Tri zemlje, jedna kraj druge, sa sličnim imenima, kao stvorene da ih pobrkamo...

      Mnogi jezički problemi se na prvi pogled čine teški. Kad ih izbliže razmotrite, kad razmislite o njima, uvidite da su - nerešivi.
       "Profesije i društvene funkcije" - piše mi Nela Marković-Bebler - "kod nas se označavaju bez polnih odrednica. U poređenju sa situacijom u Sloveniji ili Hrvatskoj, veoma zaostajemo u tome. Dokle ćemo u medijima (neretko u člancima koje pišu novinarke) tolerisati kvalifikacije u muškom rodu primenjene na žene? Ministar spoljnih poslova Ana Lind, član koordinacionog tela Biserka Matić, glavni tužilac Karla del Ponte, šef delegacije Evropske unije Doris Pak, Tinda Kovač-Cerović, profesor i savetnik u Ministarstvu prosvete, glavni koordinator je istakla, istražitelj je navela... Ovo su svakodnevni primeri iz medija. Kako ćemo uopšte artikulisati ženske interese, ako nismo u stanju da se izborimo ni za vidljivost ženskog pola u profesionalnom i javnom životu? Jedina osoba koja se, koliko znam, bavila ovim pitanjem, bila je profesorka Svenka Savić..."
       U odbranu muškog roda moram reći da se time bavio i Egon Fekete, pre svega u knjizi "Slovo o jeziku" koju je 1996. objavio zajedno s D. Ćupićem i B. Terzićem (na str. 57-64). Njegovi zaključci možda se neće dopasti feministkinjama, jer on ističe "da je imenica u obliku muškog gramatičkog roda samo nosilac - osnovnog, leksičkog značenja reči (zanimanja, titule, profesije)". Iz toga sledi da nije pogrešno "ministar Ana", jer je ministar naziv funkcije, koja je ista bilo da je obavlja žena ili muškarac.
       S druge strane, ženski oblici su ipak neophodni, zbog čestih i sve češćih rečenica tipa "glavni koordinator je istakla", koje su pravi zločin protiv gramatike. Ovde bismo nekako i mogli reći "glavna koordinatorka", ali postoji niz imenica od kojih se ženski oblik uopšte ne da napraviti, od agronoma do foto-modela, od diplomate i borca do vodiča i poslanika.
       Hrvatima, kao što napominje naša čitateljka, to izvođenje mnogo lakše ide. Oni kažu biologinja, psihologinja, arheologinja, što je kod nas nezamislivo. U vladi imaju nekoliko ministrica. Naravno, kažemo i mi ministarka, ali nas odmah podseti na Nušića, i kao da se pitamo je li ona stvarno ministar ili je to možda - njen muž.
       Tu pravog rešenja nema. Nećemo sigurno reći biologinja, ali treba nastojati da se upotrebe ženski oblici tamo gde postoje. Trebalo bi polako da se navikavamo na premijerku, fotoreporterku, izveštačicu, biografkinju i tome slično. Zvuče malo neobično, ali u svakom slučaju bolje nego "Premijer je izjavila".
       Čitalac Ratko Nikolić ima zamerki na članak o baltičkim zemljama u NIN-u br. 2656, gde se upotrebljavaju nazivi Litvanija, Latvija i Estonija. Posebno mu smeta rečenica po kojoj "jugoslovenskih diplomatskih predstavništava... još uvek nema u Vilnu (Litvanija), Rigi (Latvija) i Talinu (Estonija)".
       "Latvija je hrvatski", piše on, "kod nas se ta zemlja zove Letonija. Dobro je što je rečeno Litvanija a ne Litva (kako mnogi kažu povodeći se za hrvatskim), ali glavni grad te zemlje mislim da se ne zove Vilno, nego ili Vilna ili Viljnus. Na ovaj poslednji oblik smo navikli govoreći o Sabonisu i drugim košarkašima, po kojima je Litvanija poznata."
       Ah, te baltičke republike! Tri na broju, jedna kraj druge, sa sličnim imenima, kao stvorene da nam se izmešaju u glavi. Nije čudo što Bogdan Terzić, u maločas pomenutoj knjizi (na str. 203), koristi izraz "geografsko-politička zbrka". On citira jednu vest iz "Politike" gde se tvrdi da će Klinton razgovarati s predsednicima "Estonije, Litve i Litvanije" (!) i gde je Riga nazvana "litvanska prestonica".
       Riga, naravno, nije u Litvaniji nego u Letoniji, kako tu zemlju obično nazivamo prema tradicionalnom latinizovanom obliku imena. Doduše, ni oblik Latvija ne možemo proglasiti pogrešnim, jer se tako zemlja zove u originalu, a i na ruskom. Što se tiče litvanske prestonice, kod nas su je zvali i Vilna (kako glasi u lokalnom dijalektu - a taj oblik su preuzeli i Nemci i Englezi), i Vilno, kao u poljskom (a grad je, podseća nas Terzić, od 1920. do 1939. bio u sastavu Poljske), i Viljnjus kao u ruskom, što je prema litvanskom Vilnius, a što su naši novinari obično menjali u Vilnjus, Viljnus ili Vilnus... Izvol'te - pa birajte.