Pre jednog veka podmornica je bila simbol čovekove smelosti i umeća da zaroni u svet mašte i nadmaši snove Žila Verna. Danas, sa svojim nuklearnim arsenalom i interkontinentalnim raketama, podmornica je simbol zastrašujuće moći

      U godini koja je za nama navršio se pun vek od nastanka podmornice. Tog događaja, među mnogim važnim zbivanjima, malo se ko setio. Britanci, s razlogom, jesu. Iako su Nemci bili ti koji su, na početku prošlog veka, prvi u podmornicama nazreli novo ubojito oružje i počeli serijski da ih proizvode, pomorska slava za novi izum pripala je Britancima. U Prvom svetskom ratu, kad su se ljudi prvi put tukli i pod morem, a ne samo na moru, britanske podmornice su se najviše istakle u potapanju nemačkih podmornica. Tako je Britanska kraljevska ratna mornarica imala čega da se seća povodom stote godišnjice postojanja podmornice, a nemački mornari nisu.
       Kad je 1901. godine izgrađena prva britanska podmornica "Holand 1" (ime je ponela po imenu svog konstruktora), Žil Vern je bio u dubokoj starosti. Tri decenije ranije bio je objavljen njegov naučno-fantastični roman "Dvadeset hiljada milja pod morem". Tako je ta knjiga mladosti mnogih generacija iznenada postala i dokaz da je ponekad veoma teško naći razliku između mašte i zbilje.
       Ostalo je nejasno koliko je Žila Verna inspirisala zbilja, ali su hroničari zapisali da je izvesni Dejvid Bušnel još 1776, u vreme Američke revolucije, pokušao nekim svojim podvodnim plovilom, napravljenim od kože, da potopi jedan britanski brod. Tako se dalo naslutiti da bi neki nevidljivi podvodni brod mogao čuda da napravi neprijateljskoj flotili u tajnoj operaciji. To je kasnije i postala glavna upotrebna svrha podmornice.
       Kad su Britanci porinuli u more "Holand 1", učinili su to iz dva razloga: da najveća pomorska sila na svetu ne zaostane za drugim ratnim mornaricama i da isprobaju novu tehnologiju u kombinaciji dizel-motora, koji je u upotrebi dok je podmornica na površini, i električnih baterija, koje se puštaju u pogon kad podmornica zaroni. Admiralitet je imao odbojnost prema novom plovilu za koje je admiral Artur Vilson rekao da je "tako podmuklo, tako podvodno i tako neenglesko". Međutim, ubrzo se otkrilo da je podmornica ne samo idealna za prikradanje neprijateljskim brodovima, nego i da donosi revoluciju u taktici pomorskog ratovanja. Torpedo je mogao da bude efikasniji od dalekometnih topovnjača. U oba svetska rata podmornice su odigrale ključnu ulogu u pomorskim bitkama.
       Prve podmornice imale su radijus kretanja od jedva pedesetak milja i u nekima od njih sujeverno su držani beli miševi da bi upozorili posadu na opasnost od nestanka kiseonika. Ali i takve britanske podmornice potopile su u Prvom svetskom ratu na Baltiku i u Dardanelima 54 neprijateljska broda, među njima i 19 nemačkih podmornica. Podmornice su unosile strah među mornare na ratnim, ali i među putnike na putničkim brodovima. To su oni podmukli i opasni "sumareni" od kojih i u svojim nostalgičnim pesmama strepe srpski solunski ratnici, moleći se za spas svetom Nikoli.
       Između dva svetska rata podmornice su znatno usavršene: sve su se kretale na dizel-električni pogon i bile naoružane torpedima, minama i topovima. Pod vodom su se kretale brzinom od 10, a na površini od 20 čvorova. Uoči Drugog svetskog rata sve velike sile imale su značajne podmorničke flote: Britanija, Nemačka, Francuska, Sovjetski Savez, Japan, SAD. Nemci su usavršili takozvani snorkel uređaj, koji omogućava ubrizgavanje svežeg vazduha do dizel motora i kad je podmornica pod morem, a u Americi je izgrađen prvi "argonaut" od preko 1 500 tona, naoružan sa 24 torpeda i opremljen posadom od 70 ljudi. Takve podmornice već su ronile u dubine od preko sto metara i mogle su da ostanu neprekidno pod vodom i preko 20 časova.
       Međutim, usavršene su i mine, od kojih je podmornicama svuda pretila velika opasnost. Procenjuje se da je u dva svetska rata u podmornicama poginulo oko pet hiljada mornara. Vinston Čerčil je rekao da se mornari na podmornicama bave najopasnijim zanatom za koji čovek zna. Ta ocena je ostala neizmenjena do današnjeg dana i mnogi su je se setili u avgustu 2000. godine, kada je u tragediji ruske podmornice "Kursk" strašnu smrt pod morem našlo 118 bespomoćnih mornara.
       Današnje podmornice su džinovske i plove na nuklearni pogon. Mogu sa istim nuklearnim gorivom da plove neprekidno i do 400 000 milja. Naoružane su interkontinentalnim raketama sa nuklearnim bojevim glavama dometa do 4 500 nautičkih milja (ruske) ili do 6 500 nautičkih milja (američke). Strateške nuklearne podmornice mogu da imaju i preko dvadeset ovakvih raketa i predstavljaju, kako se to vojnički kaže, ogromnu snagu uzvraćanja. One su danas simboli oružane moći svake velike sile.
       Zbog toga je tragedija "Kurska" bila i težak poraz ruske vojne tehnike i strašan udar celoj Ratnoj floti Rusije. Sada se zna da uzrok tragedije nije bio sudar sa stranom podmornicom, kako se na početku podozrevalo, nego da je omanuo čovek sa svojom nedovoljno preciznom organizacijom, što je najbolje ilustrovala čistka 14 admirala iz Severne ruske flote.
       Nekad simbol čovekove smelosti i umeća da zaroni u svet mašte, podmornica je danas simbol zastrašujuće moći.