Smrt Džordža Harisona, prema očekivanju, izazvala je proliv konformističke nekrofilije vremešnih hroničara pionirskih dana pop muzike. Ruku na srce, senilno dostojanstvo i cmizdravo kenjkanje na temu večite "Bitlmanije" i prohujale - hrabre i nevine, je li - mladosti, sasvim se uklapa u sladunjavu priču o "osujećenoj karijeri" i liku koji je delovao kao večiti statista u nekoj maratonskoj, klonirajućoj sapunskoj operi.
       I pored tolikih kancera pri kraju života, Džordž Harison je najveći srećković popularne muzike dvadesetog veka? Ni manjeg uloga ni većeg dobitka! Zaista ne znam za bolji primer koji tako drastično potvrđuje izlizanu formulu uspeha: naći se na pravom mestu u pravo vreme.
       Lenon i Makartni su posedovali direktno od Boga overeni talenat, energiju i volju za moć; Ringo Star je posedovao, jedini od liverpulske četvorke, ličnost (čitaj: harizmu maskiranu u infantilni šarm). A "tihi i umni" Harison? Pa, njegovo je bilo da se "smeje i raduje", i školski precizno odsvira gitarske deonice - strogo onako kako su ih dvojica Vođa do u notu zamislila. Po sopstvenom priznanju, Džef Bek (za neupućene najinovativniji britanski rok gitarista šezdesetih) je prvi nervni slom dobio upravo slušajući "Bitlse", nemoćan da poveže moćne melodije sa gitarskim plin-plank zvucima. Ha, pa nije ga tek tako Makartni "zamolio" da ne svira gitaru na "Hedž Jude" (jakako, mislim na Harisona)! Iako se dugo hvalisao kako je on prvi "odsvirao fidbek" (a što je, zapravo, učinio gitarista "Kinksa", Dejv Dejvis, mada istorija pominje i Džefa Beka!), najbezličnija buba bez navodnika ipak je bila dovoljno inteligentna da za svoju ponajbolju Bitls-pesmu angažuje Erika Kleptona, vrsnog bluz stilistu koji je znao kako naterati gitaru da "tužno jeca"(sic!). Za uzvrat, Klepton mu je maznuo žensku, fatalnu Pati Bojd, i posle je objašnjavao da ga je taj događaj uverio u besmislenost bilo kakvih meditacija - naime njegov drugar Džordž je duhovnim naporom pokušao da zadrži voljenu ženu, ali ova je ipak završila u Kleptonovom heroinskom zagrljaju.
       E, tu već počinje priča o "predanom produhovljenju" i "unutrašnjoj svetlosti" što se vremenom pretvorilo u zaštitni znak najtišeg i najspokojnijeg Bitlsa. Kako, bre, da ne budeš spokojan kad te strefi onolka slava i bogatstvo u dvadesetoj godini! Džet-seterska dokolica, koju je osetio tako rano, i tako naglo, i tako bezrazložno, uz drogoško "betonirano lebdenje", naterali su ga da se baci na "duhovno uzdizanje". Za mesto svog mentalnog usavršavanja izabrao je Indiju; s hipijevsko-pomodarskim entuzijazmom dao se na izučavanje različitih tehnika meditacije, a učio je i da svira sitar, s očajničkom namerom da stekne kakav-takav muzički identitet. A sve uz keširani blagoslov svog ekskluzivnog gurua, Maharišija Maheša Jogija.
       I dok su ostali iz grupe brzo digli ruke od orijentalnog majmunisanja, Džordž nije mogao da se odlepi od "transcendencije", "karme" i "mantre". Naprosto, nije imao za šta drugo da se uhvati, naročito u društvu zaumnih kreativaca koji su nezasito osvajali do tada nepoznate muzičke vrhove i vrhunce. Mantrajući svoju poruku, brkajući gitaru i sitar, "džentlmenski mučenik" Harison se sve smelije oprobavao i kao kompozitor, napravivši nekoliko unjkavih pesmuljaka koji se - osim onih gde se trudio da bude dosadniji Šankar od Ravija - uglavnom doimaju kao replikanti restlova iz Makartnijeve radionice baladerskih šećeruša. To što je jednu od njih ("Something") majstor Sinatra proglasio nešto kao najlepšom ljubavnom pesmom, jeste super kompliment, ali ne menja bolno očiglednu irelevantnost Harisonovog, u svakom smislu, tanušnog opusa naročito imajući u vidu više nego šarenoliki repertoar velikog Frenki Boja, koji je em svakave pesme obrađivao, em nikada nije pripadao onom senzibilitetu koji su tako ubedljivo reprezentovali "Bitlsi" - i kao "planetarni fenomen" i kao "najrevolucionarniji kulturološki projekat" prošlog veka.
       U stvari, stari cinik Lenon odigrao je ulogu inicijalne kapisle za eksploziju Džordžovog ega, džinovski nadutog od praznine na kojoj bi mu mnogi ugledni nirvanista pozavideo; u svom bespoštednom ratu s Makartnijem koristio je frustriranog Harisona kao podmetač za ispijene čaše škotskog eliksira, utuvivši mu u letkajuću glavu da ga "megamaterijalistička Bitls-mašinerija" sputava da se dokaže kao kompletan autor! I tako je došlo do tragikomičnog paradoksa - umesto da svoje Vođe (mislim na Pola i Džona) ljubi u zadnjicu iz zahvalnosti što su ga načinili slavnim, bogatim i "duhovno ispunjenim", i pokuša da ih pomiri svojim "hare" popevkama i "krišna" vibracijama, naš beslovesni junak je u veselom gnevu dočekao raspad matičnog benda, grmeći na sva zvona kako, eto, konačno može da pokaže svoje potencijale. Jedino što je pokazao bejaše nevešto prepisivanje stare pesme "He's So Fine" vokalne grupe Chiffons, koju je "pokrstio" u "Mdž Snjeet Lord". Kada je pesma postala veliki hit, jedini koji je Harison "komponovao" u svojoj postbitls fazi, došlo je do suđenja i posle puno natezanja društveno savesni borac protiv gladi i rata je pristao na vansudsko poravnanje zbog dokazanog plagijata. Šta ti je aristokratizam!
       Ostatak priče je rutinski potop u jalovinu i muzički zaborav. Još za života postao je skrajnuti spomenik koji je morao povremeno sam sa sebe da briše prašinu, da se ne bi urušilo i to malo prigodnog sećanja na luckaste šezdesete. Ceđenje suve drenovine je odavno okončano, a nama, braćo i sestre, ostaje poenta da fanatično napinjanje da se po svaku cenu bude "umetnik" može dovesti do toga da čak i najbenigniji tipovi završe vrlo, vrlo maligno. Znam da i ne zvuči nešto naročito, ali - kakav "autor" takva i "poenta". Nikada ne okrivljujte priču što niste skončali kao nečiji (makar i sopstveni!) heroj.