Sa ratom protiv Avganistana Amerikanci su, prvi put u istoriji, obezbedili svoje vojno prisustvo u Srednjoj Aziji, ruski vojnici su se, posle 13 godina, vratili u Kabul, a naslućuje se i američko-ruska saradnja u eksploataciji kaspijske nafte i drukčijem ustrojstvu sistema bezbednosti u tom regionu

      Dok lov na Osamu bin Ladena još traje, američki rat protiv Avganistana dao je strateške rezultate koji ranije nisu bili najavljivani i koji sa borbom protiv međunarodnog terorizma jedva da imaju direktne veze. Amerikanci su, prvi put u istoriji, obezbedili svoje vojno prisustvo u Srednjoj Aziji, ruski vojnici su se, posle 13 godina, vratili u Kabul, naslućuje se moguća rusko-američka saradnja u eksploataciji kaspijske nafte, a zbližavanje NATO-a i Rusije Kolin Pauel vidi i kao pomoć Sjedinjenim Državama da lakše uspostave partnerstvo sa bivšim sovjetskim azijskim republikama. Očigledno je da su dva meseca rata, uz mnogo kolateralne štete u samom Avganistanu, donela učesnicima zbivanja i neke važne kolateralne koristi. Naslućivalo se da će Amerikanci, ekonomski već prisutni u naftonosnom području Kaspijskog mora, nastojati da uspostave i vojnu saradnju sa zemljama Srednje Azije, koje inače spadaju u tradicionalnu rusku interesnu sferu. Ali se nije očekivalo da će se taj proces odvijati uz prećutnu saglasnost Rusije, pa čak i u dogovoru s njom. A upravo se to desilo.
       Uprošćeno gledano, Rusi nisu bili protiv toga da Amerikanci za napad na Avganistan koriste baze u nekim bivšim sovjetskim republikama - jer to nisu ni mogli lako da spreče - a Amerikanci su, posle kraha talibanskog režima, dozvolili da u Kabul sleću sa humanitarnom pomoći i ruski vojni avioni. Sa Rusijom su se takođe konsultovali i o ustrojstvu novog avganistanskog režima. Talibane jesu porazili Amerikanci, ali je očigledno uvažena činjenica da su vojnike Severne alijanse dugo naoružavali Rusi. Naravno, pre svega je uvažena činjenica da je Rusija jedina velika sila iz antiterorističke koalicije kojoj teror u Avganistanu remeti sopstvenu bezbednost.
       Već sa pripremama za napad na Avganistan zemlje Srednje Azije - Uzbekistan, Tadžikistan, Kazahstan, Kirgistan i, u manjoj meri, Turkmenistan - preselile su se, u američkoj dioptriji, sa dalje periferije u žižu zbivanja od posebnog značaja za strateške interese SAD. Dotle uglavnom smatrane za sultanate i despotije, u kojima se ne poštuju ljudska prava, ove zemlje su se iznenada pojavile - a neke od njih se i same preporučile - kao nezaobilazni američki strateški partneri. Među njima je prednjačio Uzbekistan, sused Avganistana sa najpogodnijim geostrateškim položajem za napad na talibanska uporišta.
       U Uzbekistanu se nalazi 1 500 američkih vojnika. Preko Uzbekistana treba da stiže, kopnenim putem, i glavna humanitarna pomoć avganistanskom stanovništvu. SAD su ovoj zemlji obećale i vojnu podršku (protiv islamskih fundamentalista) - ako bude potrebno. Svoje baze stavili su Amerikancima na raspolaganje još Tadžikistan, u kome je inače i dalje locirano 20 000 ruskih vojnika, i Kirgistan. Ovim trima zemljama je obećana američka pomoć od sto miliona dolara. Za svako poletanje ili sletanje NATO aviona one naplaćuju po 7 000 dolara. O tome šta to znači nekima od njih može se suditi po podacima da u Tadžikistanu, na primer, milion ljudi gladuje i da je prosečna mesečna plata devet dolara. Cena nezavisnosti je skupa, a Rusija nema uvek dovoljno ni za sebe. Tako se vojna saradnja sa SAD iskazuje i kao dvostruka nužda: da se donekle - istina, uz saglasnost Moskve - izađe iz ruske orbite i da se dobije zapadna finansijska pomoć.
       Kolin Pauel je ovih dana posetio Uzbekistan i Kazahstan. Uzbekistan će biti najvažniji američki vojni partner u regionu, a Kazahstan - čija su nalazišta nafte dosad privukla 20 milijardi dolara stranih investicija - očigledno ekonomski. SAD teže da sa ovim zemljama imaju odnose "koji će dugoročno opstati i posle okončanja krize u Avganistanu", ocenio je šef američke diplomatije. On je potom posetio Moskvu, pored ostalog i radi dogovora o ustrojstvu sistema bezbednosti u Srednjoj Aziji posle rata u Avganistanu. Nije ga prepala iznenadna pojava nekoliko stotina ruskih vojnika u Kabulu. Dok je to nekima ličilo na rusko zaposedanje prištinskog aerodroma pred dolazak NATO-a na Kosovo, njegova izjava - "nisam zabrinut, mi tesno sarađujemo" - bila je jedini komentar nastojanja Rusije da bude "deo velike igre".
       Rusi bi mogli da imaju dodatnu kolateralnu korist ako se, kao učesnik u rešavanju avganistanske krize, pojave i kao američki partner u izgradnji naftovoda i gasovoda preko Avganistana do pakistanske obale Persijskog zaliva. O tome se nagađa s razlogom: Amerikancima je Rusija, koja se ne protivi njihovom vojnom prisustvu u Srednjoj Aziji zbog poboljšanih odnosa između dve sile i izmenjenog poimanja opšte bezbednosti, i dalje važniji strateški partner u tom prostoru nego bilo koja druga zemlja. To podrazumeva - smatraju Rusi - i veće američko razumevanje za ruske nevolje sa teroristima i separatistima u Čečeniji.
       NATO se osetio zapostavljenim u avganistanskom ratu: 98 odsto vazdušnih napada izveli su američki, a dva odsto britanski avioni - ostali su statirali. Američki saveznici u Evropi su se utešili samostalnijim potezima u zbližavanju sa Rusijom. Međutim, neučestvovanje u avganistanskom ratu je, u znatnoj meri, odraz američkog nepoverenja u evropsku vojnu tehniku, iza čega se mogu naslutiti sugestije za nabavku modernijeg naoružanja. Tako se Amerikanci mogu nadati još jednoj kolateralnoj koristi.