Ako predsednik Buš bude dosledan u svojoj izjavi, razlog za brigu neće imati Irak, već Izrael

      Kada je svetom prošao snimak neobaveznog ćaskanja Osame bin Ladena i njegovih pajtosa, u nekom od skrovišta sive eminencije islamskog fundamentalizma, a na lake teme poput zakucavanja aviona u njujorške oblakodere, i Amerikancima je postalo jasno da je moćni Saudijac još nedodirljiv.
       Suočen sa krajnje neizvesnim ishodom gonjenja glavnog protivnika, američki predsednik Džordž Buš, koji je naciji obećao borbu do konačne pobede, odlučio je da se preusmeri na rezervnog protivnika, pa kaže: "Sledeći prioritet antiterorističke koalicije biće obračun sa zemljama koje poseduju oružje za masovna uništenja!" Kako je ovu izjavu aktuelnog predsednika SAD primio zvanični Bagdad, s obzirom na to da su i Buš Stariji i Bil Klinton priču o zabranjenom naoružanju koristili u medijskoj pripremi svih napada na Irak u protekloj deceniji, za NIN govori dr Sami Sadun, ambasador Iraka u SRJ.
       - Ako predsednik Buš bude dosledan u svojoj izjavi, razlog za brigu neće imati Irak, već Izrael. Zalihe, kao ni sredstva za proizvodnju oružja za masovna uništenja, u Iraku više ne postoje. To su potvrdili i inspektori specijalnih komisija koji su boravili u Iraku od 1991. do 1998. godine. S druge strane, Izrael poseduje oko sto nuklearnih bojevih glava, i pri tom, godinama odbija da potpiše bilo kakav ugovor o ograničenju svog arsenala. Podsetiću i da je Irak ispunio sve zahteve iz tačke 21 Rezolucije 687 Saveta bezbednosti UN, čime je ispunio uslov za skidanje sankcija, a one su još na snazi. Zatim, tačka 14 prema kojoj ceo region Bliskog istoka treba da bude očišćen od oružja za masovna uništenja, implemantirana je samo u Iraku, dok je Izrael, naravno, preskočen. Dakle, jasno je ko spada u prioritet predsednika Buša.
      
       Buš je, međutim, kasnije rekao da predsednik Sadam Husein mora da odobri povratak inspektora UN, "inače će videti", čime je stavio do znanja da se njegova izjava odnosila upravo na Irak.
       - U prethodnom odgovoru pokušao sam da kroz iznošenje činjenica budem pomalo ironičan. I da Buš nije konkretizovao ucenu, bilo bi jasno da je mislio na Irak. Ne mogu da naprave čak ni lažne dokaze o našoj povezanosti sa bilo kojom terorističkom organizacijom, pa su postavili uslov za koji unapred znaju da ga predsednik Husein neće prihvatiti, a kako bi obezbedili izgovor za novu agresiju na Irak.
      
       Dakle, odluka predsednika Huseina da ne prihvati povratak inspektora je konačna?
       - A zašto bi prihvatio? Inspektori se 1998. godine nisu povukli na zahtev Bagdada, već na zahtev Vašingtona. Tada su Amerikanci pokušali da bombardovanjem Iraka odvuku pažnju svoje javnosti sa nacionalne sramote koja je u to vreme bila aktuelna. Zatim, u izveštaju specijalne komisije iz 1995. godine stoji da je 95 odsto poslova kontrole i uništavanja oružja u Iraku završeno. I konačno, glavni inspektor UN za kontrolu naoružanja Ričard Batler, u nastupima na Si-En-Enu i satelitskom programu "Al Džazire", priznao je da je osnovni zadatak njegove komisije bio prikupljanje podataka o kretanju predsednika Huseina za CIA i MOSAD, a u cilju pripreme njegove likvidacije. Da li bi iko primio one koji priznaju da nameravaju da ga ubiju?
      
       Delegacija Stejt departmenta boravi u severnom Iraku, gde pomaže ujedinjenje snaga iračke opozicije i kurdske manjine. To znači da predsedniku Huseinu preti i unutrašnja pobuna.
       - Najpre da raščistimo jedno - iračka opozicija u Iraku ne postoji. Male grupe i pojedinci koji sebe nazivaju opozicijom, deluju iz Vašingtona, Londona ili Pariza, a sitan novac koji im udeljuju tajne službe zapadnih zemalja, uglavnom troše na kocku. Što se severnog dela Iraka tiče, on ima poseban status. Vlada je 1995. godine odlučila da povuče trupe sa tog dela državne teritorije da bi izbegla optužbe Amerikanaca za ubijanje lokalnih Kurda. Irački Kurdi, inače, podržavaju vlast u Bagdadu, jer su svesni da ih Amerikanci kao kartu, prema potrebi izvlače iz džepa. Kada su avgusta 1991. obustavljeni napadi na Irak, predstavnici kurdske manjine postigli su dogovor sa vladom, ali su im Amerikanci, pod pretnjom napada, zabranili da realizuju odredbe tog dogovora.
      
       Da li su odnosi Iračana i Kurda slični nekoj fazi odnosa Srba i Albanaca?
       - Ne, Kurdi su u Iraku ipak starosedeoci i narod sa prepoznatljivim identitetom kroz istoriju. Oni imaju kontinuitet učešća u političkom životu Iraka. Šest ministara i potpredsednik vlade su Kurdi. U autonomnoj pokrajini sami organizuju vlast. Problem Kurda u celini je što su razbacani po brdovitim krajevima nekoliko zemalja. U Iraku ih ima oko šest miliona, u Turskoj oko 10 miliona, između šest i sedam miliona u Siriji, kao i oko 12 miliona u bivšim sovjetskim republikama.
      
       Gotovo da nema moćne države čija je politika naklonjena Iraku. Ima li Irak partnera koji bi mogao da mu pomogne da se odupre spoljnoj agresiji kombinovanoj sa unutrašnjom pobunom koju, prema kazivanju zvaničnika, pripremaju SAD?
       - Irak je snažna zemlja koja može sama da se brani. Imamo brojnu vojsku sa ogromnim ratnim iskustvom i snažnog lidera oko koga je okupljen čitav narod. To nisu fraze koje koristim po službenoj dužnosti, već činjenice u čiju istinitost može da se uveri svaki stranac koji prošeta ulicama Bagdada. Bilo bi krajnje vreme da se u to uvere i Amerikanci, jer samo oni nemaju hrabrosti da se upuste u kopnenu borbu sa nama.
      
       Kako vidite ulogu Rusije u regionu Bliskog istoka danas?
       - Predsednik Putin je potpuno drugačija osoba od Jeljcina i Gorbačova. Rusija je zahvaljujući njemu ojačala i sve otvorenije se suprotstavlja napadima na Irak. Nadam se da ruski političari više nikada neće prodati Irak.
      
       Kao publicista, često koristite termin američko-cionistički.
       - To se odnosi po pravilu, na moćne Amerikance jevrejskog porekla koji mrze arapsku naciju, i koji čine sve da bi pomogli Izrael. Međutim, nisu svi Jevreji cionisti, kao što nisu ni svi cionisti Jevreji. Među cionistima ima i nejevreja čija je jedina veza sa cionizmom lični interes.
      
       Arapska nacija, kažete. I to je termin kojim se često služite. Da li je Arapin zaista nacionalna odrednica?
       - Kako da ne! Svi potičemo iz istog plemena sa Arapskog poluostrva. Svi Arapi osećaju pripadnost arapskoj naciji, a državne granice koje nas dele, proizvod su politika velikih sila. Arapi iz svih država sporazumevaju se bez problema, a čoveka koji se preziva kao ja, recimo, možete sresti bilo gde u arapskom svetu. Arapska nacija danas broji oko 350 miliona ljudi, većinom muslimanske veroispovesti. To, međutim, ne treba mešati sa onim što se kod vas dogodilo u vreme Tita. Tada su muslimani postali nacija, iako zapravo pripadaju srpskoj, ili nekoj drugoj balkanskoj naciji, iz koje su pojedinci i grupe primili islam. Ta činjenica nije u koliziji sa činjenicom da su svi muslimani sveta braća.
      
       Prvih dana vaše službe u Beogradu rekli ste da Irak nije hteo da učestvuje u zaveri protiv Srba na Organizaciji islamske konferencije.
       - Postojala je velika zavera da se Jugoslavija razbije na nekoliko delova, što je ostvareno, a što Srbima, kao narodu koji je živeo u svim delovima bivše Jugoslavije, nije bilo u interesu. Mi smo jedini osetili šta se dešava i stali uza Srbe. Nismo naseli na dezinformacije o pokoljima muslimana od strane Srba koje su Amerikanci lansirali sa ciljem da Srbe optuže za početak rata. Isto tako, sa zadovoljstvom konstatujem da ni Srbi nisu naseli na neistine o Iraku koje su takođe plasirali Amerikanci.
      
       RADOSAV MIKIĆ