O Vojvodini kao pokrajini bogatih ljudi i o Nenadu Čanku kao čoveku bez koga vojvođansko pitanje ne postoji; o golemim vrlinama anahronih komunista i sitnim manama njihovih ružičastih naslednika

      U novinaru beogradskog "Vremena" Dimitriju Boarovu ovovremeni vojvođanski autonomaši umeli su da prepoznaju idealnog predstavnika jedne idealizovane pokrajine u kojoj se pripadnici različitih naroda prepoznaju pre svega kao stanovnici boljeg i bogatijeg dela Srbije u čijem blagostanju neometano uživaju. Boarovljeva sjajno ispričana "Politička istorija Vojvodine" u trideset tri priloga (objavljena u izdanju Agencije Europanon consulting, 2001) dočekana je u Novom Sadu kao valorizacija njihovih posvemašnjih napora da se predstave kao baštinici vekovnih vojvođanskih težnji ka samostalnosti, i nagrađena je uglednom nagradom koja nosi ime čuvenog novosadskog prosvetitelja iz 19. veka Svetozara Miletića. Nastojanja autonomaša da ga usvoje kao ideologa pokreta za koji i sam gaji duboke simpatije, Boarov prihvata sa mirnoćom čoveka koji ne žudi za priznanjima, ali zna meru svoje vrednosti.
       U razgovoru za NIN poznati ekonomski kolumnista Boarov prepoznao je tri glavna mita koji se koriste protiv zagovornika vojvođanske autonomije: Ustav iz 1974. godine omogućio je raspad Jugoslavije i već zbog toga ne sme ponovo ugledati svetlost dana; komunisti su izmislili autonomiju samo da bi oslabili Srbiju i, konačno, Srbi su se u Vojvodini do 1918. borili za autonomiju kao srpski iredentisti. Zašto su onda, posle ostvarenja svojih snova, nastavili borbu za autonomiju? Boarov na to odgovara:
       - Stalno su dve političke osude izricale srpske građanske stranke iz Beograda prema svakom autonomističkom pokretu u Vojvodini. Prva je da je politički cilj Srba u Vojvodini ostvaren stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije Jugoslavije; dakle po tom osnovu nema, navodno, više potrebe za borbu za autonomiju među Srbima u Vojvodini. Druga, ako se takav jedan pokret za autonomiju pojavi, da on nužno ima isti karakter kakav je imao i u Habzburškoj monarhiji; dakle, secesionistički. Međutim, ja bih na sve to mogao reći da su se Vojvođani za autonomiju Vojvodine u Habzburškoj državi borili iz jednih razloga, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca borili su se iz drugih razloga, a za vreme Miloševićevog zapta i danas bore se, možda, iz nekih trećih razloga.
      
       Kažete da nemate emocionalni odnos prema Vojvodini, ali u vašim tekstovima ima jasnog romantičarskog zanosa.
       - Ja sam to namerno rekao. Zašto? Neko voli Šumadiju, neko voli Pomoravlje, i ja volim Vojvodinu na jedan jako zavičajni način. Ali mi ovde ne razgovaramo o zavičajima. I ja verujem da i Pomoravlje ima istoriju koje se veoma rado sećaju ljudi koji su tamo odrasli, i Zlatibor i tako dalje i Ovčar i Kablar. Međutim, mi ovde razgovaramo o autonomiji Vojvodine. Mislim da prema političkim institucijama u principu ne treba imati emotivan odnos. Političke institucije su tu da zaštite određene interese.
       Ja ne govorim o interesima pokrajinske elite, kao što ne govorim ni o interesima srpske političke elite, centralističke. Govorim o interesima građana Vojvodine.
       Smatram da građani Vojvodine posle 70-80 godina treniranja centralizma, sa jednom pauzom od 20 godina relativno samostalne autonomije pod komunistima i premijerom Nikolom Kmezićem, imaju razloga da smatraju da bi autonomni okvir bolje štitio njihove interese od tog takozvanog jedinstva. Jer, to jedinstvo je na izvestan način povezano sa jednom anahronom koncepcijom države uopšte.
      
       Meni se, pak, čini da u vašim člancima i predavanjima o Vojvodini ima i te kako emocionalnog, pa me čak podsećaju na jedan drugi, takođe srpski diskurs viktimizacije: Vojvodina je kod vas klana-nedoklana, bezdušno pljačkana, vređana i bagatelisana, a onda i abnormalno oporezovana. Nisam ekonomista pa mi recite je li Vojvodina pljačkana, ili je bila bogatija, a bogati uvek plaćaju veće poreze?
       - Vidite, prvo je što je Vojvodina bila bogatija i ulazila je u državnu zajednicu sa siromašnijim. Srbija je tokom Prvog svetskog rata, to je opštepoznato, katastrofalno prošla. Iako je bila pobednica, ona je izgledala gore od svih poraženih država. I sada, kad je stvorena zajednička južnoslovenska država, ipak su politički centri u Ljubljani i u Zagrebu bili važniji, snažniji, i energičnije pružali otpor jednoj ideji da se ta napaćena Srbija mora renovirati. I u podtekstu takvog jednog zahteva iz Beograda da se Srbija zaleči, bila je ideja da se preko poreskog mehanizma naplati ratna šteta, jer su te teritorije - Vojvodina, Hrvatska, Dalmacija, Bosna, Slovenija bile teritorije jedne države s kojom je Srbija ratovala. Znači, na jedan način se opravdanje tražilo i u činjenici da su to teritorije sa kojih su išle ratne operacije prema Srbiji, koje su bile deo Austrougarske koja je bila protivnik Srbije. Ja sad ne držim tačno u glavi sve cifre, ali Vojvodina je bila duplo više oporezovana od cele Srbije iako je imala duplo manje stanovnika. Znači, dvostruko manji broj stanovnika ukupno je plaćao dva puta više. U najmanju ruku, Vojvodina je četiri puta više bila oporezovana.
       E sada, patriote i nacionalisti ondašnji su govorili: pa dobro, to je da opelješimo Mađare i Nemce, ali su nastradali svi - i vojvođanski Srbi. I to delimično objašnjava činjenicu da su Srbi iz Vojvodine ti koji traže autonomiju posle 1918. godine. I što je malo poznato, Joca Lalošević prvi je koji izbacuje parolu "Vojvodina Vojvođanima". To nisu izmislili komunisti. To su izmislili somborski radikali na čelu sa Jocom Laloševićem, veleposednikom, predsednikom Narodne uprave; dakle, izvršnog organa Velike narodne skupštine koja je proglasila sajedinjenje sa Srbijom. Vojvodina Vojvođanima, dosta je bilo pljačke Vojvodine, Vojvodina je posle deset godina sajedinjenja isceđen limun, nova vlast je dovela neke barabe iz Srbije da budu žandari, da preuzmu celu vlast, a Vojvođanima nije ostalo ništa, sem da plaćaju poreze.
      
       Na promociji svoje nagrađene knjige rekli ste da ima onih u Srbiji koji smatraju da će Srbija biti veća ako se uništi Vojvodina. Ko u Srbiji želi i pokušava da uništi Vojvodinu?
       - Prva je stvar što se, po mom mišljenju, opet krenulo jednom više puta loše isprobanom stazom. Srbija je u užasno lošem ekonomskom stanju. Tri četvrtine ljudi u Srbiji koji imaju redovne prihode žive od budžeta Srbije. Jedna četvrtina budžeta ne može da isfinansira. I sada je privatizacija shvaćena kao nužnost ne samo da se privreda učini efikasnijom, nego da se proda to što se može prodati i da se na izvestan način zakrpi budžet Srbije od koga živi tri četvrtine ljudi. I prva ideja je da se proda ono što se može prodati i ispostavilo se da taj strani svet, ti strateški investitori, oni koji hoće nešto da kupe ovde, u osam od deset slučajeva hoće da kupe nešto u Vojvodini. To je priča o Beočinskoj cementari još u Marjanovićevo vreme, to je sad priča o šećeranama vojvođanskim, to će sutra biti priča o uljarama. Znači, opet se krenulo jednim putem da se Srbija spasava rasprodajom Vojvodine.
       Ne mislim da je to loše za Vojvodinu. Nekim vojvođanskim političarima rekao sam da prodati Vojvodinu strancima znači da će Vojvodina opet ići brže u razvoju od Srbije i da to uopšte ne treba doživeti tragično što će Nemci, Francuzi, Englezi ili već ne znam ko, sutra biti vlasnici sedam osmina Vojvodine a u Srbiji će patrioti biti vlasnici Srbije. To će biti loše za Srbiju, a ne za Vojvodinu.
       A što se tiče sadašnjih vojvođanskih političara, meni su oni pomalo ružičasti. To je tačno. Oni su potekli iz jednog komunističkog vaspitanja i oni sami ne pokazuju da razumeju dovoljno liberalnu tradiciju u Vojvodini. Jer, Vojvodina je bila autonomija i Vojvodina je bila uvek pokrajina bogatijeg sveta, bogatih ljudi. Oni su kolo vodili u Vojvodini i kad god su oni kolo vodili, ta vojvođanska ideja je imala velikog odjeka. Ali činjenica jeste da su komunisti realizovali te ideje u okviru onog pokušaja, Titovog pokušaja da se spase Jugoslavija.
      
       Je li to što su "ružičasti" vaša najoštrija primedba na račun sadašnjih vojvođanskih političara?
       - Jeste. Ja mislim da oni ne razumeju dovoljno ekonomske stvari. Oni su vrlo uporni zagovornici revitalizacije Vojvodine. Oni se za političke interese građana Vojvodine, po mom mišljenju, bore onoliko koliko mogu. Možda bi po mom ukusu bili neki i bolji i pametniji ljudi na čelu Vojvodine, ali ti bolji i pametniji nisu dovoljno hrabri da istupe za Vojvodinu, pa onda su nam ovi najbolji.
       Međutim, po mom mišljenju, oni nedovoljno dobro razumeju ekonomske stvari i plašim se da iza njihovih rezervi prema centralizovanoj privatizaciji stoje preterano velike rezerve i prema samoj privatizaciji.
      
       U vezi sa Beočinskom cementarom, čujem da je Nenad Čanak pisao ambasadorima zemalja čije su kompanije učestvovale na tenderu da ih upozorava kako prodaju neće priznati vlasti u Vojvodini. Ispada da on obara cenu, unosi pravnu nesigurnost, sabotira privatizaciju...Kako na to gledate?
       - Čanak je upravo onakav političar kakvi su sada dominantni u Beogradu. On smatra da je sve dozvoljeno kada zastupa svoje interese, kao što i ovi iz Beograda smatraju da je za njihovu političku akciju sve dozvoljeno. Ako premijer Đinđić, ako predsednik Koštunica smatraju da je za njihovo viđenje Srbije, odnosno Jugoslavije, sve dozvoljeno raditi i u Vojvodini, onda je logično da i Čanak smatra da je i njemu sve dozvoljeno da zastupa svoje interese.
       Međutim, smatram da ni Koštunici, ni Đinđiću ni Čanku ne bi trebalo da je sve dozvoljeno. Nesreća je, tužno je za Đinđićevu vladu što proces privatizacije kreće s tom nesrećnom Beočinskom cementarom.
      
       A da ste predsednik Skupštine Vojvodine, da ste na mestu Čanka, šta biste drugačije radili? Između vas i istaknutih autonomaša postoje razlike u stilu: vi nemate sklonost prema skandaloznom i egzibicionističkom ponašanju, vaša se sofisticiranost razlikuje od stila tih ljudi kojima cilj opravdava sredstva. Nije reč samo o Čanku kome se i u Srbiji priviđaju fašizam, azil za Bin Ladena, vojni udari, već i o Draganu Veselinovu koji plaši Srbe "žutima" izmišljajući milion Kineza koji će dobiti jugoslovensko državljanstvo...
       - Razgovarao sam s vojvođanskim političarima i pokušao sam da pitam zašto su potrebni ti skandali. Oni su mi rekli: ti ne igraš te utakmice. U tim utakmicama se igra prljavo. I svi oni, vojvođanski političari, koji su probali da igraju po nekim apstraktnim političkim pravilima, nisu imali uspeha. Oni političari vojvođanski koji su shvatili koji se fudbal igra u Srbiji, ti su danas vodeći političari.
       Prema tome, ja njih razumem. A druga je stvar što ja to nikada ne bih mogao raditi. Ja sam pre svega novinar, a ne političar. I ja sam, po mom mišljenju, krivac, delimični krivac što se o Vojvodini možda priča i više nego što ona sama galami, samo zbog toga što mislim da sam izneo određene korene te Vojvodine, određene činjenice o toj Vojvodini, što sam se prosto usudio, za razliku od stotina sjajnih istoričara u Vojvodini, da protrčim kroz tu vojvođansku istoriju, kroz tih 300 godina na 300 stranica i da iznosim jednu građu od koje je satkana ta ideja vojvođanske autonomije.
      
       Pitam vas i zato jer se sećam jednog našeg starog razgovora o zapadnom delu krivice za našu tragediju, a vi ste mi rekli da je naš posao da pre svega o našim političarima govorimo i da pogledamo šta ne valja u našim redovima.
       - Naivno sam rekao u jednom krugu da mi se ne sviđa Čankov šal, da mi se ne sviđa što je sklon svake dve nedelje da nešto odvali, da mi se ne sviđa što vojvođanski političari ustaju negde oko podne pa pre podne nema ko da se bori za Vojvodinu. Međutim, meni su rekli da ja ne razumem dovoljno marketing i marketinške poruke i da taj famozni Čankov šal je upravo...
      
       Mislite na njegov palestinski šal?
       - Nije to palestinski šal. To je kosovski šal, nije samo palestinski. I sad, kad Milošević nije hteo da da čoveku sa šalom autonomiju, na kraju mi moramo da idemo uz pratnju Kfora po Kosovu - ako se usudimo.
       Priznajem, ja ne razumem dobro politički marketing, ali izgleda da ima neke efekte. Jer, vi znate onu čuvenu maksimu: važno je da se o vama piše, makar i dobro. Prema tome, ja sam bio jedno vreme sklon da pokušam da Čanku pošaljem neke poruke, da treba da se uljudi, urazumi. Međutim, novija politička istorija Srbije je pokazala da kad Čanak leži u bolnici i ćuti, vojvođansko pitanje ne postoji. Jer isti takvi kakav je Čanak, odmah to gurnu negde u ćošak.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ