|
Naslov: "Metafore vremena"
Autor: Slobodan Prošić
Izdavač: Kov, Vršac, 2001.
Nenad Daković
Već sam napisao da i u tematskom i u stilskom pogledu Prošićeva knjiga predstavlja dragoceno postignuće u našoj nevelikoj filozofskoj produkciji, naročito u oblasti savremene filozofije. Preciznije rečeno ovo je prvi pokušaj domaćeg autora na tematizaciji filozofskog značaja poznih radova Ludviga Vitgenštajna i Merloa Pontija, pre svega, "Filozofskih istraživanja" u kojima Vitgenštajn analizira tzv. jezičke igre i Pontijevog "Vidljivog i nevidljivog" u kome ovaj govori o "nevidljivom" ili - kako bih ja rekao - sablastima.
Ako se ima u vidu statično stanje u našoj akademskoj filozofiji i uobičajeno mnjenje obrazovane publike o Vitgenštajnu kao predstavniku analitičke filozofije i Pontiju kao fenomenologu, onda se osnovni doprinos ove komparativne studije mora videti u eliminisanju ovog mnjenja, pošto Prošić, upravo, pokazuje da i Ponti u pojmovima kao što su "ontološko treperenje" ili "ontičke maske transcendencije" prelazi granice fenomenologije kao što i Vitgenštajn analizirajući "jezičke igre" postaje jedan od ključnih autora tzv. jezičkog obrta i dekonstrukcije modernog logocentrizma.
Tako Ponti i Vitgenštajn nagoveštavaju postmodernu i postaju autori "tajne istorije postmoderne" o kojoj govori Prošić. Nasuprot mišljenju da je postmoderna samo pomodna epizoda modernog pogona samoreprodukcije, ili da njeno filozofsko utemeljenje nije moguće, Prošić će pokazati da je preko dekonstrukcije modernog shvatanja vremena, u čijoj je osnovi metafora prostora ili "sobe", o kojoj govori Prošić - postmoderna filozofski utemeljena na novom shvatanju vremena kao jednovremenosti bića i proticanja (ousie i genesis).
To Prošić s pravom naziva novom neintuitivnom paradigmom, pošto je shvatanje vremena po uzoru na prostor, kako je to pokazao još Bergson, bliže našoj intuiciji. Zato je ovo novo "neintuitivno shvatanje vremena" filozofska osnova postmoderne čija je posledica dekonstrukcija modernog subjekta i njegovog logocentrizma.
|
