"Ne želimo jednu nepravdu da ispravljamo drugom nepravdom. Nemac kome je Titov režim oteo, na primer, fabriku, ne može je povratiti, jer to nije ta ista fabrika. U međuvremenu uložen je rad, dogodila se nekakva tehnološka obnova, razne modernizacije"

      Na mermernim tablama, ispred spomenika "Ptica slomljenih krila", na subotičkom Senćanskom groblju, ispisana su imena 846 ubijenih bez suđenja i presude, 1944. i 1945. godine, od posleratne vlasti. Žrtve su uglavnom iz Subotice i okolnih mesta, ali ih ima i iz susednih država. Najviše je Mađara, ali na tablama se mogu pročitati i imena Jevreja, Srba, Nemaca, Hrvata, Bunjevaca... Svake godine, 2. novembra, kada su i verski praznici, katolički Dan mrtvih i pravoslavne Zadušnice, gradske vlasti odaju poštu ovim žrtvama, i to na tri jezika: srpskom (odnosno hrvatskom), mađarskom i nemačkom. Među nekoliko stotina okupljenih nije bilo delegacije Nemaca.
      
       Zašto je tradicija prekinuta i vas nije bilo na Dan mrtvih na Senćanskom groblju, 2. novembra?
       - Iskreno, ne mogu da verujem u to što se dogodilo. Priča počinje još prošle godine kada sam, na isti dan, u govoru rekao da ne postoji kolektivna krivica nekog naroda i da oni koji su počinili zločin, pa i ovaj nakon Drugog svetskog rata, imaju ime i prezime. Kasnije su mi rekli da sam pokrenuo neželjenu temu i da ove godine ne mogu dobiti reč. Kada smo videli da smo ove godine sasvim izostavljeni od gradske Komisije za komemoracije bilo nam je sve jasno i Nemački narodni savez se sam organizovao i dva dana ranije, 30. oktobra, položio vence kod spomenika.
      
       Vojvođanski Nemci su zaista stradali posle Drugog svetskog rata, a o tome se nije govorilo. Koliko ih je bilo pre, a koliko danas?
       - Smatramo sramnim licitiranje brojem žrtava, želimo da izbegnemo svaku manipulaciju brojkama i zbog toga kada nešto kažemo uvek idemo na najmanji broj. Tako u Vojvodini, pre Drugog svetskog rata, bilo je oko 570 hiljada, a danas nas, prema popisu iz 1991. godine, ima oko pet i po hiljada, što je oko jedan odsto nekadašnje populacije. Čekamo novi popis naredne godine kada će se videti tačna brojka, jer nestalo je strahova. Ranije su se pojedini Nemci izjašnjavali kao Jugosloveni plašeći se nekakve neprijatnosti ili revanšizma, ali u popisu koji sledi neće biti ničega što će ih naterati da se ne izjasne kao Nemci ukoliko se tako osećaju.
      
       Gde je nestao toliki broj Nemaca?
       - Zvuči neverovatno i ironično ali da nije bilo Staljina još manje bi nas bilo. Posle sukoba Tita i Staljina 1948. Jugoslavija se okrenula Zapadu, a jedan od uslova tih zemalja bio je da se ukinu logori smrti koji su postojali do 15. marta 1948. godine, tri godine posle okončanja rata. Titov režim je imao 60 logora, a šest su bili logori smrti, među kojima svakako, najgori u Knićanima u Banatu gde je nestalo 11 000 žena i dece nemačke nacionalnosti. U 333 mesta u Vojvodini su počinjeni zločini. U Gakovu osam i po hiljada mrtvih, u Bačkom Jarku šest i po hiljada, a mesto Molin, gde su nekada živeli Nemci više ne postoji. Izbrisano je iz geografskih karata. Mora se reći da ne optužujemo nijedan narod već režim, u ovom slučaju Titov komunistički režim, kao i pojedince koji su počinili zločin. Kolektivne krivice, ponavljam, nema. U drugim državama takođe su, posle Drugog svetskog rata, stradali Nemci. U Čehoslovačkoj je proterano oko tri i po miliona, a ubijeno 250 000. Ukupno oko 14 miliona Nemaca je stradalo za vreme i posle Drugog svetskog rata, prema najnižim procenama.
      
       Nad Nemcima je primenjen princip kolektivne krivice, a 21. novembra 1944. godine Predsedništvo AVNOJ-a je donelo odluku kojom u državnu svojinu prelazi sva pokretna i nepokretna imovina nemačkog rajha i njegovih državljana, sva imovina osoba nemačke narodnosti, osim onih koji su se borili u ratu na strani komunista. Postoje izjave da će se ta i takva imovina vraćati. Kakav je stav Nemačkog narodnog saveza?
       - Stare nepravde se ne mogu ispraviti novim nepravdama. To treba rešiti bez strasti, mudre i hladne glave. Imovinu, ma kakva ona bila, uzela je država i neka je država i vrati. Nemac kome je Titov režim oteo, na primer, fabriku, ne može je povratiti, jer to nije ta ista fabrika. U međuvremenu uložen je rad, dogodila se nekakva tehnološka obnova, razne modernizacije. Kuća u kojoj je naseljen neki kolonista treba da ostane sadašnjem vlasniku ukoliko želi, a nekadašnjem da se isplati određena nadoknada. Mnogi od njih su morali, po želji tadašnje vlasti, da uđu u te kuće. Ipak, krađa je krađa i posle pola veka. Vlasnici ili njihovi zakoniti naslednici su uglavnom ljudi sa visokim standardom, situirani, ne žele da žive ovde i nije im stalo do novca i imovine koliko do moralne satisfakcije i zadovoljenja pravde. Cena velikih industrijskih kompleksa se lako može izračunati, ukoliko je fabrika bila na berzi. Zna se vrednost švajcarskog franka i unce zlata, tada i danas, plus dobit, ali minus ulaganja, modernizacija, tehnološka obnova, uloženi rad...
      
       Dakle, vlasnik ili pravni naslednik ne može naslediti fabriku?
       - Tačno. Može dobiti akcije ili novac, ali pre svega zadovoljštinu. Niko ne sme da gubi. Neće i ne sme biti novih nepravdi i, što je jako važno, ne želimo da iko bude oštećen, pa da se u nekom istorijskom momentu čitav proces ponovo pokrene.
      
       VELIMIR KOSTADINOV