Demokratizacija nije identična dezintegraciji, dijalog nije neotkrivena vrsta venerične bolesti, a kompromis nije besplatna ulaznica za groblje političkih lidera

      Nesrećnik koji bi s proleća 1999. godine prorekao kako će tadašnji generalni sekretar humanitarnog vojnog saveza, čije su letilice iz najboljih namera razlupale dobar deo treće Jugoslavije i upokojile preveliki broj njenih građana, za tridesetak meseci postati borac za očuvanje jugoslovenske zajednice, bio bi neodložno smešten u dobro obezbeđenu državnu ustanovu i dobio neobičnu belu košulju na poklon. Da je takav junak postojao, ovih dana bi sigurno uživao slavu sajber-Tarabića, imao besplatnu emisiju na ružičastoj televiziji, a verovatno bi osnovao i centar za politički konsalting. Ali nije postojao. Havijer Solana je, međutim, postojao i postoji. U poređenju sa ovdašnjim julovskim jurišnicima, koji su 5. oktobra izvečeri postali karijatide novog poretka ili finansijski magovi koji su se iznenada iz ikebane u Miloševićevoj dnevnoj sobi premetnuli u njegove progonitelje, gospodin Solana zaslužuje duboko uvažavanje.
       Ako je nesrećnim jugoslovenskim, odnosno crnogorskim mornarima, bila potrebna zastava karipske i vulkanske državice, Sent Vinsent i Grenadini (jezici engleski i kreolski, susedne zemlje Sent Lucija i Barbados) da prevezu lim iz rumunske luke Konstanca do Italije, onda valja očekivati da će jugoslovenskim, odnosno srpsko-crnogorskim političarima biti potrebna zastava nešto većih i poznatijih zemalja kako bi platforme o budućim odnosima prevezli jedni do drugih. Iako obe političke elite imaju gotovo identičnu tranziciono-demokratsku retoriku, nabijenu rečima kao što su reforme, integracija, civilno društvo ili reeksport duvana, Beograd i Podgorica imaju izvesne probleme da urede buduće odnose. Ponašaju se kao u nekom starom partizanskom filmu, kada bi skojevci, u nameri da prevare Švabe, govorili: Ići ćemo istim putem, ka istom cilju, ali moramo da se razdvojimo, da nas neprijatelj ne primeti.
       Đukanović je dao skroman doprinos balkanskom političkom nadrealizmu kada je kolegama iz dosovske koalicije ponudio znatno manje nego počivšem diktatorskom režimu, dok je dobar deo beogradskih reformista raspoložen za federalnu državu "paravanskog tipa", samo pod uslovom da se teško osvojena republička ovlašćenja ne vraćaju na savezni nivo. Možemo se o svemu dogovoriti ali ne i o podeli vlasti, koju sam sa ovih deset prstiju stekao, kao da su poručivali reformisti sa Morače i Dunava. Tako je počeo politički bolero u kome su se varijacije na nekoliko istrošenih fraza vrtele kao na pokvarenom gramofonu. Onda je došao dirigent i isključio spravu.
       Iako su iz Beograda i Podgorice stizale poruke kako im nisu neophodni strani posrednici u rešavanju bratskog spora, Evropska unija je dala ponudu "koju nije moguće odbiti", jer je prilično teško govoriti o evropskom snu i istovremeno odbijati dobre usluge onih o čijem se društvu sanja. Visoki predstavnik EU Havijer Solana je zatim zatražio obnavljanje dijaloga, u kojem bi obe platforme bile u opticaju. Korak dalje napravio je francuski predsednik Žak Širak kada je protekle nedelje poručio da Evropska unija neće priznati nezavisnu Crnu Goru, dok se predsednik pomenute države Milo Đukanović lagano pretvarao u junaka pozorišnog komada "đe god sam bio, svud sam poginuo". Uzalud je crnogorski PEN centar podsećao da je Francuska još 1918.godine zulum učinila crnogorskoj državi, dopuštao Širaku da to izjavljuje kao građanin kulturne prestonice sveta ali nipošto i nikako i u ime Evropske unije. Drugi lideri EU se nisu ogradili od Širakove izjave. Čak je i famozna Međunarodna krizna grupa ostala nema.
       To, međutim, ne znači da Beograd ima ozbiljnijih razloga za likovanje, jer se može desiti da ponuđena briselska rešenja budu neugodna za obe bratske strane u reformskom konfliktu. Sama ideja da Srbija i Crna Gora mogu postići saglasnost o savezu dve međunarodno priznate države, upućuje na dubok nesporazum između onoga što se zove međunarodna zajednica i njenih novih, entuzijastičnih članova, ubeđenih da će vodeće zapadne zemlje pohitati da priznaju nove države i pre nego što to učine građani pomenutih država. Takav stav deluje kao poslednji odraz poznate autistične politike, zasnovane na stavu da međunarodna zajednica ne sme da sebi priušti izolaciju od Jugoslavije ili njenih republika, jer se ona, međunarodna zajednica, već dovoljno napatila sa sukobima, žarištima na Balkanu.
       Za beogradske nostalgičare bi odlazak u Podgoricu mogao da deluje blagotvorno - ponovo će čuti priče o buđenju naroda, istorijskoj obespravljenosti, obnovi države i nacionalnog ponosa, ali to već deluje kao farsa ili loš rimejk gazimestanske priče. Ako su tačne tvrdnje ovdašnjih istoričara da se politika na Balkanu kreće kao klatno na muzejskom časovniku, iz jedne krajnosti u drugu, onda valja očekivati da se nijedna temeljna odluka ne može doneti bez aminovanja zapadnog sveta, jer su se proteklih godina ili decenija odluke donosile bez obzira na mišljenje spoljnog sveta. Tu leži i odgovor na pitanje zašto demokratski deo Srbije želi opstanak Srbije: već je naučio da demokratizacija nije identična dezintegraciji, dijalog nije neotkrivena vrsta venerične bolesti, a kompromis nije besplatna ulaznica za groblje političkih lidera.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ