Dok je muzički svet proslavljao njegov 60. rođendan, Bob Dilan je na Menhetnu snimao "Love And Theft", 43. album u karijeri. Posle trostrukog Gremija za album "Time Out Of Mind" i Oskara za filmsku temu "Things Have Changed", Dilan ponovo trijumfuje, majstorski sažimajući utiske o svetu oko sebe bojama iskonskog bluza i jezikom plemenite ljubavi

      "Svetli, svetli mala zvezda..."
       Slavna skitnica je na sceni. Desna noga je čvrsto na zemlji, leva u spontanom tvistu na ritam pesme. Prepoznatljivi mrgodni pogled prema mikrofonu, kao da ulazi u ulogu junaka o kojima peva: "... stiže Bredi u električnim kolima - ima opak pogled u očima - ubiće nekog samo da bi posmatrao kako umire - u poslu je odveć dugo..."
       Oko skitnice su njegovi pajtaši-kauboji - čizme i šeširi su večeras "in". Banda prepliće bluz vrelih žica, na fantastičnom putovanju po Americi nekad i sad. Slike puste prerije, nepreglednih autoputeva, zadimljenih saluna, bitničkih kafea, ratne apokalipse, ljubavi i mržnje, strasti i žudnje, smeha i patnje, igraju pred očima kao u kakvom kaleidoskopu - to je košmar šarenih vizija najvećeg među rokenrol pripovedačima.
      
       Sjaj male zvezde
       Zadovoljno se osmehujem u mraku lože na balkonu auditorijuma Stravinski u Montreu. Nije bilo lako: prihvatajući opštu akreditaciju, organizatori su se uredno izvinili što nisu u mogućnosti da obezbede kartu i za nastup Boba Dilana. "Broj novinarskih mesta je ograničen, a ja prvi put na festivalu, itd.", kažu. Dobro, ali: "Jedini sam iz Jugoslavije, a Dilan najveća zvezda...". Pola sata pred koncert, na desku me je, ipak, čekala propusnica. Otvarajući starom vestern bajkom "Duncan and Brady", o lovcu na nagrade (zlom) Brediju i "grešnom" Dankanu, čija je "45-ica" bila brža od suparnikove "44-ke", Dilan je poručio da će ovo biti veče lepih iznenađenja, uprkos snobovima u skupim odelima, kojima je i "Like A Rolling Stone" avangarda. "Song To Woody", sa Dilanovog prvenca (dok još nije postao heroj generacije buntovnika), ohrabruje ovu pretpostavku.
       Razmišljam: kako bi sad reagovao izveštač beogradskog dnevnog lista, koji je 12. juna 1991. godine napisao da je Dilan odabrao "manje poznat program, ostavljajući publiku hladnom"? Veče pre toga, Beograd ne samo da je čuo izbor njegovih "najvećih hitova" (doduše, radikalno rearanžiranih), već smo dobili čak više pesama nego na prethodnim nastupima na toj turneji. Taj bi se lepo proveo u Stravinskom... Tokom 70-ak minuta "regularnog" koncerta, Dilan je izbegao skoro sva "opšta mesta" da pravim fanovima pokloni sakrivene bisere: "Blind Willie McTell", "Visions of Johanna", "Absolutely Sweet Marie", "Just Like Tom Thumb's Blues", sjajni "Masters of War"... Do bisa, jedina numera koju je izveo i u Zemunu bila je "It's All Over Now, Baby Blue".
       Banda se vraća na binu uz "Things Have Changed". "Ljudi su ludi, a vremena čudna - čvrsto sam zatvoren i izvan dometa - Nekad sam brinuo, ali stvari su se promenile", peva Dilan. To je njegov prvi Oskar za najbolju pesmu (film "Zlatni momci") - u ceremoniju dodele nagrada, zaposlena ekipa se uključila direktno sa koncerta u Sidneju. Pre nego što će krenuti da svira, Dilan je izjavio: "O blagi Bože, ovo je divno... Želim da zahvalim članovima Akademije što su bili dovoljno hrabri da mi dodele nagradu. To je pesma koja ne okoliša, niti zatvara oči ljudskoj rasi."
       Naravno da je teško dobiti Dilana "uživo" - program "Beskrajne turneje" (Never-Ending Tour) ne ostavlja mnogo "vremena za uživanje". Po tome je Dilanov sastav specifičan u šou biznisu: sredinom osamdesetih, odlučio je da okupi mali bend sa kojim će obilaziti svet neovisno od diskografskih aktivnosti. Sastav je prvo vodio gitarista Dži. I. Smit, muzički direktor TV serijala "Saturday Night Live", a onda basista Toni Garnije. Prvih godina uspostavljajući međusobne veze na poznatim pesmama, danas su sposobni da reaguju u trenutku na želje glavnog gazde - hroničari uredno beleže šta je, kad i gde odsvirano. Šveđanin Olof Bjerner obradio je period od Dilanovih prvih nastupa krajem pedesetih, sproveo detaljnu statistiku prvih pet godina "Beskrajne turneje" (Zemun je, doduše, "prekršten" u "Zađan"), a Bil Pejyel iz Medisona (Viskonsin, SAD) dnevno ažurira podatke o nastupima iz celog sveta. Oba istraživanja su dostupna na Internetu.
       Dakle, bis. Potiskujući najveće pesme prema kraju, Dilan se danas uobičajeno vraća za još pola sata predstave. U Montreu smo čuli i "Like A Rolling Stone" (prva masovnija egzaltacija publike), "If Dogs Run Free" (opušteni sving u čast džezera kojima pripada festival), "All Along The Watchtower", "Knockin' On Heaven's Door" (najbolja verzija koju sam dosad čuo!), "Highway 61 Revisited" i "Blowin' In The Wind", a za drugi bis još "Cat's In The Well". Kakvo je to osećanje?
      
       U Holu velikana
       Lošu prođu loših ploča koje je snimao u osamdesetim godinama, Bob Dilan je nekako prikrivao nastupima u zanimljivom društvu. Trinaestog jula 1985. godine zatvorio je filadelfijski Live Aid, u društvu Kita Ričardsa i Rona Vuda iz The Rolling Stones, zatim otišao na turneju sa Tomom Petijem i The Heartbreakers, pa sa Grateful Dead. Dok su ploče jedva ulazile na Top 50, koncerti su bili rasprodati, džep pun, a samopouzdanje u okvirima podnošljivog. Ocenjujući ovaj period, Dilan prekretnicom u karijeri smatra koncert u Lokarnu (Švajcarska): "Odjednom sam mogao da pevam bilo šta - veče za veče, a da se nikad ne umorim. Možda sam razmišljao da sve napustim i da se povučem, ali već sledećeg dana bilo je u fazonu: 'Ne mogu zaista sada da se penzionišem, jer nisam još ništa uradio'. Želeo sam da vidim gde će me to odvesti, jer sam konačno uspeo sve da kontrolišem. Pre toga, samo sam se povijao za vetrom, na ovaj ili na onaj način."
       U januaru 1988. godine, Brus Springstin ga je uveo u Hol velikana, da bi se na proleće iste godine u Dilanovoj garaži rodili Travelling Wilburys. Družeći se sa Džordžom Harisonom, Džefom Linom, Tomom Petijem i Rojem Orbisonom, Dilan je verovatno shvatio da njegovim albumima fale prave pesme, a njima - inteligentan producent za vrhunski ambijent. U martu sledeće godine, odlazi u Nj Orleans, da u produkciji cenjenog Danijela Lanua snimi album "Oh Mercy", najbolju ploču još od "Blood On The Tracks" (1975). Album dobija desetku u New Musical Express-u, po prodaji je na Top 10, Rolling Stone časti pesnika hvalospevima. Kapitališući ovaj uspeh, posle nepunih godinu dana Dilan je ponovo u studiju, u društvu Sleša (Guns N' Roses) i braće Von: sešnom rukovodi Don Voz. Agresivni "Under The Red Sky" nije u rangu "Oh Mercy", ali nagoveštava energiju koncerata na "Beskrajnoj turneji".
       Pred pedeseti rođendan, Dilan dobija Gremi za životno delo. Učešće u ceremoniji nevoljno prihvata ("Svi znamo da ti te stvari dodeljuju kad si mator - kad nisi više ništa, prošlost. Zar ne?"), a onda - besan što su (u jeku Zalivskog rata) mnogi izvođači otkazali dolazak - izvodi ljutu, briljantnu verziju "Masters Of War" ("Gospodari rata"). Gubeći svako poštovanje prema svetu šou biznisa (ako ga je uopšte imao?), Dilan se ponovo povlači u sebe: dok produkcija "Kolumbija" proslavlja jubilej uz sjajnu kolekciju retkih i neobjavljenih snimaka "The Bootleg Series, Vol. 1-3.", majstor upire prst u oko kritičarima sa akustičnim albumima folk i bluz standarda - "Good As I Been To You" i "World Gone Wrong". Bile su to ploče koje je bilo apsolutno nemoguće marketirati, ali dragulji za Dilanove istinske poštovaoce. "Ljudi koje sam poznavao - sa kojima sam delio mišljenje - pokušavali su da budu folk muzičari. To je sve što su želeli, to je jedina aspiracija koju su imali. Nije se uopšte radilo o novcu. Nije bilo novca u folk muzici. To je bio način života. Identitet koji posleratna generacija tipova u odelima sa tri dugmeta nije nudila mojim vršnjacima..." A drugom prilikom, Dilan će reći i ovo: "Ljude koji su došli posle mene, ne smatram sebi ravnima, jer oni nemaju te temelje u tradicionalnoj muzici."
       Na treću deceniju od izlaska prvog albuma, "Kolumbija" organizuje rođendanski koncert u Medison skver gardenu: među učesnicima trijumfuju Nil Jang ("All Along The Watchtower"), Erik Klepton ("Don't Think Twice, It's All Right"), Džoni Vinter ("Highway 61 Revisited"), Riči Hevens ("Just like A Woman") i Džordž Harison ("Absolutely Sweet Marie"). Zviždanje Šinejd O' Konor (publika joj nije dozvolila da nastupi zbog neodmerenih izjava upućenih Katoličkoj crkvi) izostavljeno je sa dvostrukog diska.
       "Nisam osećao potrebu da to javno oglašavam, ali došao sam do tog zaključka: nisam više želeo da snimam... Snimanje je postalo isuviše mentalno. Takođe, nisam osećao da mi izlaze pesme koje bi zaista želeo da napišem", tvrdi Dilan. Umesto u studiju, u pauzama "Beskrajne turneje" posvećuje se slikanju. S druge strane, "Kolumbija" puni tržište naizmenično kolekcijama najvećih hitova, niskobudžetnim paketima starih ploča i albumima iz Bootleg serije ("Royal Albert Hall", 1966.). Na tržištu je i zapis sa Dilanovog gostovanja u serijalu MTV Unplugged.
      
       Najmekše ruke na svetu
       Početkom 1997. godine, klavijaturista Džim Dikinson izjavljuje (novinaru iz Memfisa) da je učestvovao u snimanju novih Dilanovih pesama - inspiraciju je potražio u olujnoj mećavi koja ga je zatekla u domu u Minesoti - ponovo u produkciji Lanua. "Materijal je toliko dobar da ne mogu da zamislim da ga neće upotrebiti", svedočio je Dikinson. Gitaru je svirao još jedan beli bluz kralj koga je trebalo promovisati, Djuk Robilard. Dok se album krčkao na stolu vlasnika "Kolumbije", Dilan je hospitalizovan sa dijagnozom histoplazme i veoma lošim prognozama. Kritičari će kasnije smatrati da se svest o bolesti oseća u pesmama sa albuma "Time Out Of Mind", sa čime se Dilan ne slaže: "Preovlađivala je ta močvarna, vudu boja u kojoj je Lanua tako dobar... Album je crn i zlokoban zato što smo bili zatvoreni u tu zvučnu dimenziju. Ljudi kažu da ploča tretira smrtnost - moju smrtnost, iz nekog razloga! Paaa, ona ne tretira moju smrtnost. Možda govori o smrtnosti uopšte. Nije li nam to zajedničko?"
       Kako bilo, kritičari su bili oduševljeni. Sledeće godine, Dilan dobija tri Gremija (najbolji album, najbolji moderni folk album, najbolji muški rok vokal) i naslovnu stranu u Wusviku. U anketi magazina Time, Dilan je među 100 veličanstvenih u XX veku. Turneja sa Polom Sajmonom jedan je od koncertnih događaja 1999. godine. "Kolumbija" priprema teren za obeležavanje pesnikovog šezdesetog rođendana izvanrednom kompilacijom "Essential", a produkcija Sundazed Records otkupljuje deo prava na stari Dilanov katalog, radi štampanja audiofilskih vinila (180 grama) u zaboravljenoj monotehnici: prva dva naslova na tržištu su "Bring It All Back Home" (simbolično?) i "Highway 61 Revisited". Režiser Di. Ej. Penebejker prebacuje dokumentarac "Don't Look Back" (1965) na DVD format. Dok svet (bukvalno: zabave se organizuju sve do Australije) proslavlja rođendan (24. maj), Dilan u studiju na Menhetnu (konačno sa matičnim bendom!) radi na svom 43. albumu.
      
       Evo nekih prigodnih razmišljanja kolega.
       "Dovoljno je samo da slušate priču koju vam priča i način na koji koristi reči. On je najuticajniji pisac stihova od samog početka rokenrola" (Skot Vejland, Stone Temple Pilots). "Slava je super, moć je super, novac je super. Bob Dilan je najverovatnije imao sve to. Ali, ono što ga je održalo da stvara je muzika. Upoznao sam ga, ima najmekše ruke koje sam ikad dodirnuo" (Majkl Stajp, R.E.M.). "Kopirali smo Dilana, ili pokušavali" (Sting).
       "Bio je to ozbiljan sešn", svedoči klavijaturista Ogi Majers, specijalni gost na albumu. "Dilan je uglavnom smišljao pesme na licu mesta. Malo bi se petljao sa nekom temom, pa bi je snimili. Onda bi on rekao 'Mislim da ću napisati još nekoliko strofa...'" Ploču je, pod pseudonimom Džek Frost, producirao sam Dilan. Uigran tim je snimao odjednom: eventualno su nasnimljene neke akustične gitare, violina i mandolina, ili korigovane greške u tekstu.
       "Pesme nemaju nikakvu genetičku istoriju. Da li je album u maniru "Time Like Of Mind", "Oh Mercy", ili "Blood On The Tracks"? Verovatno nije. O njemu razmišljam pre kao o kolekciji najvećih hitova, prvi, ili drugi deo. Bez hitova - zasad, barem", šeretski je izjavio autor po završetku snimanja. Objavljujući da ploča stiže u prodavnice 11. septembra, predsednik "Kolumbija rekords" Don Jener dodao je: "Ovo je ploča za mase, ne samo za tvrdokorne Dilanove fanove. Mnogi ljudi se ne hrane muzikom koja se čuje danas, a ovo je ploča za kojom su gladni."
      
       Ljubav i krađa
       "Čuo sam zvuk groma, poslao je upozorenje - čuo sam huk talasa, koji je mogao da potopi svet - čuo sam deset hiljada šapata na koje se niko nije obazirao - pašće teška kiša", pevao je davno Dilan. Sudbina se čudno poigrala sa najvećim antiratnim pesnikom modernog doba: dok su se avioni zabijali u zgrade Svetskog trgovinskog centra na Menhetnu, u okolnim prodavnicama su otvarali pakete sa novim albumom "Love and Theft". "Lice izvršitelja je uvek dobro sakriveno", pevao je nekad Dilan.
       Njega, naravno, odavno ne zanima da promeni svet. Vizije "dopisnica sa slikama vešanja" ("Desolation Row", 1965.) postaju realnost savremenog sveta "Živimo u svetu u kom je Dizni pobedio... Fantazija je postala stvaran svet - primećivali mi to, ili ne"). Pesnik zato beži u deskripciju lepše Amerike, iskustvom čoveka čije bore iznad usana skrivaju priče o običnim ljudima, jezikom cinika prema sebi i drugima, duhom čoveka koji iskreno voli, ali ne rasprodaje osećanja.
       "Amerika je, za mene, uzlazni talas koji podiže sve brodove... Pesma je refleksija onog što neprestano vidim oko sebe", kaže Dilan. "Album tretira snagu i moć. Ako nas život nečemu uči, to je da ne postoji nešto što muškarci i žene neće uraditi da steknu moć. Album tretira snagu, bogatstvo, saznanje i spasenje - način na koji ja gledam na to. To je veliki album, jer govori o velikim temama, plemenitim jezikom. Govori o idealima jedne generacije neke nacije, a ja se nadam da će se, takođe, prožimati i među generacijama. Da će sutra biti dobar kao danas, a danas kao juče."
       Najlogičniji jezik za takvu tematiku je bluz, u kome se Dilan uvek osećao kao kod kuće. Ploča je muzički najbliža "Highway 61 Revisited" i "Basement Tapes". Vratovi gitara Larija Kembela i Čarlija Sekstona ukrštaju se sa Dilanovim, na izvoru mističnog Misisipija, preko legendarne poplave iz 1927. godine ("High Water", u počast Čarliju Patonu, rodonačelniku bluza) i sećanja na Bili Holidej ("Bye and Bye"), do oštrih urbanih bluz rifova "Lonesome Day Blues" i "Cry A While" i rokabili veselice "Summer Days".
       Jedina "stara" pesma je "Misisipi", koju je Dilan već snimio na "Time Out Of Mind" sešnima, ali nije bio zadovoljan učinkom. "Lanua ju je odveo na afropoliritmični put, a to nije bilo u skladu sa snažnim rečima koje su pokušavale da prenesu veličanstvenost i heroizam. Ubeđivao me je da pesma treba da bude seksi - i ja sam na to mislio. Ali, pokušavao sam da mu objasnim da pesma ima više veze sa Deklaracijom nezavisnosti, Konstitucijom i Poveljom o pravima, nego sa doktorima-vešcima - nisam je doživljavao kao ideološki vudu." U međuvremenu, Šeril Krou je pozajmila pesmu za tvrdi rok aranžman: ne znam kako zvuči praizvođenje, ali ovaj novi, nežni "Misisipi" staje uz rame sa "Just Like A Woman" i "When I Paint My Masterpiece".
       Većina tema vrti se oko veza prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Na primer: "nemam budućnost, nemam prošlost" ("Misisipi"), "hodam po divljim ružama, još uvek se nisam upoznao sa starim željama... budućnost je za mene već stvar prošlosti" ("Bye And Bye"), "ne možeš ponoviti prošlost" ("Summer Days", citat iz "Velikog Getsbija", Skota Ficyeralda), "moraš uvek da budeš spreman, mada nikad ne znaš za šta" ("Sugar Baby"), ili "nije mi žao što nisam ništa uradio. Srećan sam što sam se borio, krivo mi je što nismo pobedili" ("Honest With Me").
       Egzistencijalizam je pokretačka snaga Dilanove umetnosti još od Gaslight Cafea i Grinič vilidža šezdesetih, ali je tretman drugačiji - pesnik je realniji, prizemljen u stvarnost savremenog okruženja. Profesor Šin Vilenc opisuje Dilana kao modernog minstrela, koji obožava zatečeno nasleđe (Love/Ljubav), ali ima pravo da iz njega nemilosrdno pozajmljuje (Theft/Krađa), zato što je jednom "odgovore pustio uz vetar", zato što je postavljajući pitanje "kakvo je to osećanje" definisao rok idiom i zato što je smeo da "zakuca na nebeska vrata".
       Začarani njegovom magijom, osmehujemo se mogućnostima koje ostaju otvorene.
      
       VOJISLAV PANTIĆ