Zašto ne postoji grad Bamberger, i zašto govorimo o tački kao o mački

      Prosto se ustručavam da ih kritikujem, jer oni su ugrožena vrsta. Mislim na voditelje emisija ozbiljne muzike, kakve postoje na jednoj ili dve od pedesetak stanica koje se guraju na skali naših radio-aparata. Ne računam "Koncert Studija B", koji daje muziku danonoćno ali takoreći bez najave, niti "Stereoramu", koja se može čuti jednom nedeljno, uz povoljne atmosferske prilike, ako imate vrlo osetljiv prijemnik.
       Elem, dotične voditelje trebalo bi zamoliti da malo osveže svoje znanje engleskog. Koliko da shvate da se Vaughan izgovara Von, dakle da se engleski kompozitor zove Ralf Von Vilijems, a ne "Vogan Vilijems" kako oni vole da kažu. Uz to, i još važnije, da Dvoržak nije komponovao nikakvu "Serenadu in E", niti Rubinštajn "Melodiju in F", jer ti naslovi, prevedeni sa engleskog na srpski, glase Serenada u E-duru, Melodija u F-duru.
       Dobro bi došlo i malo italijanskog (ĐAkomo, ako boga znate, naglašeno na prvom slogu, a ne đaKOmo!), a pogotovu je za muziku važan nemački. Da se ne desi da nam opet najavljuju "Simfonijski orkestar iz Bambergera": grad se zove Bamberg, a -er je pridevski nastavak (Belgrader, recimo, znači beogradski), dakle Bamberški simfonijski orkestar. Jednom smo čak čuli kako je Franc Šubert konkurisao za mesto nastavnika muzičke škole "u Lajbahu". Ljubitelji roka, ako se ne varam, tačno znaju koji se to grad na nemačkom zove Lajbah, pa zašto to ne bi znali i stručnjaci za pravu muziku?
       Na ove rasprave o imenima nadovezuju se dva isečka s afričkom tematikom koje mi šalje čitalac Ratko Nikolić. Jedan je iz "Politike", i u njemu specijalni dopisnik iz Hararea piše: "U Nuakhotu, glavnom gradu pustinjske Mauritanije, stotine demonstranata palilo je ovih dana američke zastave." Nouakchott je francuska grafija, a glavni grad Mauritanije zove se Nuakšot. (Uzgred, stotine demonstranata palile su zastave, a ne "palilo je".)
       Drugi isečak, iz novorođenog dnevnog lista "Nacional", posebno je zanimljiv. To je članak o Keniji, potpisan sa "JOLLY TRAVEL". On vrvi od briljantnih rečenica kao što je ova: "Poznavaoci istorije sveta, ovim i ove zemlje, prisetiće se Džona Kenijate, afričkog Robin Huda, londonskog antropologa i moskovskog ekonomiste, imenom Kamau Va Ngengi, kojeg su misionari prekrstili u Kamau Džonston, mada su ga u narodu zvali i Mzes - Cica." Možda se planira nagradno putovanje u Keniju za prvog čitaoca koji pogodi da li se u ovoj rečenici govori o jednom, dvojici, trojici ili više ljudi. U svakom slučaju, ako je bio čak ispod Kilimandžara, gospodin Travel bi morao znati da se istaknuti afrički političar zvao Džomo a ne Džon Kenijata.
       Gospodin Travel verovatno odlično zna engleski, jer bivole uporno naziva "bufalima", a engleski red reči i ne trepnuvši prenosi u srpski, pa nas izveštava o "Maulidi festivalu", "Lamu narodu", "Svahili kuhinji", preporučuje nam "Karnivor restoran", "Kikuju jelo" i "Nyama choma nacionalni specijalitet". Od njega saznajemo da "u Keniji žive od turizma, kange, rezbarija u drvetu, čaja i poljoprivrede". Odlična ideja. Rešio sam i ja da živim od kange, čim budem saznao šta je to kanga!
       Neobično pismo poslao mi je čitalac M. Bošković. "Da li će iko ikad u ovom našem jeziku", pita on, "uspeti da odredi kako ćemo konačno pisati, u ostalom ili uostalom, u opšte ili uopšte? I ima li iko prava da mi određuje da li ću pisati odvojeno ili zajedno (jer je nekad logičnije ovako, a nekad onako)? Drugo: zašto je tračak - tračci (znači, može ČC) a tačka - tački, odnosno zašto nije tačci (ili možda jeste?)".
       I ja sam se uvek zalagao za slobodan izbor između spojenog i odvojenog pisanja, ali ne za reči kao uostalom i uopšte, koje svi oduvek pišu sastavljeno, nego za one gde su se pravopisci bezbroj puta predomišljali i menjali pravila: od kada/otkada, na zdravlje/nazdravlje, do kraja/dokraja, ni za šta/nizašta i slično. Što se tiče "ČK" i "ČC", pravopis ne određuje koji su spojevi suglasnika mogućni a koji nisu, nego daje posebne propise za svaku vrstu reči. Jedan od tih propisa kaže da nema promene u dativu-lokativu imenica sa završetkom -čka (i -ćka, -cka), pa će od tačka biti tački, baš kao što govorimo i o mački, mečki, kvočki, znački i kopački.