Demokratska opozicija Srbije bivala je u skoroj prošlosti mnogo aktuelnija nego ovih dana, pa ipak, igrom slučaja, nije bila tema ove kolumne. U međuvremenu je prestala da bude opozicija. Razmišljalo se da promeni ime, ali tako da sačuva skraćenicu DOS. Govorilo se da bi ono središnje O moglo da se zameni terminom opcija. Ja sam negde opet u nekom svom napisu predložio reč opredeljenje koja znači isto što i opcija, a naša je.
       Kada ovaj tekst bude izašao, već će biti održan sastanak DOS-a na kom bi trebalo da se raspravi da li jedna koaliciona stranka može da se praktično ponaša opoziciono, a da ostane u DOS-u. Druga strana u sporu stavlja na dnevni red još ozbiljnije pitanje, eventualno oduzimanje poslaničkih mesta DPS-u u Skupštini, zbog tog opozicionog ponašanja prilikom glasanja za najznačajnije zakone, koje usporava odlaganje reformi i odlaže integrisanje Srbije i Jugoslavije u Evropu.
       Dve velike razmirice međupartijske u okviru doskorašnje srpske opozicije, a danas na vlasti, kao i čelnika Srbije i Crne Gore, brinu ne samo nas, građane, već i ceo civilizovani svet. Žak Širak, prvi predsednik jedne velike zapadnoevropske zemlje koji je posetio Beograd posle promena, nije prestajao da biranim, ali galski jasnim rečima, izrazi zabrinutost zbog tih naših međusobica. Nije da ih francuski predsednik nema u svojoj zemlji, ali se, eto, brinu da ponovne brige oko male zemlje, koja je često bivala povod svetskih drama, ne postane opet velika briga njih velikih.
       Reč koalicija, o kojoj sam pisao na ovom mestu još 6. novembra 1988. godine, mnogo se spominjala ovih dana u našim medijima. Opisivala se kombinatorika čelnika kosovskih albanskih stranaka od kojih nijedna nema apsolutnu većinu u parlamentu.
       Inače, prilikom moje prošlonedeljne posete Albaniji imao sam priliku da prisustvujem uzbuđenjima običnih građana po kafićima i po kolima sa vanrednog savetovanja vladajuće Socijalističke stranke, gde je predsednik partije pred celim narodom na televiziji i na radiju, optuživao premijera za korupciju. Praćenje tih prenosa je, kao i kod nas sa zasedanja naših skupština, neki čudnovat spreg brige i zabave. Katkada mi se čini da je čovek, i kao političko biće, neka neobična kombinacija sadiste i mazohiste.