Naslov: "Pod senkom zmaja"
Autor: Đorđe Pisarev
Izdavač: Stilos

      Novi Sad, 2001.
       Adrijana Marčetić
       Siže Pisarevljevog kratkog romana, "Pod senkom zmaja" čine dva paralelna fabularna toka: priča o Saši, "postmodernisti u uniformi", učesniku i žrtvi "velikog otadžbinskog rata uoči 2000", i priča o Ani V. devojci iz budućnosti koja se, pronašavši Sašin ratni dnevnik i pisma s fronta dvadeset godina posle njegove smrti, suočava s nizom neobjašnjivih događaja. Da nije data u postmodernističkom maniru autoparodije, groteske i crnog humora, istorija Ane V. mogla bi se, po osnovnim žanrovskim karakteristikama, odrediti kao fantastična priča o duhovima. Nasuprot tome, priča o Saši je "istinita"; ispripovedana je na tradicionalan način, stilom koji na pojedinim mestima naturalistički dočarava predočena zbivanja, u autobiografskoj formi pisama i dnevničkih zabeležaka. Eksperiment i samosvrhovito poigravanje s modelom žanra - osnovne narativne tehnike u priči o Ani V. - ovde ustupaju mesto dokumentarnom opisu dramatičnog istorijskog zbivanja: bombardovanju Jugoslavije u proleće 1999. godine.
       Ove dve istorije uokvirene su trećom, uvodnom pričom u kojoj dva prijatelja - sam pripovedač i njegov sagovornik - sede u kafani i uz čašicu diskutuju o literaturi, paralelnim svetovima, neobičnim iskustvima i misterioznim događajima. Njima se pridružuje tajanstveni neznanac Aleks, koji se spremno uključuje u razgovor, ponudivši im na čitanje rukopis, priču o natprirodnim pojavama, putovanju kroz vreme i jezovitim prikazama. Rukopis je, u stvari, "uzbudljivo svedočenje" o "jednoj staroj kući koja krije male tajne i čuva prtljage mnogih života", odnosno svedočenje Ane V. o tome kako je pronašla Sašinu ispovest.
       Već iz ovog kratkog opisa neki će prepoznati da je Pisarevu kao uzor, koji uostalom i sam pominje, poslužila čuvena Džemsova "priča o čistoj misteriji", novela "Okretaj zavrtnja". Pisarev od Džemsa ne preuzima samo početnu pripovednu situaciju i žanrovski model; njemu polazi za rukom i da uverljivo dočara karakterističnu džemsovsku atmosferu neizvesnosti, nagoveštaja i iščekivanja. Osim toga, i Pisarevljev roman, kao i Džemsova novela, ima "otvoren", dvosmislen kraj. Pripovedač ne otkriva "šifru" za tumačenje neobičnih zbivanja, te ih čitalac, u zavisnosti od sopstvenih predubeđenja, može shvatiti ili kao "autentična" svedočanstva o postojanju natprirodnih pojava ili kao plod mašte pićem dobro zagrejanog pripovedača i njegovih sagovornika.
       Po svemu ovome moglo bi se zaključiti da je ova knjiga još jedan od bezbrojnih pokušaja da se dekonstruiše roman i da Pisarev njom samo potvrđuje svoju reputaciju radikalnog antitradicionaliste i metafikcionaliste. Tom utisku doprinosi i činjenica da se Pisarev oslanja na rekvizite iz tipično postmodernističkog arsenala: fingirane rukopise, metanarativne digresije, šendijevske ilustracije. Ali, mada se pripovedač do kraja ne odriče tih rekvizita, kako priča odmiče, težište pripovedanja se s priče o duhovima sve više pomera ka "istinitoj", Sašinoj priči, određujući je kao glavno smisaono uporište čitavog romana.
       Priča o rezervisti koji, usred vojvođanske ravnice, kao glineni golub stoji na vrhu visokog silosa osmatrajući nebo i očekujući da mu NATO avioni svakog časa izruče tovar bombi na glavu, i književno je a ne samo životno daleko "uzbudljivija" od Aninog "uzbudljivog svedočenja" o staroj kući i tajanstvenim prikazama. To čitavoj knjizi koja je počela u polušaljivom, polujezovitom tonu daje posebnu težinu. Roman o neobičnim doživljajima u kojima se "mešaju san i java" više nije samo vešto i duhovito eksperimentisanje s formom (mada jeste i to), već knjiga u kojoj se ozbiljno, ponekad čak i s pažljivo doziranom patetikom, promišljaju pitanja o "konačnim" stvarima: patriotizmu, prijateljskoj solidarnosti, ljudskoj ranjivosti, ceni i smislu života.
       Iako je priča o Sašinom dramatičnom ratnom iskustvu u centru pažnje, ni ona druga, "postmodernistička" istorija ne postaje zbog toga suvišna. Spoj dvaju poetički različitih kazivanja ovde ne deluje nategnuto i proizvoljno; naprotiv, rezultat je izuzetno efektna i originalna kombinacija u kojoj se, snagom kontrasta, ističu vrline i jedne i druge priče. Pisarev je ovom knjigom uspeo da svom postmodernističkom opredeljenju da jedan okretaj zavrtnja više: izneverivši čitaočeva očekivanja, pokazao je da se stvarnost, u koju postmodernizam "ne veruje", ipak može verno dočarati postmodernističkim sredstvima. Štaviše, stvarnost o kojoj roman govori toliko je strašna, haotična i besmislena da se nikakvim drukčijim sredstvima gotovo i ne može predočiti. Kao što uviđa i sam junak romana, u "Srbiji, zoni sumraka i ostvarene postmoderne", svet se "raspao u krhotine koje nikakav realizam ne može oblikovati u idealizovanu, pastoralnu, celovitu početnu pazlu". Ali, ako je pripovedač vešt, kao što Pisarev jeste, iz krhotina tog raspadnutog sveta može se oblikovati umetnički uspela i potresna priča o autentičnom ljudskom iskustvu.