Branislav Gligorijević: Kralj Petar II u vrtlogu britanske politike (2)

      Posle ostavke Purićeve vlade, u konsultacijama za sastav nove vlade kralj se ponajviše oslanjao na Slobodana Jovanovića, kao najuticajnijeg političara kod Srba, i na Ivana Šubašića, koji se kitio zvanjem bana Hrvatske i u koga je Čerčil polagao velike nade.
       Ivan Šubašić je spadao u red onih Hrvata koji su se predstavljali kao Jugosloveni, smatrajući da to, u određenim prilikama, može da posluži hrvatskom nacionalnom interesu. U Prvom svetskom ratu borio se kao dobrovoljac na Solunskom frontu i time zadobio veliko poverenje kralja Aleksandra. Advokat po profesiji, nije bio mnogo politički aktivan u Hrvatskoj seljačkoj stranci, što mu je poslužilo da se prihvati uloge posrednika između kralja Aleksandra i Mačeka, kada se ovaj, posle objavljivanja poznatih "zagrebačkih punktacija", našao u zatvoru. Zahvaljujući njegovom posredovanju postignut je dogovor o Mačekovom puštanju iz zatvora, posle čega bi trebalo da se pristupi sporazumu o državnom preuređenju uzimanjem u obzir zahteva Hrvata. Zbog te svoje ranije uloge dobro je prihvaćen kasnije, ne samo od Mačeka već i u Dvoru kneza Pavla, pa njegovo imenovanje za bana Hrvatske nije bilo neko iznenađenje.
      
       Posle raspada zemlje u Drugom svetskom ratu, kao i mnogi Hrvati u emigraciji, Šubašić se čvrsto držao svog položaja bana Hrvatske, ne hajući mnogo za Jugoslaviju. Osim što je imao titulu bana Hrvatske, koga po ustavu neposredno postavlja kralj, on je bio i jedan od trojice Mačekovih predstavnika u inostranstvu. U Americi je bio podložan onim hrvatskim krugovima koji su bili republikanski i antisrpski opredeljeni. Sa jugoslovenskom vladom u Londonu bio je u sporu zbog neprihvatanja posebnog budžeta Banovine Hrvatske, oštro je napadao tu vladu i davao izjave da je ne priznaje. Verovatno zbog takvog stava zadobio je simpatije levičara i komunista, ali ni on nije ostao ravnodušan prema njima. U januaru 1943. godine iz Kominterne je upućena depeša Titu da ban Šubašić želi da istupi sa proglasom u kome bi pozvao Hrvate da se priključe partizanima u borbi protiv okupatora. Tito je pozitivno odgovorio jer je smatrao da bi Šubašićevo istupanje bilo korisno i iz toga razloga što je Maček pristalica kraljevske vlade u Londonu, zbog čega bi ga, kao vođu Hrvata, trebalo "raskrinkavati". Otada, za Šubašića je znao i Staljin, a njegovo ime Tito je prvo spomenuo kada ga je Meklejn pitao za kandidate zajedničke vlade.
       Šubašić je, međutim, bio povezan sa američkom vojnom obaveštajnom službom OSS, koja je imala plan da ga uputi u Hrvatsku kako bi radio na privlačenju paravojne "seljačke zaštite" HSS, kao i domobrana na stranu saveznika. Pošto je taj plan propao, američka administracija ga je predlagala kao pogodnu ličnost da predstavlja kralja u pregovorima sa Titom. Englezi su, međutim, verovali da je on njihov kandidat pošto su oni, u dogovoru sa Amerikancima, predložili kralju da mu uputi poziv da dođe iz Amerike.
       Govorio je i ono što nije mislio, a mislio je ono o čemu nije hteo da govori. Tako se uglavnom ponašao i po dolasku u London. Naglašavao je da je monarhista, ne zbog naročite ljubavi prema monarhiji, već zato što je u toj instituciji video ujedinjujuće elemente Jugoslavije. Republikansko uređenje mu je izgledalo nemoguće, pošto hrvatskog ili slovenačkog predsednika, buduće republike ne bi prihvatili Srbi, a srpskog predsednika, opet, odbacili bi Hrvati i Slovenci. Kada je reč o sastavu nove vlade, insistirao je da se eliminiše Mihailović kao ministar, a kralj bi mogao da preuzme sam komandu nad svim "kraljevskim snagama" u Srbiji. Sa Šubašićem je u London doputovao šef američke obaveštajne službe general Donovan, koji ga je preporučio kralju sledećim rečima: "Ovaj čovek je najvernije podanik Vašeg Veličanstva u emigraciji. Mnogi ljudi, koji su ga posmatrali preko godinu dana, to su potvrdili. On treba da bude Vaš premijer".
      
       Konsultacije oko sastava nove vlade započele su 15. maja, kada je kralj pozvao na razgovor predstavnike svih političkih grupa. Predložio im je obrazovanje političke vlade, tj. kabineta od samo nekoliko ministara i saopštio da Englezi zahtevaju da se ukloni đeneral Mihailović kao ministar vojni, s tim da on ostane komandant, a da se Titu prizna legalna vlast na teritoriji koju kontroliše kako bi mu se olakšalo regrutovanje i preduzimanje drugih mera. Na pitanje o mogućnostima iskrcavanja anglo-američkih trupa na Balkan, kralj je indiskretno odgovorio da, prema onome što je čuo od Engleza, invazije neće biti. Doći će Rusi, ne zna se dokle, možda u srednju Evropu. Srpske političare najviše je interesovalo kakav će status imati đeneral Mihailović. Kralj je odgovarao kao da se pravda: "Ja Čerčilu kažem: treba da odbacim Dražu, koji je za mene, i prihvatim Tita, koji je protiv mene... Kad sam mu rekao (Čerčilu) da sam razrešio Purića, odmah je bio popustljiviji". Prema kraljevom objašnjenju Slobodanu Jovanoviću, u šta Slobodan još ne veruje, Englezi pristaju da Mihailović ostane komandant jugoslovenske vojske, dok bi Tito bio komandant partizana, odnosno gerile uopšte.
       U tim razgovorima u početku se nije znalo kakvu bi ulogu imao ban Šubašić. Kada je on spomenuo da bi se mogao prihvatiti i položaja predsednika vlade, Grol mu je, po svom običaju, bez dlake na jeziku odbrusio: "Vi znate da je na srpskoj strani opozicija Titu i Ribaru, i njihovim prvim saradnicima, kao Hrvatima: šef vojske Tito, šef njegove vlade Ribar, i sad šef Kraljeve vlade u Londonu - koja razrešava Dražu i šalje pomoć Titu - Ban Hrvatske". Nekoliko dana posle toga, kada je već bila objavljena Šubašićeva izjava da neće ući u vladu iz koje ne bi bio izbačen Draža Mihailović, Grol je ovo ponovio u drastičnoj formi, i to u prisustvu ambasadora Stivensona: "Posle ustaša i Pavelića, Hrvata Tita, Hrvata Ribara, sad još jedan Hrvat, Šubašić, moralno diskvalifikuje Dražu i ubacuje novi ugarak u plemenski požar". Kada ovako govori jedan jugoslovenski političar, koji je, inače, bio veoma kritičan prema Mihailoviću, strahujući da bi on od Srbije mogao napraviti Frankovu Španiju, može se zamisliti kakav je stav i drugih srpskih političara, koji su o četničkom komandantu imali sasvim drukčije mišljenje. Izgleda da je to uticalo na Šubašića da bar privremeno ustukne, ali samo do nove podrške britanskih zvaničnika.
      
       Ta podrška došla je i od samog britanskog premijera. Naime, Čerčil je 21. maja pozvao Šubašića na ručak i saopštio mu da je on već označen kao predsednik jugoslovenske vlade. Pri tom mu je rekao da se on o tome već ranije sporazumeo sa Ruzveltom, a obavestio je i Staljina: "Prema tome, Vi i nova vlada imate materijalnu, moralnu i političku potporu od dve velike sile, Velike Britanije i Amerike, a sigurno, nadam se, i od Sovjetske Rusije". Čerčil mu je izneo i zadatke nove vlade: pošto iz nje bude uklonjen Mihailović, treba priznati Tita i partizane i raditi na ujedinjavanju svih borbenih snaga u zemlji. Kada je reč o ciljevima rata, rekao je da bi on želeo da vidi Jugoslaviju kao "ustavnu monarhiju, u kojoj će Kralj imati svoj ustavni položaj, koji neće moći biti smetnja radu i razvoju Jugoslavije na principima demokratije". Šubašić je bio polaskan Čerčilovim rečima, ali ga je ipak zamolio da ga ne smatra predsednikom vlade jer, po njegovom mišljenju, "predsednik vlade mora da bude Srbin, i to, po mogućnosti, Srbijanac iz Šumadije". Čerčil je, međutim, ponovio da je to svršena stvar i da želi da ga već sutra vidi kao predsednika nove vlade. Šubašićevo snebivanje da se prihvati takvog položaja bilo je posledica ne samo protivljenja srpskih političara već i njegove bojazni kako će na to reagovati Tito. Kada je preneo Titovom izaslaniku, generalu Velebitu, svoj razgovor sa Čerčilom, naročito njegovu želju da Jugoslavija bude ustavna monarhija, on mu je savetovao da odbije da se prihvati obrazovanja takve vlade.
       Pošto je i Grol to odbio, kralj je 25. maja ponudio mandat za sastav vlade Slobodanu Jovanoviću. On je bio sklon obrazovanju jedne koncentracione vlade koja bi rešila pitanje Mihailovića, dok je kraljeva ideja bila da to bude jedan predsednik, kao grčki Papandreu, koji bi u toku nekoliko nedelja radio na izvlačenju ljudi iz zemlje, a zatim na sporazumu o jednoj širokoj vladi svih grupa i struja. O tom prelomnom događaju sam Jovanović je zapisao:
      
       "Verovatno po Purićevom savetu, Kralj mi je, u drugoj polovini maja, ponudio da me imenuje za predsednika Vlade i zastupnika svih ostalih ministara: ako ništa drugo, time bi se dobilo mogućnosti za ponovne pregovore sa Englezima, koji su pod Purićem došli do mrtve tačke. Ja sam primetio Kralju da Englezi imaju gotovu kombinaciju sa Šubašićem i da bih, uostalom, ja pre svega morao čuti od njih samih šta oni upravo traže. Kralj je onda udesio moj sastanak sa ambasadorom Stivensonom. Stivenson mi je kao Čerčilovo mišljenje saopštio da je akcija partizana tako korisna s vojnog gledišta saveznicima, da bi trebalo da je i mi, od naše strane, bar moralno pomognemo. Sve što Čerčil traži, to je da Kralj javno oda priznanje partizanima: praktična vrednost tog priznanja sastojala bi se u tome što bi narod ubuduće u mnogo većem broju prilazio partizanima, od kojih se dotle klonio kao od Kraljevih protivnika. Ja sam podsetio Stivensona" - nastavlja Jovanović - "da su partizani objavili da ne priznaju kralja Petra. Pretpostavimo da Kralj svojim autoritetom pokrije akciju partizana, da li će oni, u naknadu za to, prestati osporavati Kraljev autoritet? Stivenson mi nije odgovorio na ovo. Ja sam ga pitao još da li Kraljevo približavanje partizanima povlači i napuštanje Mihailovića. Stivenson je rekao da Mihailović ne može biti više ministar vojni; kakav će, inače, biti njegov položaj i njegovi odnosi prema Kralju, to je naša stvar. Iako sam znao da Englezi rešavaju stvar na parče i ne mare da obuhvate situaciju ucelo, ipak sam pokušao da izazovem Stivensona na razgovor o našoj situaciji ucelo. Rekao sam mu da se u našoj zemlji vodi građanski rat, koji je za Saveznike nezgodan samo u vojnom, a za nas i u vojnom i u političkom pogledu. Za obustavu toga rata neće se ništa učiniti ako se Englezi, povlačeći sobom i našega Kralja, budu bacili na stranu jedne ratujuće strane. Ja sam predlagao da Englezi izjave partizanima i četnicima da će vojno pomagati i jedne i druge ukoliko se budu borili protiv neprijatelja, ali da i jedni i drugi valja da se mahnu politike. Politiku bi imala da vodi Vlada u koju bi, u cilju obustave građanskog rata, bili pozvani predstavnici i Mihailovićeve i Titove političke grupe. Ako bi se došlo do sporazuma na ovoj osnovi, Mihailović, da bi se njegova vojna akcija što jasnije odvojila od politike, imao bi da izađe iz Vlade. Stivenson je obećao da će ove sugestije moje saopštiti svome ministru, pa se onda vratio na Kraljevo odavanje priznanja partizanima. Po njegovom mišljenju, to bi priznanje valjalo objaviti u vidu jedne proklamacije, koju bi Kralj uputio narodu, pre sastava nove vlade, kao neku vrstu novog političkog programa. Neko je bio rekao Stivensonu da po našem Ustavu Kralj propisuje Vladi program, a ona ga samo izvršuje. Stivenson je imao nacrt proklamacije pri sebi. Jedan letimičan pogled bio je dovoljan da mu pokažem da taj nacrt nije sadržavao samo priznanje vojnim naporima partizana, nego još i povlađivanje njihovom pokretu kao jednom velikom narodnom pokretu, koji u ovom trenutku predstavlja takoreći jedinu pravu snagu u Jugoslaviji. Pošto sam ispravio Stivensonovo tumačenje našeg Ustava, jer sam mu rekao, bez uvijanja, da nijedan srpski političar ne bi mogao odobriti ovakvu proklamacimu, Stivenson je na to primetio da je njegovoj Vladi stalo samo do one rečenice u kojoj Kralj odaje priznanje partizanima; sve ostalo možemo menjati, kako hoćemo".
       Nekoliko dana posle toga, opet na kraljevu inicijativu, došlo je do zajedničkog sastanka Jovanovića, Grola i Šubašića sa ambasadorom Stivensonom. Razgovaralo se o tome šta bi trebalo da sadrži projektovana kraljeva proklamacija. Ako bi do kraljevog priznavanja partizana - rekao je Jovanović - došlo istovremeno sa engleskim uskraćivanjem svake dalje pomoći Mihailoviću, to bi značilo da, pod izgovorom vojnih razloga, i kralj i Englezi prilaze jednoj strani našeg građanskog rata, i to upravo onoj koja, bar u srpskom delu Jugoslavije, ima protiv sebe većinu naroda. U Grolovom istupanju bilo je nešto više "razumevanja" za partizanski pokret, ali ni on nije bio za to da treba žrtvovati Mihailovića. Njegovom stavu se pridružio i Šubašić, koji je rekao samo nekoliko reči, ali sve u odbranu Mihailovića. Stivenson je na kraju predložio još jedan sastanak, s tim da mu se u međuvremenu dostavi pismeno gledište.
       Jovanović, Grol i Šubašić sastali su se ponovo 28. maja kako bi, na zahtev britanskog ambasadora, pismeno formulisali zajednički stav. Na izradi teksta je radio Grol, a zatim su ga, kao nacrt ed-memoara razmatrala sva trojica. Šubašić je smatrao da bi ga trebalo skratiti, s tim da poenta ne bude na Draži Mihailoviću. Jovanović se s tim nije složio i, navodno, ljutito dobacio: "Ako na tome Vi stojite, kao Ban Hrvatske, idite svojim putem, a mi ćemo raditi sami". Šubašić je potom odgovorio da će učiniti sve da se odbrani zajednički predlog, mada on misli da će imati "više negativan rezultat, nego željeni pozitivan uspeh". Pošto su se usaglasili, predali su istoga dana tekst ed-memoara.
      
       Pošto je ovaj akt predat Stivensonu, i on se upoznao sa njegovom sadržinom, nagovestio je da ne veruje da će njegova vlada moći da zadovolji zahteve koji se u tom dokumentu postavljaju. Branio se time da pružanje pomoći đeneralu Mihailoviću nije u kompetenciji britanske vlade, već Vrhovne komande, odnosno generala Vilsona, a pitanje je da li treba davati pomoć onima "koji se ne bore, umesto onima koji se bore". Ovim se ponovo vraćao na pitanje neaktivnosti i navodnu kolaboraciju četnika (spomenuo je primer Jevđevića) i rekao da đeneral Mihailović ne uživa više poverenje njegove vlade. Ipak, kada je sutradan Stivenson doneo Čerčilov odgovor na tekst ed-memoara, rekao je da po svim pitanjima može lako doći do sporazuma, ali da moraju prihvatiti neku deklaraciju, koju bi kralj poslao Titu.
       Šubašić je u ovom slučaju pokazao svu svoju dvoličnost. Nešto ranije tražio je od kralja da postavi srpskim političarima jasno pitanje: "Ako niko od Vas nije spreman da primi odgovornost predsednika, da li ste vi spremni da sledite Hrvata predsednika?" Kralj je to učinio i dobio njihov odgovor: "Hrvat kao predsednik vlade ne bi bio problem kada bi u toj vladi ostao đeneral Mihailović". Zatim je Šubašić pokazao svoje drugo lice, prihvativši sa Jovanovićem i Grolom zajednički tekst ed-memoara - čak ga je pred Stivensonom odlučno branio. Govorio je britanskom ambasadoru da su mu poznata osećanja srpskog naroda, njegova raspoloženja i sva težina svesti o odgovornosti koja leži na srpskim faktorima; objašnjavao mu je da je za Srbe Mihailović drugi Marko Kraljević i da ga se oni neće odreći ni po koju cenu? A radio je na tome da dobije mandat za sastav vlade, znajući da uživa nepodeljenu britansku podršku kada je to u pitanju.
       Jovanović i Grol su nastojali da ubede kralja da ne prihvati britanske zahteve, te da postoji mogućnost da se obrazuje vlada i s Mihailovićem. Kralj se na rečima slagao: "Vidim da ne smem da napustim Mihailovića. Ako budem priznao Tita, visiću u vazduhu. To ne mogu da učinim". Stvar je, međutim, bila u tome što je kralj ostao sam, jer jugoslovenski političari nikako nisu mogli da mu ponude neku drugu kombinaciju za vladu. Kada su videli da Englezi mogu da odbiju njihove zahteve izložene u ed-memoaru, oni su raspravljali o mogućnosti da vladu, bez "srpski" opredeljenih političara, obrazuju stranke jugoslovenske orijentacije: Grolove demokrate, samostalne demokrate Srđana Budisavljevića i JNS Jovana Banjanina, koja bi imala podršku Slovenaca i Hrvata. Ispostavilo se da Grol, kao jedini Srbijanac, neće u vladu bez Jovanovića, a Šubašić neće bez Grola, Jovanović opet neće bez Milana Gavrilovića, a ovaj neće u vladu ako u njoj ne bude đeneral Mihailović. Svi su se složili u tome da nema mogućnosti da se ponudi nešto drugo od onoga na čemu su Englezi insistirali. Sve se prelomilo tog 31. maja kada je kralj odlučio da poveri mandat Šubašiću.
      
       Šta je presudno uticalo na kralja da donese takvu odluku? Postoji jedna zabeleška razgovora Čerčila i Idna, iz koje se vidi da je kralju predočeno, gotovo u ultimativnoj formi, da je nemoguće razgovarati sa Srbima o otpuštanju Mihailovića i priznavanju Tita. Šubašić je jedini koji bi mogao da povede razgovore sa Titom, kao mandatar, a za to vreme neće biti vlade, nego bi on vodio poslove svih ministara. Međutim, sudeći po nekim izvorima, sve do poslednjeg trenutka kralj nije mogao da se odluči. Kasno uveče 31. maja zatražio je audijenciju šef američke obaveštajne službe Donovan. Rekao je da dolazi ne kao general, već kao Ruzveltov opunomoćenik da mu saopšti sledeće: "Vodi se teški rat. Mi ne možemo dopustiti da bilo ko smeta ratnom naporu. Jugoslavija mora imati vladu. Ovde imate bana Hrvatske. On mora do sutra u podne postati predsednik vlade. Ako to ne bude, posledice će biti vrlo ozbiljne". Kralj je tako još jednom čuo i od Ruzveltovog predstavnika, ono što mu je nekoliko puta ponovio Čerčil - da on može da bude smetnja ratnim naporima saveznika. Pred tim udvostručenim pritiskom morao je da popusti...
       Šire posmatrano, sve je zavisilo od stanja britansko-ruskih odnosa. Prema mišljenju jednog engleskog diplomate, koje navodi Jovanović, Mihailovićevo pitanje jeste igra karata između Britanaca i Rusa, pri čemu Britanci imaju jače karte, ali, svejedno, gube jer ne znaju šta hoće, a Rusi znaju. Zaista, Rusi su od početka hteli da eliminišu Mihailovićevu gerilu u korist Titove, imajući na umu da se na njega mogu oslanjati posle rata. I u tome su uspevali?
       Otuda tolike dileme i rezerve prema ovakvoj politici koje su izražavali i neki britanski vojni i diplomatski krugovi. Početkom juna britanski Ratni kabinet razmatrao je situaciju na Balkanu u svetlu odnosa sa Sovjetima. Kao osnova za raspravu poslužio je memorandum Forin ofisa, u kome se nagoveštava da Sovjetski Savez nastoji da ostvari dominantan uticaj na Balkanu. Diplomate su uverene da je za takvo stanje odgovorna i britanska vlada: "...Ako je neko kriv za aktuelnu situaciju u kojoj su komunistički pokreti najjači u Jugoslaviji i Grčkoj, to smo mi sami" - tvrdili su eksperti Forin ofisa. "Rusi su samo sedeli i gledali kako mi završavamo njihov posao. Samo kad smo pokazali nameru da zaustavimo razvoj ovih pokreta (tako što smo, na primer, nastavili da priznajemo vladu kralja Petra i Mihailovića, i nedavno, kada smo zauzeli odlučniji stav prema EAM-pobunjenicima u grčkoj vojsci), oni (Rusi) su javno pokazali gde su njihovi interesi".
      
       (Nastaviće se)
      
      

Dr Branislav Gligorijević (66), naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, je "pre dvadesetak godina u Državnom arhivu Velike Britanije" započeo istraživanje koje bi dalo odgovor na pitanje: kako je ukinuta monarhija u Jugoslaviji? "Istražena dokumentacija, koja potiče iz fondova britanske vlade, Forin ofisa i premijera, na najneposredniji način svedoči o delovanju i pogledima najvažnijih aktera događaja."        Knjiga "Kralj Petar II Karađorđević u vrtlogu britanske politike" (izdanje Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva - Beograd, 2001, biblioteka "Jazon") rezultat je tih istraživanja. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive i malo poznate činjenice koje su od značaja za suštinsko razumevanje važnih događaja koji su značajno uticali i utiču na našu stvarnost.