General-potpukovnik Jovan Milanović, čovek koji je svojevremeno bio u tajnoj misiji sa zadatkom da otkrije planove NATO-a u Briselu, govori o poznanstvu sa majorom Binelom i dokumentima koje je od njega dobio

      Izdaja je jaka, teško optužujuća reč. Pod tom optužbom izašao je prošlog utorka pred Vojni sud u Parizu francuski major Pjer-Anri Binel kome optužnica stavlja na teret da je tokom leta 1988. godine predao u Briselu dokumenta koja se vode kao vojna tajna gospodinu Jovanu Milovanoviću, tada (zvanično) jugoslovenskom ministru savetniku u Misiji SR Jugoslavije pri Evropskoj uniji. Ti dokumenti, kako se navodi, sadržali su tačne podatke o početku agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, sa svim pojedinostima koje idu uz to. Francuski major uhapšen je 19. oktobra 1988, sve vreme istrage proveo je u zatvoru, do 31. oktobra iste godine, potom je pušten na slobodu, da bi poslednji mesec pre suđenja ponovo bio odveden u zatvor.
       Na jugoslovenskoj strani, u ovom slučaju, nema ni primisli o bilo kakvoj izdaji. Naprotiv, govori se o visoko ispoljenom osećanju patriotizma, koje zaslužuje sva priznanja. Gospodin Milanović je, naime, Evropskoj uniji u Briselu bio samo predstavljen kao diplomata. Uistinu, bio je vojni obaveštajac u činu pukovnika i još za vreme službovanja u Briselu unapređen je u čin general-majora, mada je, kako kaže, to unapređenje prećutano pred domaćinima. Posle hapšenja majora Binela stavljen je pod policijski nadzor belgijske policije koji je trajao 50 dana, do 19. decembra, da bi mu posle toga bilo dozvoljeno da napusti Brisel. Po povratku u Jugoslaviju, dobio je još jedno unapređenje: sada u činu general-potpukovnika službuje u Saveznom ministarstvu za odbranu kao pomoćnik saveznog ministra za odbranu, za međunarodnu vojnu saradnju i politiku odbrane. Sagovornike je u ovoj prilici dočekao u generalskoj uniformi. Prethodno je, bez dugih premišljanja, pristao da za NIN odgovori na nekoliko pitanja u vezi sa slučajem čiji su protagonisti, samo sa različitim posledicama, bili i major Binel i g. Milanović.
      
       Za uvod u priču, možete li nam reći, gospodine generale, kako je u Briselu došlo do vašeg poznanstva s majorom Binelom i ko je od vas dvojice insistirao na ponovljenim susretima?
       - Da počnemo od toga da sam negde u drugoj polovini 1994. godine bio šef kabineta načelnika Generalštaba generala Momčila Perišića, sadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije. U našim gotovo svakodnevnim procenama o aktivnostima NATO-a, tada, došli smo do uverenja da će biti napadnuta ne samo Republika Srpska, već da će u dogledno vreme, za nekoliko meseci ili godinu dana, pod udar doći i SR Jugoslavija, odnosno Srbija. Iz tih strategijskih, internih, procena u Generalštabu, došli smo i do potrebe diplomatskog "pokrivanja", odnosno praćenja aktivnosti NATO-a. Bilo je prosto neshvatljivo da nemamo vojnog izaslanika u Briselu (a imali smo ga, recimo, u Angoli), ali smo istovremeno znali da naš vojni ataše tamo ne bi "prošao", pa je zato na Vrhovnom savetu odbrane doneta odluka da se jedan naš oficir ugradi u našu diplomatsku misiju pri Evropskoj uniji. Za to sam bio određen ja, sa statusom ministra savetnika, ali je moj zadatak, zapravo, bio vojno-političke prirode, a to je značilo da pratim ukupne političke i vojne aktivnosti međunarodnih vojnih i političkih organizacija, s prioritetima u koje su spadali NATO i Evropska unija. U januaru 1995. stigao sam u Brisel...
      
       I tu upoznajete majora Binela?
       - Konkretnije, namera mi je bila da se sretnem s generalom Virotom, šefom francuske delegacije, i za to sam imao najmanje dva važna motiva. Do na nekoliko dana pre oktobra 1998. kada će biti doneta odluka o agresiji na Jugoslaviju, Francuska je žestoko odbijala dve stvari: smatrala je da Rezolucija UN 1169 ne daje mogućnost za intervenciju; i drugo, francuska državna politika je zastupala stav da humanitarna katastrofa na Kosovu ne postoji, dakle da nema osnova za agresiju. Pošto je general Virot, s kojim sam već bio ugovorio ručak, tih dana otputovao u Francusku, umesto njega pojavio se major Binel... tako su počeli naši kontakti.
      
       Da li vi u tim susretima osećate da i on vas na neki način "meri" i u kom smislu bi on mogao imati koristi od informacije koju bi, eventualno, od vas mogao dobiti?
       - U poslu kojim smo se mi bavili, savim je prirodno da se sagovornici "mere" među sobom. No, ja u ovom slučaju nisam ni razmišljao o tome da mu je bila namera da me u nečemu dezinformiše. A nije ni mogao, jer sam raspolagao velikim fondom informacija, što je on video i razumeo. Meni je svaki sagovornik mogao biti samo potvrda za ono što sam znao ili naslućivao.
      
       A znali ste da će doći do agresije, i on vam je to potvrdio s razlozima na kojima, od samog početka hapšenja, zasniva svoju odbranu. Naime, major od samog početka tvrdi da je delovao iz najljudskijih pobuda: svojim upozorenjem da će NATO napasti Jugoslaviju, hteo je da naše državno i vojno rukovodstvo uveri u ozbiljnost tih pretnji, da ih prikloni još nekoj mirovnoj inicijativi i da time pomogne da se izbegnu velike ljudske i druge žrtve. Da li nam, bar danas, možete reći koje je pojedinosti sadržao dokument koji vam je predao major Binel, i kojim je argumentima nastojao da im obezbedi potreban stepen uverljivosti?
       - Prvo, još negde sredinom leta 1988. bilo je sigurno da je agresija planirana za kraj septembra ili oktobra, i da će do nje doći. O tome je svedočio i podatak da je NATO istraživao kakve su vremenske prilike u tim razdobljima bivale u Srbiji i na Kosovu u poslednjih nekoliko godina, i da je iz toga pokušavao da izvuče neke zakonitosti. Dalje, u septembru je već bilo poznato da NATO preduzima aktivne pripreme: konsultacije sa saveznicima, određivanje efektiva koje će upotrebiti, ankete o sredstvima koja će učestvovati (naročito avijacija) i dogovori o borbenim sistemima...Dan D, ili dan J, kako se to već kaže, trebalo je da bude 10. oktobar.
      
       I gde je tu major Binel sa svojim obaveštenjima?
       - Major Binel je, praktično, završnica u mojim nastojanjima da uokvirim domen svog interesovanja. U razgovorima sa njim, praktično sam samo potvrdio svoja saznanja.
      
       A šta je u njima bilo ključno?
       - Ključno je bilo to što smo mi znali ceo scenario agresije. Dakle, znali smo vreme (početak agresije), faze, ciljeve. Znali smo, na primer, za seriju od 25 ciljeva koji je trebalo da budu gađani u dve faze i u trajanju od 96 sati, sa "operativnom pauzom" koja bi Miloševiću i ljudima oko njega poslužila kao opomena da mora prihvatiti postavljene uslove. U suprotnom, došle bi na red treća i četvrta faza, uslovno nazvane "faza apokalipse", to jest "razaranje svega postojećeg" kojima bi se agresija i završila.
      
       Ipak, u oktobru 1998. ništa se od toga nije desilo? Na koji način vas major Binel uverava da je baš sve trebalo da bude tako kako vam je pričao, i da li pominje svoje motive? Konačno, kako najviše vojno rukovodstvo dočekuje saopštenja koja šaljete i ne javlja li se sumnja da je, možda, u pitanju "dvostruka igra" u koju vas je Francuz uvukao?
       - Moguće je da je bivši predsednik Milošević sa svojom ekipom i pomislio da sam bio uvučen u neku igru u kojoj sam ispao naivan. Oni su uglavnom verovali da će možda i doći do nekih udara, ali ograničenih, posle kojih će NATO odustati. Jedna visoka ličnost, čije ime nije ni važno spomenuti, danas ambasador, u to vreme je pitao: "Šta to nama vojska podmeće, kakav rat?" Eto, to je zabluda u kojoj je i Milošević živeo, a to je i cena koja je morala biti plaćena... No, zašto se u oktobru nije ostvario onaj planirani scenario, to jest, zašto je došlo do odlaganja agresije? Zato što je na bazi naših ukupnih spoznaja ovde, svih informacija koje su prikupljene, u zemlji ipak utvrđeno da je potrebno izvršiti hitnu disperziju svih vojnih resursa (od raketnih sistema do aviona i tako dalje), pa su tako NATO službe, negde oko 8. oktobra, sa iznenađenjem utvrdile da - nema ciljeva. Nema ih na postojećim lokacijama koje su već ranije bile detektovane. (Interesantan detalj u priči g. Milanovića: "Došli smo do jedne raketne glave koja je bila programirana još 15. marta 1998, dakle godinu dana pre agresije.") Tada dolazi do sednice NATO-a, Solana, Holbruk, Klark i general Šort dolaze još jednom u Beograd, ali se 12. oktobra vraćaju neispunjene misije i u noći između 12. i 13. oktobra, nakon njihovog referisanja, donosi se odluka o ultimatumu od 96 sati. Posle toga je postavljen novi ultimatum od deset dana čime je opasnost od agresije bila unekoliko smanjena ali ne i otklonjena. Sećam se da je moja poslednja poruka iz Brisela baš tako i glasila: "Opasnost smanjena, ali ne i otkonjena."
      
       To je onaj trenutak kad francuska kontrašpijunaža usmerava pažnju na majora Binela?
       - Da, pošto je utvrđeno da su "nestali ciljevi", počela je potraga i utvrđivanje kako je došlo do toga da informacija o ciljevima stigne do Jugoslovena. Nije mi poznato kako je i na koji način vođen taj postupak, ali bio je fokusiran na francusku delegaciju i Binel je pozvan da se vrati u Francusku gde je odmah uhapšen i stavljen pod istragu...
      
       Da bi od samog početka tvrdio kako je bio motivisan samo humanim razlozima. Ali ako se ostane samo na tome, bojimo se da bi neko mogao doći do neprimerene analogije i reći da je i američki general Šort bio jednako human kad je bivšem predsedniku Miloševiću jasno rekao da će NATO bombardovati Jugoslaviju ukoliko ne prihvati postavljene ultimatume. Zato vas molimo da podvučete jasnu razliku između te dve poruke.
       - Razlika? Pa, razlika je u tome što je Šort tražio našu kapitulaciju! I ne samo Šort. I Klark je pozvao Ojdanića dan pre agresije i rekao mu: "Biće ti sve razoreno, uništeno, ostaće možda neka druga vojska na čijem čelu ti nećeš biti!"
      
       I dobro, može li se najzad čuti i jasan odgovor na pitanje da li je major Binel predao papire zbog kojih se taj čin kvalifikuje kao izdaja koja se sankcioniše robijom?
       - Predao je određene papire, ali ne one za koje mu se prebacuje... Pre bih rekao da je taj slučaj ispolitiziran, ali da mu u sudskom postupku ne bi trebalo dati značaj koji mu se sada daje u javnosti.
      
       A da ste na suđenju mogli da se pojavite kao svedok, ili da ste bili pozvani...?
       - Pojavio bih se svakako da bih rekao kako on nema taj stepen odgovornosti koji mu tužba pridaje.
      
       Da li vam se između prvog hapšenja i prekjučerašnjeg suđenja major Binel na bilo koji način javio ili, možda, zatražio vaš iskaz kao neku vrstu pomoći?
       - Javio se, pozdravio me, i rekao da je dovoljno da ćutim. Milanović je ćutao, ali to majoru Pjeru-Anriju Binelu nije mnogo pomoglo. Prošlog utorka pred Vojnim sudom u Parizu osuđen je na pet godina zatvora.
      
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
      
      

Otkriće u knjigama Vest da je u Glavnom štabu NATO-a u Briselu otkriven "srpski špijun" odjeknula je svojevremeno kao grom iz vedra neba. Taj čovek, iskusan francuski kontraobaveštajac, koji je pre toga proveo neko vreme u Bosni, nije ni pokušavao da porekne da je neke od dokumenata NATO-a o pripremama za bombardovanje Jugoslavije predao službeniku jugoslovenske misije pri EU u Briselu. Konačno, u knjizi pod naslovom "Zločini NATO-a", objavljenoj u Francuskoj posle njegovog hapšenja, major Binel je otkrio svoje razloge. Sada je najavio i drugu knjigu na istu temu.        NIN je o ovom slučaju pisao u četiri nastavka, u brojevima od 3, 10, 17. i 24. avgusta 2000. godine.

      
      

Unapređenje U junu prošle godine, bivši predsednik Slobodan Milošević, šef Resora javne bezbednosti Rade Marković i tadašnji šef srpske policije Vlajko Stojiljković saglasili su se da Jovan Milanović treba da bude penzionisan, jer je, navodno, bio zavrbovan od francuske obaveštajne službe. Ukaz o penzionisanju nije mu saopšten, ali pet sledećih meseci proveo je praktično bez ikakvog posla i tako dočekao i promene od 5. oktobra. U novembru 2000. novi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica poništio je ukaz o penzionisanju, preveo g. Jovana Milanovića u čin general-potpukovnika i naimenovao ga za pomoćnika ministra u Saveznom ministarstvu za odbranu.