Kad Avganistancima kažem odakle sam, mnogi znaju za naše probleme sa Miloševićem i pitaju: da li je bolji Koštunica? Stariji Avganistanci sećaju se Tita

      Jedan od retkih Jugoslovena koji je ovih dana boravio u Avganistanu bio je Srđan Nedeljković, snimatelj u beogradskom birou Asošijeted presa. Utoliko je njegovo svedočenje o tamošnjim događajima dragoceno i zanimljivo. Karijeru je započeo u RTS-u, a od 1995. radi za AP. U njegovoj radnoj knjižici upisana su sva ratišta na području bivše Jugoslavije, a kao najpotresniji prizor nosi sliku otkopavanja srpskih leševa kod Skelana 1993. Trenutak kada prisutna majka prepoznaje ostatke svog sina. "Posle takvih situacija moj odnos prema leševima postao je rutiniran. Kada bih razmišljao o svakom lešu koji slikam, brzo bih prestao da radim ovaj posao", priča za NIN Srđan Nedeljković.
      
       RUSKA ISKUSTVA: Pre odlaska u Avganistan, četiri nedelje radio sam u Tadžikistanu u pograničnom rejonu. Snimao sam dejstva američke avijacije na talibanske položaje uz granicu, zatim izbeglice, pa dolazak Putina u Dušanbe... I pripremao se da uđem u Avganistan. Sa ruskim vojnicima, koji su čuvali granicu, lako sam komunicirao (nas i Rusa...), i čuo jednu priču koja odslikava mentalitet ljudi u Avganistanu. Naime, ruski vojnici bili su stacionirani u jednom utvrđenju na pola puta između Mazar el Šarifa i Kabula, i imali svog špijuna, lokalnog meštanina. Donosio im je informacije za koje su mu plaćali. Jednog dana je došao i rekao im da će njihova baza sutradan biti napadnuta. Ruski komandant počeo je da mozga: poverovati u informaciju ili ne? Najveći problem za njih tamo, predstavljalo je tajno dopremanje oružja iz Pakistana. Počela je igra: ako sve ljude povučem u bazu, konvoj sa oružjem će nesmetano proći, mislio je komandant. Suprotno dobijenoj informaciji, izveo je svoje vojnike na teren i naišao je konvoj. Sutradan je ponovo došao lokalni špijun i rekao im da će sigurno biti napadnuti... Naravno, ruska iskustva iz Avganistana su bolna i poražavajuća.
       Najveći problem predstavljao je put do Džabula Sarača, mesta u Pančir regiji, na severu Avganistana. Od tadžikistanske granice do tog mesta putuje se četiri do pet dana; zapravo, put postoji samo na karti. Ide se kroz potoke i gudure i stiže do planinskog prevoja na visini od 4 500 metara, na kome se beli sneg. Do njegovog podnožja stiže se automobilom, onda se prevoj prelazi na konjima, osam sati. S druge strane trebalo bi da vas čeka drugi automobil. Put je širok metar i po do dva, tako da je reli Pariz-Dakar, mačiji kašalj. Ti planinski masivi izgledaju predivno a dominantne boje su siva i braon, boje prašine. Neke moje kolege imaju tezu da se tamo sve plaća, osim prašine i šita. Drugi način za ulazak u Avganistan jeste helikopterom, kada to dozvole meteorološki uslovi. Mora da se podigne na 4 600 metara i preleti te planinske masive. Tako da je najveći problem svim namernicima bio dolazak u Avganistan i odlazak iz njega. Recimo, kolege iz japanske televizije čekali su helikopter 12 dana, kako bi izašli iz Avganistana.
      
       GRAD LEŠEVA: Za razliku od drugih ratišta, u Avganistanu nije postojala klasična linija fronta. Borbe su se vodile za određene strateške tačke. Mesta po kojima je dejstvovao B-52 izgledaju stravično - ne postoje kuće, drveće... to su Mesečevi pejzaži. Ono što vam odmah upada u oči na putevima Avganistana, jesu groblja tenkova i oklopnih vozila. Negde su poređani tako da onemoguće bujici da odnese put. Većina tih olupina potiče iz vremena borbe sa Rusima. Put je jedino siguran ako je neko prošao pre vas, a najveća opasnost jesu mine. Masovno se gine od njih, čest prizor na putevima je automobil u plamenu. Kamenje pored puta je obeleženo crvenom bojom kao i natpisi koji upozoravaju na mine. Ali, vozači ne brinu mnogo o svojoj sigurnosti. Ima se utisak da ih nesreća ne dodiruje, retko ko će zastati pored gomile leševa koje smo viđali pored puteva.
       Prosečan Avganistanac liči na mudžahedina, teško ih je razlikovati. Tek odnedavno borci Severne alijanse imaju jedinstvene uniforme. Svi imaju brade, zabrađeni su maramama i svi nose oružje. Da nema tih kalašnjikova i "Tojotinih" pik-apova, pomislio bih da sam se obreo u srednjem veku. Ljudi ostavljaju utisak da su im osećanja otupela, verovatno je razlog tome što ratuju već 20 godina.
       Dve nedelje po završetku borbi za Kabul, grad je još bio pun leševa talibana, niko ih nije sklanjao. Očito da je bilo mnogo osvete. Dnevna temperatura bila je 20 stepeni, bilo je prilično toplo, leševi su se raspadali po ulicama i ostavljali ne samo grozan prizor, već i zadah. Sveprisutan smrad. Tek posle dve nedelje, počela je da ih uklanja misija Crvenog krsta iz Ženeve.
       U Kabulu je neverovatno mnogo ljudi na ulici; saobraćaj je haotičan, svi trube, ne postoje pravila. Grozdovi ljudi vise okačeni na autobusima... Prizori koji deluju nestvarno nekom sa strane. Ali, u odnosu na pređašnja iskustva, ovde je bilo veoma lako raditi. Na drugim mestima često smo doživljavali da ljudi beže od kamere, trebalo nam je i po dva sata da bismo snimili nekoliko izjava. U Kabulu su svi želeli da se slikaju, da pričaju. Dolazio sam u situaciju da ne mogu da slikam, jer svi stanu ispred kamere.
       Prvu zabranu doživeli smo kada su američke i britanske trupe zauzele aerodrom "Bagram", nijedna ekipa nije dobila dozvolu da to snimi. Onda smo smislili neke rezervne varijante, peli smo se na obližnje visove i snimali aktivnosti vojske na aerodromu.
       Slikao sam i nalete američke avijacije, sa najviših kota sa kojih može da se vidi horizont. Naročito je vidljiv B-52, ostavlja beli trag za sobom a veoma je impresivan i tepih bombi koje izbacuje. Snimio sam i trenutak kada raketa pogađa cilj, od udara do pečurke, i to je velika sreća jer se veoma retko događa da uhvatiš takav prizor. Naravno, opet su ceh platili civili. Najpotresniji bio mi je susret sa decom invalidima u jednoj bolnici.
      
       OSLOBAĐANjE: Imam utisak da mali broj ljudi tamo zna šta se stvarno dogodilo, potpuno su neinformisani. Čuli su samo ono što su im servirali talibanski komesari. Svako selo ima svog glavešinu, koji je zadužen za istinu. Svi su politički zagriženi, a na svim vozilima koja dolaze iz Pančira nalazi se Masudova slika. Naši prevodioci, jedan hirurg i jedan profesor, takođe su velike Masudove pristalice. Iako mrtav, i dalje je njihov lider. Priča se da su tela dvojice njegovih atentatora, Egipćana sa belgijskim pasošem, masakrirana i bačena psima.
       Zapad i Amerika preferiraju bivšeg kralja, dok Rusi igraju na svrgnutog predsednika Rabanija. Jedino su svi jedinstveni kada su u pitanju talibani. Po broju nacionalnih skupina i njihovoj problematici, Avganistan podseća na bivšu SFRJ. Većinu čine Paštuni koji su bili naklonjeni talibanima. Poslednjih dana boravka tamo, radili smo anketu, šta ljudi misle o kralju. Inače, kad Avganistancima kažem odakle sam, mnogi znaju za naše probleme sa Miloševićem i pitaju: da li je bolji Koštunica? Stariji Avganistanci sećaju se Tita.
      
       EMANCIPACIJA: Ljudi u Kabulu doživeli su odlazak talibana kao oslobađanje. Talibani su im zaveli rigidni islamizam u svakodnevnom životu i zabranu korišćenja svih dostignuća moderne civilizacije. Čak, ljudi su bili zatvarani ako bi ih neko prijavio da slušaju radio. Oko Kabula su vidljivi ostaci vinograda, jer je postojala zabrana uzgajanja grožđa. Bilo je i potresno i smešno gledati hiljade ljudi kako čekaju da vide prvu bioskopsku predstavu, posle mnogo godina. Film star dvadesetak godina, neko je čuvao u podrumu. Odjednom su nikle satelitske antene, tanjiri, risiveri. Muzika je počela da dopire iz automobila, ljudi kupuju televizore i radio-aparate i čine sve ono što im je pod talibanima bilo zabranjeno. Život je počeo vrtoglavo da buja, zapravo, postaje normalan.
       Malo žena skinulo je velove s lica, još su prekrivene do članaka. Mada ispod toga mogu se videti nalakirani nokti i elegantnije cipele. Za poslednjih desetak dana, tri puta je bio protest žena. Njih dvadesetak se odvažilo da skine feredže, verovatno su to neke njihove intelektualke, možda i feministkinje. Žene nemaju nikakva prava, njihov život se svodi na udaju i rađanje dece. UN je dolaskom u Kabul pokušao da iskoristi trenutak i pomogne Avganistankama. Za urednika televizije postavljena je žena, ali, teško će tamo ići emancipacija.
       Kolege su postavljale tehniku na krovu, komšija je došao kod gazde kuće i požalio se da mu ovi gledaju žene. Jedan italijanski novinar je dva dana džogirao po Kabulu, u biciklističkoj majici, trećeg dana prebili su ga prolaznici.
      
       OVČETINA S LOJEM: Svi Avganistanci veoma poštuju Kuran, redovno se klanjaju nekoliko puta dnevno. Možda se Kabul zamišlja kao orijentalni grad sa mnoštvom džamija i minareta, ali nije tako. Teško je prepoznati džamiju jer nema minare.
       Na ulicama se prodaje opijum; ima ga u velikim količinama i veoma je jeftin. Najveći procenat hašiša i opijuma u Evropu stiže upravo iz Avganistana i to je jedini izvoz koji imaju. Opijum je u štanglicama, liči na vosak, samo je tvrđi. Rastvara se u čaj ili se drobi i mota u cigarete - to im zamenjuje alkohol. Inače, izbor stvari je veoma skroman; mogu, recimo, da se kupe biskviti u fabričkom pakovanju, "pepsi" je bolji od našeg, dolazi iz Pakistana. Alkohol je i dalje zabranjen, na crnom tržištu flaša piva košta 10 dolara.
       Sve je veoma, veoma prljavo. Ako se ne vodi računa, lako može da se zaradi neka boleština. Kolega iz Rojtera dobio je tifus a drugi malariju. Ja sam u Moskvi primio šest vakcina i pio tablete protiv malarije. Smršao sam devet kilograma a moj kolega iz ekipe 15. Imali smo male posude za kuvanje vode, sipaš supu iz kesice, plus konzerve i to je obrok. Koristili smo energetsku čokoladu i pili flaširanu vodu iz Pakistana. Neretko, na nekoj improvizovanoj prodavnici može se videti kako visi odrana ovca, zasuta prašinom i muvama. Ovce su neverovatno ružne, zadnjica im je kao kod pavijana jer im se tu nalazi loj. U onoj prašini i kamenju često vidite stado ovaca kako pase, i uvek bih se pitao šta to jedu - nema ni travke ni lista! Meso im je žilavo, lošeg je kvaliteta a jede se polupečeno. Bilo da je to jagnjetina ili piletina. Inače, većina ljudi u Avganistanu živi od humanitarne pomoći UN. Paketi hrane bacani iz aviona su žute boje, kao i kasetne bombe kojima su gađani talibanski položaji. Morali su da demonstriraju ljudima kako da prave razliku između hrane i kasetnih bombi. Pri tom su im talibani, u svom ludilu, uništavali tu hranu.
      
       TAJNA UBISTVA: Naše kolege iz Francuske, koji su izginuli u zoni Mazar el Šarifa platili su cenu svoje lakomislenosti. Naime, stigla je informacija da se jednoj obližnjoj jedinici predao veliki broj talibanskih boraca. Pošli su im u susret sa drugom jedinicom, koja je krenula da preuzme te zarobljenike. Međutim, konvoj je upao u talibansku zasedu. Trojica novinara koji su bili na tenku, popadali su sa njega kada je krenuo cik-cak linijom, izbegavajući projektile. Bili su zarobljeni i pobijeni.
       Posle toga poginulo je petoro novinara na putu između Džalalabada i Kabula. Na putu su ih zaustavili naoružani ljudi i rekli im da se u blizini vode borbe i da treba da skrenu na sporedni put. U tom trenutku naišlo je vozilo iz drugog pravca, vozač im je rekao da nema nikakvih borbi. Vozač koji je vozio novinare shvati pokušaj prevare, naglo da gas, ali ovi zapucaju za njim i zaustave ga. Dođu do vozila, izvuku novinare i pobiju ih pored kola. Tako su ubijeni snimatelj i producent Rojters televizije, novinarka "Korijere dela sera" i novinar "El munda". Telo lokalnog novinara, koji je bio sa njima, nije pronađeno i ne zna se šta se dogodilo s njim. Zašto su ubijeni, ostaće tajna.
       Poslednje ubistvo švedskog novinara dogodilo se u Talokanu. Naoružana grupa upala je u kuću u kojoj su bili smešteni švedski novinari. U prvoj sobi su naleteli na dvojicu i opljačkali ih, treći je čuo buku i otvorio vrata sobe. Istog trenutka ih je zatvorio ali su razbojnici izrešetali vrata i on je iskrvario. Od Talokana do prve ozbiljnije bolnice ima osam sati vožnje.
       Više me je ubijala neizvesnost oko odlaska i povratka, nego sva događanja tamo. Kad smo se iz Pančira vratili u Kabul, saznali smo da sa aerodroma u "Bagramu" treba da poleti ruski transportni avion za Dušanbe. Osoblje nas je primilo, bez reči, ali avion je bio pun neistovarene humanitarne pomoći. Lokalni radnici su to veoma sporo radili. Na pisti ne postoji svetlosna signalizacija a kada smo videli da posada gleda u nebo pa na sat, pljunuli smo u šake, zasukali rukave i istovarili avion.
       Znate, čovek je srećan što se sa takvih mesta vraća zdrav i čitav. A prvo sledeće što bih voleo da slikam, jeste Slaninijada u Kačarevu.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ