Mislio sam da to nikad neće doći: Lane Gutović počinje zajebancijom na račun Vlasti, potom neke animirane figurice sa likovima Ovih Gore, Indeksovo pozorište parodira duel između Đinđića i Koštunice...

      Valjda je opšte mesto svih dnevnih i nedeljnih novina da, po završetku novogodišnjeg slavlja, neko pametan pljune u prstiće pa oplete po programu koji nam je ponuđen za, izvinte na frazi, "najluđu noć". No, na veliku žalost trenutnog čitaoca, rukovodstvo NIN-a je sticajem nesrećnih okolnosti ovaj tradicionalni i odgovorni zadatak poverilo mojoj malenkosti, valjda za kaznu što sam samoinicijativno i ničim izazvan prestao da pišem svoju redovnu nedeljnu kolumnu na jednoj od okolnih stranica. A ja se, da još jednom konstatujem čitaočevu žalost, uopšte neću baviti kritikom novogodišnjeg TV programa. Naprotiv - konstatovaću da sam neviđeno uživao, kao nikada do sada, a što sa samim programom, opet, nema nikakve veze. Znam da je ovu tezu sve teže pratiti, zato objašnjenje stiže. Momentalno.
       Novu Godinu sam, da bi stvar bila jasnija, proveo u krugu mene i žene mi, ispred televizora, okružen ruskom salatom i prasetinom. Da budem precizniji, ne samo što sam gledao Televiziju, nego gledao sam Državnu Televiziju, netremice. U levom ćošku TV ekrana je bio novi znakić RTS-a, na sva tri kanala. Znak nije bogzna šta, verovatno će ga uskoro zameniti nečim boljim, ali sve je bolje od ružne tanjirčine na kojoj je Čanak, uzgred, zgrnuo lep politički kapital udarajući je naizmenično što štapom, što zaslužujućom (da izvinite) šlajmarom. Ali da se vratim na glavnu temu, ja sam, dakle, za ovu novogodišnju noć baš uživao uz svoj televizor. Ko što odavno nisam.
       Ima jedno dvanaest i više godina kako sam se danima pred Novu Godinu pažljivo pripremao kako da izbegnem Državnu Televiziju i njene izlive nadrealne praznične euforičnosti i jednoumne izveštačene srdačnosti. Nisam video ničeg srećnog u činjenici da mi RTS želi sreću u novih 365 dana, štaviše. Sa godinama se steklo iskustvo da RTS-ova "Srećna Nova" donosi samo više muka, patnji i osećaja beznadežne nemoći no u prethodnih 12 meseci. Ritual izbegavanja državnog dočeka Nove Godine bio je, tako, još jedna u seriji veština koje smo razvili, a koje nikome na svetu sem nama u Srbiji nisu bile potrebne. Ama uopšte.
       Ni prošle Nove Godine nisam dočekao takozvanog Deda Mraza uz RTS, za svaki slučaj i da me ne potera maler, pa da se nekim zlim čudom vrate oni stari. A i bilo je malo nelogično gledati Državnu Televiziju i poklone pod njenom jelkom u trenucima kad baš nisi ni sasvim siguran da imaš Državu i služe li jelke ičemu sem da budu gorivo za potpaljivanje lomača na kojima još uvek gore poverljiva dokumenta iz Prethodnog Režima (Rade Marković, sećate se...). Iz gorenavedenih razloga izveo sam i prošle godine, poslednji put, ritual namernog izbegavanja RTS-a na mom novogodišnjem televizoru. I od tada se, već godinu dana, spremam da posle mnogo godina provedem "normalnu" novogodišnju noć, onu koju sebi nisam mogao dugo vremena da priuštim.
       I tako sam se ove godine konačno zatekao pred sopstvenim televizorom. Osećao sam se kao Avganistanac u bioskopu posle talibana, kao Albanac u crkvi/džamiji posle Envera Hodže, kao Rumun u Evropi posle ukidanja Šengen viza za ulazak u zemlje EU (a što se Rumunima, za razliku od nas, desilo ovih dana). Nije mi bilo bitno ni ko je na ekranu, ni šta se prikazuje, ni o čemu se radi - RTS i ja, kakva kombinacija, kakav gotovo religiozni doživljaj! I onda kreću da se ređaju događaji za koje sam ranije mislio da nikad neće doći: Lane Gutović počinje dnevnik zajebancijom na račun Vlasti; potom neke animirane figurice sa, izgleda Koraksovim, likovima Ovih Gore; i na kraju poslastica, meni privatno najdirljivija - moji prijatelji i kolege iz Indeksovog pozorišta parodiraju duel između Đinđića i Koštunice... E, srećna mi prva zaista Nova Godina, posle dužeg vremena!
       I pre no što ovaj tekst neprimetno klizne u ljigavu provladinu patetiku i nekritički hvalospev državne demokratičnosti, ajde još jednom da utvrdimo o čemu se ovde radi, zašto sam tries prvog ostao pored televizora i šta mi je pa se bavim panegiricima umesto da naoštrim kritičarsko pero pa da zakeram nad bačenim parama poreskih obveznika u nekvalitetnoj državnoj TV noći? Elem, radi se o Normalnom.
       Normalno je da, ako mi se oće, gledam državnu TV bez opasnosti da će Uštve da iskoriste priliku i od RTS naprave Virtuelni Raj u kome treba da uživa samo Vođa sa najužim članovima Porodice/Rukovodstva. Normalno je da se prolazni Lumeni naše politike u moje ime povremeno, a može i mnogo češće, kresnu sa državne TV, pošto od mog poreza ide i plata i Lumenima i budžet za RTS. I normalno je da će se i nadalje sve ovo smatrati normalnim, čisto da potpisnik ovih redova nikad više ne bude u nebuloznoj poziciji da uz prasetinu i rusku salatu ispred televizora kontroliše jesmo li, konačno, na putu da postanemo normalna zemlja. Pa ako jesmo, da se bavimo nekim pametnijim poslovima nego da se divimo činjenici da Država, bar njen televizijski deo, radi ono zbog čega i treba da postoji. U Novoj ili bilo kojoj drugoj...
       I eto. To bi bilo to po pitanju Novogodišnjeg TV programa, bar što se mene tiče. Ili, što bi reko Radovan: "Dobar program, odličan program. Samo malo dosadan...". Neka je. Bar ove godine.
      
       VOJA ŽANETIĆ