Naziv: Don Huan
Autor: koreograf, libretista i protagonista: Endru Piter Grinvud; reditelj i libretista: Omar Abu el Rub; kompozitor i solista: Boris Kovač (sa bendom "Ljuattro santi")
Mesto: Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu

      Mirjana Zdravković
       Praizvedba multimedijalnog baleta Don Huan ili Ljubav prema geometriji (po T. de Molini i M. Frišu) na sceni SNP-a interaktivnošću različitih umetnosti, savremenim pristupom temi donžuanizma i multivizurom sižea u skladnom sadejstvu različitih individualnosti, na najbolji način ilustruje Šeknerove i Senkerove postavke postmodernog teatra. Anuliranjem aristotelovske poetike jedinstva radnje, vremena i mesta i veštim režijskim postupkom fragmentiranja, Omar Abu el Rub osavremenjuje i aktuelizuje likove i situacije, dok E. P. Grinvud plesnim izrazom (plastičnim, neoklasičnim i pantomimskim) naglašava karakteristike likova umesto njihovih karaktera. Jednostavni, stilizovani kostimi Jasne Badnjarević samo detaljima evociraju prošlost.
       Okružen pornografsko-karnevalskom razuzdanošću ambijenta, E. P. Grinvud, romantično-sentimentalan u prvom delu (u duetu sa Dona Anom), bio je primereniji Huanovom liku u drugom, kao čovek koji se iz svoje ohole razuzdanosti, zgađen, ironično prepušta zagrljaju smrti, posprdno joj nudeći vlastite ostatke u zamenu za večnost.
       Marko Vlalukin dobro je odigrao nevinu radoznalost i fasciniranost svetom Huana deteta, a Milan Rus, mladalački nehaj i oholu ravnodušnost Mladića Huana. Među protagonistkinjama dominirale su Marija Ćurčija, uzvišenom i hladnom lepotom; Oksana Storožuk u ulozi razbludne, slobodoumne i neposredne Strasti i Maja Grnja, zmijasto ženstvena, elegantno zavodljiva i prefinjeno podatljiva kao Dona Elvira. Dijani Kozarski, međutim, igračici velikih potencijala, kao Majci svih poroka, svođenjem uloge na vizuelne trikove (mnogo nogu i ruku koje se poput meduze svijaju oko Huana), umanjena je mogućnost oblikovanja lika. Ljubavnice i Žene iz sna, predvođene Decom svih poroka - zavodljivom Galinom Ralić i Anom Lečić - vešto su prikazale neumoljivu i nezasitu erotiku ženskog roda. Milan Lazić virtuozno je odigrao groteskno-karnevalski lik Đavola (to jest, oživelu statuu monaha Tirsa de Moline koji se - pod pretnjom zabrane društvenih normi XVII veka - pretvara u slobodoumnog Mefista.
       Odjekujući ogromnom scenom, čiju su prazninu ukrašavale savršene geometrijske forme scenografije Aleksandra Veljanovića (uz šturu ali ipak rečitu simboliku kamena rođenja i smrti, i uz maštovito zamišljene karuce gradskih lakrdijaša), individualistička, duboko introvertna a ekspresivna muzika Borisa Kovača razotkrivala je ispraznost savremenog doba, sugerišući solo melodijama saksofona i udaraljki, uz virtuozno muziciranje benda "Ljuattro santi", ličnu isključenost iz jednog vremena lišenog ideala i lepote, u totalnom predavanju nadrealnom svetu muzike.