U današnjoj Albaniji pisanje apsurdnih drama je pravilo, a festivalska publika u Elbasanu ima precizno osećanje o modernim vrednostima predstava

      Na put u Albaniju pošao sam sa daleko manje znanja nego u bilo koju drugu zemlju Evrope. Cilj puta bilo mi je, kao i obično, pozorište, a o tamošnjem teatarskom životu imao sam veoma malo podataka.
       Na ovogodišnji 35. BITEF pozvao sam, na preporuku Dragane Bošković, dvojicu albanskih pozorišnih radnika. Pokazalo se da su to prave ličnosti za kontakt sa pozorištem susedne Albanije. Jedan od njih, Alfred Buoloti, njihov je poznati glumac, od onih koji u zrelim godinama vole da se posvete rediteljskoj umetnosti i osnivanju međunarodnih festivala. Uspeo je da osnuje i održi već drugi festival na otvorenom u rimskom amfiteatru u Butrinti. Pokazalo se da ga zbog filmova u kojima je do sada igrao, tokom moje posete, prepoznaju svi - čuvari muzeja, policajci na raskrsnici, restorateri po luksuznim kafanama, prodavci disketa, a da o intelektualcima i ne govorimo.
       Fredi otvara sva vrata i njemu se otvaraju sva vrata.
       U stvari, Ivana Vujić, Dragana Bošković i ja bili smo pozvani u Elbasan na Treći međunarodni festival.
      
       U drevnom gradu Skampi
       Grad Elbasan, nekada poznat i kao Skampi, nalazi se u kotlini između moćnih planina. Da bi se dospelo do te varošice iz Beograda, odlučio sam se na avionski prevoz do Podgorice. Zatim petnaest kilometara sa Mirosom kolima do albanske granice.
       Na granici nas je čekala ravnodušnost policajaca i carinika i ozbiljno zalaganje kolega iz pozorišta u obližnjem Skadru da uđemo u zemlju.
       Ono čega sam se pribojavao da će biti komplikacija oko viza, jer se ne mogu podići u ambasadi u Beogradu, obistinilo se. Iako smo podatke slali kroz više kanala, moje ime je, istina, bilo na spisku, ali ne i broj pasoša, a za koleginicu Ivanu Vujić nije bilo nikakvih podataka.
       Već smo strahovali da smo dolazili uzalud i da nećemo ući u Albaniju. Oko nas se muvalo bezbroj ljudi u uniformi i bez uniforme. Kolega nam je pažljivo popunjavao neki formular, ali sve je po njihovom izrazu lica izgledalo beznadežno. Naš budući vozač zvao je svemoćnim mobilnim nekoga u Tirani svakih pet minuta.
       A zapravo ništa nije bilo sporno. Oni su se samo borili da nam ne naplate 70 dolara po vizi. Ostalih problema nije bilo.
       Grupa poznatih beogradskih novinara disciplinovano je platila tu pregršt dolara.
       Satima se vozimo čas dobrim, čas očajnim drumovima. Malo sudaranje i razbijanje desnog fara ne smatra se ozbiljnim incidentom, čak nije ni povod za neku vozačku svađu. A lošim i dobrim drumovima naš mladi i temperamentni vozač Dričim (u prevodu Svetlan), zvani Čimi, ide istom brzinom, kao i planinskim serpentinama, gde su, kao za pakost, porušene bankine baš na najopasnijim mestima.
       Tu i tamo nalaze se, kao i kod nas, obeležja i venci za žrtve puta da posvedoče da je vožnja na tim mestima istinski opasna.
       Srećom, sa nama se od Skadra vozio i mladi dramski pisac Albri Bahuši iz tog istorijskog mesta, danas jedne velike kvantaške pijace, i pričao mi podrobno o svojim dvama komadima u stilu drame apsurda. Udubio sam se u fabulu da bi me to zanimanje odvratilo od ravničarskog straha od provalija.
       Pokazalo se da pisanje apsurdnih drama nije u današnjoj Albaniji neka slučajnost, već pravilo.
      
       Surova drama mlade Skopljanke
       O repertoaru festivala na koji sam pošao, pred put nisam imao pojma. Ovde kao da ljudi imaju neki posebni otpor prema blagovremenim informacijama. Ni uz najveće napore nisam uspeo da telefonom saznam šta ću gledati. Niti ću poslednjeg dana u Skadru uspeti da nagovorim svoje izuzetno ljubazne domaćine šta ćemo naredne večeri gledati u drami ili operi, ili kada su otvoreni Narodni muzej i Likovna galerija. Sve će ti učiniti, ali to neće, kao da je blagovremena informacija neki nepotreban luksuz.
       Po dolasku, iz malog programa Trećeg međunarodnog festivala u Elbasanu smo saznali da na repertoaru ima najviše pozorišta na albanskom jeziku, tri iz Albanije i po jedna predstava iz Albanske drame u Prištini i iz Skoplja.
       Nije trebalo mnogo vremena da ustanovimo da su sve te albanske predstave u znaku apsurdne drame. I ne samo albanske nego i ostale predstave iz drugih zemalja bile su u istom ključu.
       Tako su Belgijanci doneli Mrožekov dramolet "Na pučini", o brodolomnicima koji se rešavaju koga će pojesti da bi preživeli, Grci satirični dramolet "Gradske priče" Đanisa Hrisulisa, Bugari "Jučerašnji poljubac" Jurija Dačeva, dramu blisku "Sabirnom centru" Dušana Kovačevića, a Rumuni, naravno, "Četiri susreta" njihovog Joneska, od koga je sve to i tako sjajno počelo.
       Možda je najkarakterističniji dramolet 21-godišnje Albanke iz Skoplja Šćipe Nuredini. Ona je režirala svoj komad "Motel". Neka njena vršnjakinja ubija svakog muškarca koji prespava u motelu, jer ju je u devojaštvu silovao neki mladić. Apsurdni obrt se sastoji u tom što u drami namernik ubija nju, a ne ona njega. Vrlo pristojno odigrana i izrežirana predstava.
       Adonis Filipi, selektor i umetnički direktor elbasanskog festivala, i sam reditelj, priznaje da je birao predstave na osnovu video-snimaka. Čini mi se da nijednu nije video uživo. Ne može biti da je slučajnost da nijedna predstava nije duža od sat i po, da su sve iz sfere drame apsurda, osim donekle predstava angažovanog Arijela Dorfmana "Smrt i devojka" o počiniocima i žrtvama nasilja u diktatorskim režimima. Gledali smo američku ekranizaciju te drame u režiji Romana Polanskog.
       Sve predstave su bile skromno opremljene, bez ikakve posebne vizuelne estetike, bazirane na tekstu i manje-više dobroj glumi. To je jedino i mogućno na elbasanskoj sceni sa više nego skromnom tehničkom opremom.
      
       Ivanina radionica
       Nesumnjivo da je najbolja i najmodernija predstava na festivalu "Kajsijino lišće" u koreografiji Barbare Novakovič, grupe "Muzeum" iz Ljubljane, koja je nedavno gostovala u Dubrovniku, Mongoliji i Jermeniji. Skladna ravnoteža između igračkih i dramskih elemenata u tumačenju same Barbare sa Zoltanom Pletlom iz Subotice, Matejom Filipčičem i Aleksandrom Balmazovič, odiše savremenim senzibilitetom decenije koja teče.
       Ono što je najzanimljivije, to je precizno osećanje festivalske publike u Elbasanu o modernim vrednostima predstava, iako Albanci, pogotovo u provinciji, nemaju priliku da prate nove svetske pozorišne tokove.
       Ali publika ovog malog i skromnog festivala precizno je osetila šta je duh vremena. Aplaudirala je redovno svežim vrednostima, i to na otvorenoj sceni; na primer, smelo koncipiranom travestitu u bugarskoj predstavi, dramskom monologu na kraju inače lake grčke komedije, završnici belgijske predstave i obrtu na kraju skopske predstave. Manje su aplaudirali svojim nego stranim predstavama.
       Na pres-konferencijama, koje su počinjale tačno u minut, ujutro u devet i po, govorili su najbolji kritičari i teatrolozi današnje Albanije, sve sami zreli ljudi. Brzo, i bez nećkanja uzimali su reč i pričali analitički.
       Na početku predavanja Ivane Vujić "Pozorište protiv konzervativizma" prvaci prestoničke Tirane, sa Tinkom Kurti na čelu, albanske Mire Stupice, učestvovali su u radionici na temu razmene energije. Time su se lepo zagrejali u hladnom foajeu. Hladno je svuda kako to već biva na Mediteranu, u gledalištu, u hotelu, a ponajmanje u restoranima, gde se mnogo svira naša najgora orijentalizirajuća folk-muzika. Imajući na umu otpor prema svemu srpskom na Kosovu, najmanje smo očekivali našu reč po albanskim kafanama.
       U Tirani u Operi ništa nije bilo tog četvrtka na repertoaru, a u Narodnom pozorištu sadašnji upravnik Dževdet Feri iznajmio je za skromne pare jednoj lokalnoj "tezgi" salu na četiri dana da odigraju savremenu popularnu komediju adaptiranu na njihove lokalne prilike. Takvo je interesovanje za predstavu da, srećom, nije bilo mesta za nas nekolicinu Beograđana. Grčki komad, i još komedija za tezge poznatih glumaca! Nikako! Ušao sam ipak na trenutak u salu i bacio pogled na dekor. Tipična bulevarska predstava za "nove Albance" koji obilno grade "zamkove" po svojoj zemlji u Arkan-stilu.
       Za nekog ko je celog života na fotografijama viđao samo centralni tiranski trg sa statuom Skender-bega, sa Operom, Narodnim muzejom i džamijom, ostale ulice, danas sa buticima i disko klubovima, deluju kao iznenađenje, a tako i široki bulevari sagrađeni za vreme "vesele" italijanske okupacije 30-ih godina prošlog veka.
       Naročito je vesela ulica Dureš. Zgrade iz doba socrealizma, sadašnji mladi gradonačelnik Edi Rama, slikar po profesiji, prefarbao je u žive crvene i žute boje. To ide na živce starima, a oduševljava mlade. Porušio je i kioske po centru Tirane, čiji ostaci leže kao tragovi borbe protiv agresije ružnog.
       Po ulicama i na kioscima prodaje se svetska dnevna i nedeljna štampa. Američkih listova i časopisa ima više nego kod nas.
       I po kioscima se oseća oduševljenje savremenih Albanaca svih pokolenja prema Americi. U Tirani gotovo da nema nacionalnih obeležja, grbova i crvenih zastava sa crnim orlom. A ako se i pojavi poneki barjak, najčešće je propraćen i američkom zastavom. Završiti karijeru u Americi, bilo na Harvardu ili na nekom unosnijem poslu, čini mi se, životni je ideal svakog Albanca.
      
       JOVAN ĆIRILOV