Umesto da udovolji Karli del Ponte, sudija Mej odlučio je da već 12. februara počne suđenje na osnovu kosovske optužnice, a da bosansku i hrvatsku ostavi za neka bolja vremena

      Britanski sudija Ričard Mej odlučio se da u procesu veka, kako je suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu već prozvano u svetskim pravničkim krugovima, krene sa tanjeg kraja. Tako se može razumeti njegova odluka da odbije zahtev tužioca Karle del Ponte da tri haške optužnice protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika objedini u jedan jedinstveni, veliki proces, u kom bi se na optuženičkoj klupi našla celokupna Miloševićeva politika, svi potezi koje je povlačio u poslednjih deset godina, sve čime je do ludila dovodio zapadne lidere koji su do marta 1999.godine pokušavali da se sa njim dogovore, što milom što silom.
       Umesto da udovolji Karli del Ponte, sudija Mej odlučio je da već 12.februara počne suđenje na osnovu kosovske optužnice, a da bosansku i hrvatsku ostavi za neka bolja vremena. To znači da se vreme koje će Milošević provesti na optuženičkoj klupi u dva odvojena procesa definitivno produžava (sada je jasno da će Milošević bar još četiri godine biti stanovnik Ševeningena, u kome ga i dalje i danju i noću posmatraju kamerom sa infracrvenim zracima, navodno u strahu da najčuveniji zatvorenik ne izvrši samoubistvo).
      
       Britanski sudija se, po svemu sudeći, rukovodio instinktom samozaštite, odnosno zaštite suda. Kosovska optužnica je lakša za dokazivanje, jer je u slučaju kosovskog rata nesporno da je Slobodan Milošević imao "komandnu odgovornost" za postupke srpskih vojnih i policijskih jedinica (što je i sam sudija napomenuo Tužilaštvu tražeći od njih da objasne vezu sa drugim optužnicama).Takvu odgovornost će u Bosni i Hrvatskoj biti mnogo teže dokazati, ako je suditi po tekstu optužnica u kojem Tužilaštvo nije ponudilo nijedan konkretan dokaz za to da je Milošević neposredno izdavao naređenja srpskim snagama i njihovim političarima.
       S druge strane, Haški sud se veoma trudi da ostavi utisak da štiti Miloševićeva prava uprkos tome što on odbija da "prizna" sud i angažuje branioca, a suđenje, po zapadnim standardima, nije fer ako blagovremeno ne počne. U Hagu su optuženi, doduše, po pravilu čekali po dve godine na početak suđenja (Momčilo Krajišnik će očigledno čekati i duže), ali Slobodan Milošević nije bilo ko. Na njegovom slučaju sud će dokazivati da se pridržava svih načela fer suđenja.
      
       Saveznik
       Sudija Mej se odlučio da krene sa procesom na kome Tužilaštvo ima bolje šanse, odnosno bar teorijski lakši posao da dokaže optužnicu nego u hrvtaskom i bosanskom slučaju, a istovremeno je kosovski proces jedini za koji je Tužilaštvo spremno. Vreme je ovde dragoceno kako bi se ostavio utisak da Milošević dobija fer suđenje, a utisku o fer suđenju doprinosi i gubitak poena koji je Tužilaštvo juče zabeležilo kada je odbijen predlog o objedinjavanju tri procesa.
       S obzirom na to da još ne želi da imenuje službenog branioca, izgleda da bi Tužilaštvo moglo da bude najbolji Miloševićev saveznik u Hagu. Tako je bar izgledalo ovoga puta, kada se na klupi za tužioce našao Britanac Džefri Najs, koji je i ranije manje-više uspešno "igrao" u tužilačkom timu u jednom drugom procesu u Hagu (protiv Gorana Jelisića zvanog "srpski Adolf"). Najs kao da je dobacivao loptice Miloševiću, gotovo ponavljajući njegovu argumentaciju i praveći istu sliku koju Milošević ima o sebi, vezu između optužnica objasnio je, osim ostalog, time da je u svakom od tih slučajeva postojala opasnost od raspada države i da je reč o "reakciji optuženog na raspad države".
       Rečeno je to, naravno, u želji da se nekako ubedi sudsko veće da treba spojiti optužnice, ali kako je argumentacija za to bila sasvim slaba (i gotovo se činilo da je osnovni motiv to što bi Tužilaštvo onda dobilo još vremena i za kosovsku optužnicu), to se tužilac sve više spoplitao, uskačući sam sebi u usta.
       Tvrdilo se da će se dokazati "o čemu je optuženi razmišljao, šta ga je rukovodilo, šta je on mislio u svakom trenutku", što se odnosilo na dokazivanje da ga je rukovodila ideja velike Srbije. Suština je, kako je objašnjeno, ista, jer je u sva tri slučaja iza svih akcija bila platforma o stvaranju "velike Srbije". I dok su se optužnice za Bosnu i Hrvatsku još i mogle povezati time što se u obe spominje ideja o "velikoj Srbiji", kod Kosova je sasvim zapelo.
       U pismenom predlogu Tužilaštva našla se formulacija da je optuženi želeo da napravi "veliku Srbiju" kojoj će priključiti "i celo Kosovo", da bi zatim bilo rečeno da je "poslao jugoslovenske snage na Kosovo", a na Miloševićevu izjavu da će Kosovo opet biti pod kontrolom Srbije, Džefri Najs je replicirao da to pokazuje da se ponavlja ideja o "velikoj Srbiji". Bilo je to već previše i za sudije, koje su podsetile da je Kosovo deo Jugoslavije, a i za Branislava Tapuškovića, amicus curia, koji je povišenim tonom objašnjavao kako se nada da će pozvati eksperte da objasne ove apsurdne tvrdnje, a i za posmatrače (novinare), koji su jedini imali slobodu da se nasmeju. Među novinarima se, mimo običaja, odjednom stvorila Florens Artman, što je bio pouzdan znak da su stvari krenule u lošem pravcu.
       Tako je Tužilaštvo u pokušaju da objasni da je Miloševića rukovodila ideja "velike Srbije" i da će to uspeti da dokaže, pokazalo sasvim suprotno. On bi u toj formulaciji bio čovek koji je samo želeo da spreči raspad države, što bi mu bila i dužnost, a za šta je, prema samoj optužnici imao i razloga. Član 93 kosovske optužnice govori o tome da je "kosovska grupa OVK zagovarala kampanju oružane pobune i nasilnog otpora srpskim vlastima" (i "sredinom 1996. godine OVK je organizovao napade uperene pre svega protiv policijskih snaga Srbije"). A ako je u sva tri slučaja bilo reči samo o želji da se sačuva država, najdalje što bi se moglo ići, bile bi optužbe za kršenje običaja ratovanja i povrede Ženevske konvencije.
      
       Ništa konkretno
       Milošević je, ipak, u zatvoru, jer mu se na dušu stavljaju daleko teže stvari od "reakcije na raspad države", njemu se na dušu stavlja genocid i učešće u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" (ZZP), kako je okarakterisano sve što je srpska strana rata učinila u Bosni. Spajanje ove optužnice sa hrvatskom, možda će uštedeti vreme oko ispitivanja svedoka (Tužilaštvo tvrdi da ih je ukupno, dok su predmeti bili razdvojeni, bilo 600) ali će dokazivanje, kako stvari stoje, potrajati.
       Bosanska optužnica naročito je problematična, jer ne sadrži konkretno optuživanje da je on lično učinio ovo ili ono ili da je bio prisutan kada se odlučivalo o ovom ili onom zlocinačkom aktu i sve će zavisiti od toga hoće li se dokazati zavera nazvana "zajednički zločinački poduhvat". Ako se na sudu dokaže postojanje ZZP-a onda su krivi svi koji su u državnoj hijerarhiji bilo šta znali.
       Čarls Lister, londonski stručnjak za međunarodno pravo za NIN kaže: "Odlaganje ove optužnice sugeriše da se tužilac možda nadao da će pribaviti dokaze o konkretnim naređenjima ili sednicama na kojima se odlučivalo, ali to mu nije pošlo za rukom. Možda će iz dokaza koje će tužilac podneti sudu nešto od toga isplivati, ali ja u to sumnjam. Da je raspolagala datumima i mestima zločina meni se čini da bi ih navela u optužnici, štaviše mislim da bi bila u obavezi prema javnosti."
       Lister ne veruje da iz ovoga proizlazi da je Milošević glavni individualni krivac za ono što se dogodilo u ratu. Smatra da se njegova krivica na neki način čak zamagljuje: on može da bude kriv i samim tim što nešto nije na vreme preduzeo kako bi sprečio izvršenje zločina ili što nije dovoljno kontrolisao one ispod sebe.
       Tužioci su, istina obećali stotine svedoka, što je bio jedan od razloga da se zahteva spajanje optužnica, jer bi se tako smanjio broj svedoka, ali osim obećanja do sada ništa više nije viđeno. Najavljeni su eksperti, zatim zatvorenici, za koje je rečeno da su od kako je Milošević uhapšen dobili volju da sarađuju i najzad ljudi iz njegovog okruženja (za koje bi posebno pogodno bilo da svedoče odmah za sve optužnice, jer su oni na važnim mestima i komplikovano im je da često dolaze). Imena se, međutim, nisu spominjala, ali je rečeno da ih ima tridesetak.
       Lister upozorava da u procesnim pravilima suda piše da tužilac mora da podnese spisak svih svedoka i rezime svedočenja "u roku od najmanje šest nedelja pre poslednje statusne konferencije uoči početka suđenja". Proizlazi da je već sada Tužilaštvo moralo da obavesti optuženog i prijatelje suda o spisku svih svedoka, kako bi odbrana imala vremena da se pripremi. Milošević nema advokata i ne sprema odbranu, ali to ne oslobađa Tužilaštvo obaveze da poštuje pravila. Naravno, tužilac uvek može da kaže da su se, navodno javili svedoci i po pravilu će sud dozvoliti da se ti svedoci pojave pred sudom, uprkos propisu da se unapred objavi lista svedoka, ali u ovom slučaju se Džefri Najs unapred pohvalio "da ima tridesetak svedoka".
       Sam Slobodan Milošević mogao je ipak smatrati da nije imao loš dan, bar onoliko koliko dan može ne biti loš po nekoga ko je optužen za genocid, zločine protiv čovečnosti, teške povrede ženevskih konvencija, kršenje zakona i običaja ratovanja. Od svog stava da ne priznaje sud nije odustao, ali pravilima suda se, ipak, prilagodio. Ono što je govorio, u dva navrata koliko je imao prilike, izgovoreno je "tako da mi ne isključite mikrofon" i uprkos tome što je naglasio da ne želi da mu se imenuju ikakvi savetnici ("ne želim da mi, protiv moje volje, proglašavate za savetnika svakoga ko me poseti, a ima u džepu diplomu Pravnog fakulteta") stiče se utisak da iznenađenja nisu isključena. Ljubav prema političkim igrama nije ga napustila, izazov je očigledno prevelik (na pitanje sudije šta misli o spajanju optužnica odgovorio je: "Šta ćete da uradite to je vaša stvar. Na vašem mestu ja bih odbio ovakve ideje, bez obzira što vas ne priznajem"). Stil se, naravno, nije promenio. "Ja sam zaslužan za mir u Bosni" poentirao je Milošević.
      
       IVANA JANKOVIĆ
      
      

ZZP Pravnički gledano, "zajednički zločinački poduhvat" je najsličniji američkoj "zaveri u nameri da se počini zločin" (conspiracdž to commit a crime). Taj institut korišćen je masovno u borbi protiv mafije, jer po američkom zakonu u dokazivanju "zavere" nije neophodno da se dokaže da je počinilac zločina pojedinačno izveo direktno bilo koji čin kažnjiv zakonom, već je dovoljno da se dokaže da se on načelno "pridružio zaveri" kojoj je cilj bio neki čin koji predstavlja krivično delo po zakonu. Po toj osnovi, bilo bi dovoljno da Milošević ima saznanje o nečemu, ili da se ne usprotivi direktno nečemu, ili da posle krivičnog dela ne kazni direktno one koji su učestvovali u izvršenju krivičnog dela, pa da bude kriv za to krivično delo.        Inače, američki zakoni su već promenjeni kad su posredi teroristička dela, i "nedržavljani" (stranci) za koje se sumnja da su možda upleteni u zaveru protiv SAD više ne uživaju ista prava kao američki građani kad je, na primer, pravo na advokata u pitanju. Amerikanci imaju garantovano pravo da se sa svojim advokatom viđaju i komuniciraju u punoj tajnosti - američke vlasti, međutim, već sada prisluškuju sve razgovore pritvorenika koji su osumnjičeni za terorizam sa njihovim advokatima. Tako, to što se Miloševiću prisluškuju svi razgovori više nije toliko čudo koliko je doskora bilo po zapadnim kriterijumima.