Našu državu smatraju toliko korumpiranom da su joj Nigerija i Kamerun bliži od bilo koje evropske zemlje

      Ako je već vlastima ovdašnjim stalo do ostanka na vlasti - a sigurno da jeste, zbog opšteg dobra i napretka - ne bi bilo nimalo zgoreg da pogledaju kako narod vidi efekte njihove vladavine kada je o korupciji reč; naime, ono što narod vidi daleko je od povoljnog (i po vlasti i po narod), što i te kako zabrinjava, makar i ako narod u tome pomalo preteruje.
       Nikakvu novost ne predstavlja zaključak da je naše društvo korumpirano do srži, sa čim, sa nivoa javno proklamovanih dobrih namera, Vlada Srbije namerava da se upusti u koštac - premijer Zoran Đinđić objavio je prošle nedelje da je njegov kabinet usvojio Nacrt zakona o ombudsmanu, narodnom advokatu, pomoću koga će "pojedinci moći da kontrolišu vlast", a istovremeno je javnosti predstavljen i Savet za borbu protiv korupcije koga su osnovali srpska vlada i njegovo ministarstvo finansija.
      
       Transparentno
       Ukazaće istraživači korupcije ovde na svojevrstan paradoks koji se sastoji u tome što vlada osniva i podacima hrani komisiju (savet) koja treba da ukaže na zloupotrebe i unutar same vlade, paradoks sličan članstvu ministra policije Dušana Mihajlovića u Komisiji za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju iako je i firma u kojoj on ima interesa ("Lutra") dužnik po Zakonu o ekstraprofitu. S druge strane, dvanaestočlani Savet za borbu protiv korupcije sastavljen je od zaista uglednih imena čiji se lični integritet i nezavisnost ni u kom slučaju ne mogu dovesti u pitanje.
       U svakom slučaju, imaće Savet i te kako težak posao koji, nadajmo se, neće na kraju postati nemoguća misija - prema podacima organizacije Transparensi internešenel, koja širom sveta ispituje fenomen korupcije, naša se zemlja po indeksu koruptivnosti plasirala u sam vrh. Pre dve godine, među 99 zemalja, bili smo drugi, odmah iza Nigerije, dok smo se prošle godine kroz oštru konkurenciju (ponovo) Nigerije, Kenije i Kameruna probili nekoliko mesta naniže.
       Doduše, istraživanja Transparensi internešenela ne mogu se smatrati objektivnim pokazateljem raširenosti korupcije u jednom društvu pošto je reč zapravo o rezultatima ankete sprovedene među biznismenima, novinarima, različitim ekspertima... Indeks Transparensi internešenela, ipak, svojevrsnu potvrdu dobija u rezultatima domaćih istraživanja koje su na seminaru o antikorupciji u organizaciji agencije "Argument" izneli sociolozi Srećko Mihajlović i Stjepan Gredelj.
      
       Iskustvo
       Dakle, šta to narod misli, koliko je korumpirano ovo društvo? Skoro do krajnosti, a postaje i sve korumpiranije, ispostaviće se u poređenju anketa sprovedenih za vreme i posle Miloševića. Standardno visoko mesto u oba istraživanja zauzima zdravstvo (korumpirano je, smatralo je 71 odsto ispitanika prošle godine, odnosno 73 odsto ove), ali naročito je zanimljivo videti šta je građanstvo mislilo, a šta sada misli o korumpiranosti carine, pravosuđa i policije: da je carina korumpirana prošle godine mislilo je 75 odsto anketiranih, a sada 84 odsto, pravosuđe beleži "skok" sa 58 na čak 75 odsto, dok je korumpiranost u policiji marta 2000. godine videlo 63 odsto ispitanih građana, a godinu i nešto dana kasnije 13 odsto više. Nasuprot tome, navodi Srećko Mihajlović, građani su počeli da nešto više veruju u opštinske službe i državni vrh.
       Mihajlović i Gredelj kažu, takođe, i da stavove naroda o korupciji diferencira njihovo političko opredeljenje (ko je za vlast, sklon je da umanji njene razmere, i obrnuto), što je još jedan znak vlastima da treba da stave prst na čelo, ali napominju istraživači i da se preteruje u ocenjivanju razmera korupcije jer, "teško da bi ijedna zemlja bila živa da je korupcija ovako raširena". U tom smislu, iako i po 70 i više odsto građana tvrdi da je korumpiranost raširena, neposredna lična iskustva imalo ih je tek dvadesetak odsto.
       No, bez obzira na to, smatra Srećko Mihajlović, režim Slobodana Miloševića pao je u velikoj meri baš zbog svoje korumpiranosti (zato što je narod mislio da je korumpiran, čemu dokazi skoro da i nisu bili potrebni), a pošto narod korupciju i dalje ističe kao jedan od osnovnih problema (odmah iza niskog životnog standarda), "ako nova vlast ne ispuni građanske zahteve, provešće se kao prethodna".
      
       Kontrola
       Gde leže uzroci korupcije, i kako ih eliminisati? Što se njenih "sitnih" vidova tiče, uzrokovale su je devedesete i sve što su nam one donele - pad standarda i sunovrat moralnih normi, ukratko, nastanak stava da je opravdano sve što se radi protiv države (utaja poreza, na primer) "jer država nama duguje mnogo više". Onoj drugoj, "krupnoj" korupciji koja se odvija na visokom nivou, reći će Stjepan Gredelj, jedan od najznačajnijih izvora je sama država, odnosno "slabost njenih institucija".
       Identifikovanje uzroka problema veliki je korak u njegovom rešavanju, a kao moguće recepte za samo rešenje Gredelj navodi iskustva zapadnih zemalja - javni tenderi nasuprot neposrednim pogodbama (poznat je "slučaj Telekom") "pokazali su se kao dobar način borbe protiv korupcije na visokom nivou", zatim povećanje plata državnih službenika i decentralizacija državnog aparata koga je tada lakše kontrolisati, kao i, na posletku, budno oko javnosti koja bi trebalo da ukaže na sve zloupotrebe položaja. Naravno, sve je ovo mnogo lakše reći nego učiniti, a jedan od korisnih koraka u željenom pravcu mogao bi da bude unošenje u postojeću legislativu odredbe kojom bi se državni organi, pod pretnjom sankcija, obavezali da javnosti stave na uvid i pod kontrolu sve što ionako slovi za javna dokumenta, od informacija o tenderima i javnim nadmetanjima do, recimo, podataka o tome koliki je porez platio neki od političara. Uostalom, takva su pravila igre na Zapadu a upravo njemu, kažu, svi i težimo.
      
       NIKOLA VRZIĆ