novina);
       - Odluke Saveznog ustavnog suda o ponavljanju predsedničkih izbora, objavljene 4. oktobra 2000. godine (iako je odluka, onako kako je objavljena imala očiglednih formalnih nedostataka prema kojima pravnik ne sme biti ravnodušan);
       - Odluke Saveznog ustavnog suda o utvrđivanju rezultata predsedničkih izbora posle obavljenog prvog kruga glasanja, objavljene 5. oktobra 2000. godine (iako je donesena samo 24 časa posle prethodne, a u potpunoj je suprotnosti sa njom);
       - I tako dalje...
       Ne mislim nikako da negiram bilo kome pravo da se poziva na pravila struke, vekovne pravne principe i na moral, ali se mora postaviti pitanje: zašto su ta pravila struke, ti pravni i moralni principi nekim uvaženim profesorima postali važni tek sada? Daleko više bi im se verovalo da su svoj pravedni pravnički gnev obelodanjivali uvek, naročito onda kad to nije bilo politički podobno.
       No, ovo pismo me i raduje: ono pokazuje da je demokratija ovde napokon odškrinula vrata i da ima izgleda da otpočne stvarna stručna polemika o važnim pravnim pitanjima.
       Potpisaću se onako kako ne uobičavam, impresionirana opsežnošću potpisa kolege Vasiljevića
      
       DR VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ,
      
       ponovo posle tri godine vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu