Ovogodišnja Tarnerova nagrada za vizuelnu umetnost pripala je Martinu Kridu

      Da se granica između umetnosti i pop kulture danas ne može lako razlučiti, govori i prisustvo Madone na ovogodišnjoj dodeli Tarnerove nagrade, najprestižnijeg britanskog priznanja iz oblasti vizuelnih umetnosti, koja se od '84. godine dodeljuje umetniku ispod pedeset godina za "izuzetnu izložbu ili drugačiju prezentaciju rada" u proteklih godinu dana.
       Kao i pri dodeli MTV nagrada, svake godine se bira između nekoliko (četiri) umetnika koji su ušli u uži izbor. Njihovi radovi izlažu se javnosti otprilike mesec dana pre proglašenja dobitnika na izložbi u Tejtu (ove godine od 7. novembra do 20. januara). Nagrada od 20 000 funti (oko sedamdeset hiljada maraka) koju dobija umetnik koga izabere žiri, sastavljen od značajnih kritičara i galerista, potcrtava komercijalni aspekt događaja. U nedelju uveče priznanje je iz Madoninih ruku dobio tridesettrogodišnji Martin Krid.
       Odluka žirija da nagradi Krida za ovogodišnje izložbe u Sauthemptonu, Liverpulu i Londonu, nije iznenadila kritičare kao u nekim ranijim slučajevima. Krid potiče iz tradicije minimalističke i konceptualne umetnosti, koju Tarnerova selekcija uprkos kritikama uporno favorizuje naspram drugih, tradicionalnijih formi vizuelnog izražavanja.
      
       Nešto i ništa
       Rad broj 227, jedini koji je odlučio da prikaže na izložbi za Tarnerovu nagradu, najkontroverzniji je u ovogodišnjoj selekciji, u meri da ga mnogi neupućeni posetioci nisu ni primetili - galerija u kojoj je, potpuno je prazna, a svetlo se pali i gasi na svakih pet sekundi.
       Ideja iza ovog i drugih slično zahtevnih radova ovog umetnika (prostorija ispunjena balonima ili urolana grudvica plastelina pričvršćena na sredini zida galerije kao pipak) potiče iz njegovog interesovanja za formu i funkcionalnost i poricanja funkcionalnosti; galerijski prostor postaje deo rada, a ne mesto za njegovo izlaganje. Sledeći premise iz Rada br 232: čitav svet+rad = čitav svet iz 2000, koji je bio postavljen kao neonski znak na fasadi Tejta i predstavlja neku vrstu njegovog manifesta, u ovom novom radu nastavlja da manipuliše galerijskim prostorom, stvarajući neočekivane efekte i dovodeći u pitanje tradicionalne načine muzejske postavke.
       U obrazloženju žirija stoji da je izabran zbog "oštrine i čistote njegovog rada i karakteristične mešavine ozbiljnosti i humora". Centralna tema njegovog umetničkog angažmana je sama priroda umetnosti, odnos umetnosti i stvarnosti, što je i preokupacija većeg dela moderne umetnosti.
       Ovaj umetnik, koji deluje zbunjeno u intervjuima, nije baš siguran u ulozi koju zauzima, a svoju umetnost vidi kao "ekstra stvar u ovom svetu". Zanimaju ga kontrasti: nešto/ništa, funkcija/forma, monumentalna umetnost/ umetnost kao incident, što dobro ilustruje i muzika njegovog benda "Onjada", koji je prošle godine izdao prvi CD naslovljen sa Nothing.
       I ovogodišnji, sedamnaesti izbor (nagrada nije dodeljena 1990. godine zbog nedostatka sponzora), izazvao je različite reakcije. Kritičari su zamerali što su izostali slikari i ženski autori, isticali zamor od konceptualne umetnosti. "Problem je što uporno gledamo radove koje je prvi napravio Marsel Dišan na početku prošlog veka", vajkao se kritičar "Tajmsa". Jedna od polemika koja se stalno provlači kada je u pitanju ova nagrada, odnosi se njen senzacionalistički karakter, kao i na model pretvaranja umetnika u zvezdu, jer Tarnerova nagrada dobitnicima donosi status kakav imaju filmske zvezde koje osvoje Oskara. Cene njihovih dela višestruko skaču, kolekcionari ih saleću, mediji se otimaju....
       Činjenici da je postala najveći godišnji medijski spektakl u Britaniji (više od 100 000 ljudi poseti izložbu, a televizijski prenos dodele prati oko milion ljudi) nije toliko doprineo ugled galerije, o kojoj se govori kao o Tejt imperiji (pošto je 2000. otvorena i Tejt modern), koliko učešće Bi-Bi-Sijevog Kanala 4 kao glavnog sponzora. Pokrovitelji nove umetnosti (Patrons of Nenj Art), koji su ustanovili nagradu, od početka su priželjkivali publicitet. Vremenom je Tarnerova nagrada uticala da britanska javnost razvije odnos prema savremenoj umetnosti kao prema rok muzici, modi, filmovima...
      
       Po uzoru na Bukera
       Sporno je bilo i samo ime na kome su insistirali idejni tvorci. Na prvi pogled, činilo se da nema veze između Vilijema Tarnera, velikog engleskog romantičarskog slikara pejzaža i novouspostavljene nagrade za mlade talente koji ruše konvencije. Pokrovitelji su smatrali da je izbor sasvim odgovarajući pošto je i Tarner za života nailazio na oštre osude savremenika, a da nagrada zaslužuje ime koje je sinonim za velika dostignuća u britanskoj umetnosti.
       Njihov uzor bila je Bukerova nagrada za književnost. Nadali su se da će savremena umetnost tako osvojiti mesto u kulturnom životu Britanije slično onom koje je engleski roman zauzeo posredstvom Bukerove nagrade i da će izbor vizuelnog umetnika godine takođe podići prašinu, podstaći ogovaranja, teatralna sukobljavanja, isključivost u ocenama, sve što bi pažnju javnosti usmerilo na ono šta umetnici rade.
       Prvih nekoliko godina izgledalo je, međutim, da Tarner nikada neće uspeti da dostigne uspeh svog književnog uzora. Mediji nisu pokazivali interesovanje, pa ni odziv publike nije bio veliki. Preokret je nastao '91, kada se televizija uključila, opet po ugledu na Bukerovu nagradu koju je uspešno reklamirao drugi program Bi-Bi-Sija. Tada je ustanovljen i današnji oblik prezentacije, koji uključuje izložbu odabranih umetnika za tu godinu mesec dana pre ceremonije proglašenja koju pokriva Kanal 4.
       Martin Krid tvrdi da je svestan iskušenja pred koje ga stavlja priznanje i da želi da ostane veran principu koga se do sada držao, a to je stalni povratak na početak. Biće zanimljivo videti kako će statusni simbol koji donosi Tarnerova nagrada uticati na njega.
      
       ANA OTAŠEVIĆ