E. B. Vahtel: Stvaranje nacije, razaranje nacije

      Ideja o jedinstvenoj jugoslovenskoj kulturi, zasnovanoj ne na sintezi različitih nacionalnih kultura, već na socijalističkim, a posebno jugoslovenskim socijalističkim vrednostima, imala je i svoje protivnike, čak i u vreme opijenosti nacionalnim oslobođenjem, neposredno posle Drugog svetskog rata. Naročito su vodeće ličnosti u kulturi Slovenije bile uznemirene centralističkim tendencijama, koje su smatrali tek maskom za ponovno nametanje predratnog kulturnog i političkog stanja. Tako se slovenački kritičar Drago Šega, odgovarajući na inicijativu da se stvori "jedinstven jugoslovenski vrednosni kriterijum u našoj književnosti", koju je 1956. godine pokrenulo Udruženje jugoslovenskih pisaca, požalio da mu taj izraz miriše na međuratnu želju za "integrisanjem jugoslovenske književnosti" i "konačnom jugoslovenskom integracijom". Slovenački kritičari su takođe primetili i to da većina zamisli o jugoslovenskoj književnosti pretpostavlja da postoji samo jedan književni jezik, čime se slovenački jezik (da ne pominjemo makedonski, albanski i ostale jezike "manjina") gura na marginu. Konačno, i najviši funkcioneri Komunističke partije postali su ubeđeni u to da centralizovana kultura ne može da se ostvari, pa je 1962-1963. godine Tito "napustio ideju o jugoslovenskoj integraciji... Tada je pokušao da više moći udahne federalističkim tendencijama u Partiji i državi."
       Kulturna politika se takođe promenila, da bi se prilagodila novoj, decentralizovanoj viziji Jugoslavije. Značajno je to što se, prvi put u svojoj državnoj istoriji, Jugoslavija odrekla nastojanja da stvori neki oblik jedinstvene kulture za sve svoje građane, prihvatajući umesto toga predstavu o sebi kao multinacionalnoj državi. Umesto da nacionalne kulturne osobenosti smatraju nečim što treba prevazići, na jedan ili drugi način, jugoslovenske vođe odlučile su da prihvate kulturne razlike i iskoriste ih kao znak svoje snage. Ta multinacionalna vizija postala je, takođe, i važan deo jugoslovenskog samoreklamiranja u inostranstvu. Na primer, u jednom izveštaju pripremljenom za UNESKO, odeljak pod naslovom "Kulturni razvoj naroda i narodnosti" počinjao je na sledeći način: "Pravo svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji na slobodan razvoj i sopstveni kulturni identitet ima izuzetno važnu ulogu u životu zemlje". Treba svakako zapaziti to da ova formulacija podrazumeva da ne može postojati kultura koja nije nacionalno zasnovana; grupacije definisane na neki drugi način i, što je još važnije, pojedinci nemaju nikakvo neposredno pravo na kulturni razvoj.
      
       ANDRIĆ:Tri događaja u oblasti kulture označila su prelaz sa relativnog unitarizma pedesetih godina na separatističke trendove šezdesetih. Prvi od njih, koji bi se mogao nazvati poslednjim pokličom sna o jedinstvenoj jugoslovenskoj kulturi, bilo je dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Ivu Andriću, oktobra 1961. godine. Drugi od njih bila je polemika na temu nacionalizma između srpskog pisca Dobrice Ćosića i slovenačkog kritičara Dušana Pirjeveca, a treći je bilo objavljivanje Krležinih Zastava, koje su se pojavljivale između 1962. i 1968. godine.
       Andrićevu kandidaturu za Nobelovu nagradu podržale su jugoslovenske vlasti, a kada ju je dobio, i on sam (barem u javnim nastupima) i štampa odnosili su se prema toj nagradi ne koliko kao prema njegovom ličnom uspehu, koliko kao prema trijumfu jugoslovenske kulture u celini. Navođeno je, na primer, da je pisac izjavio sledeće: "Mislim da je ovo pre svega nagrada za moju zemlju... Svet je obratio pažnju na jugoslovensku književnost. Više od 400 knjiga jugoslovenskih autora objavljeno je u različitim zemljama od 1945. godine. Počast koja mi je ukazana obuhvata čitavu Jugoslaviju". U svim intervjuima sa piscima i političarima iz čitave zemlje koji su objavljivani u dnevnom listu Komunističke partije Borba naglašavano je to da nagradu treba shvatiti kao nešto što se odnosi na jugoslovensku kulturu u celini. Taj zvaničan stav verovatno je najbolje izrazio makedonski političar Krste Crvenkovski: "Konačno, naša kultura, a pre svega književnost, dobila je to najveće međunarodno priznanje... Dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Ivu Andriću simbolizuje visoke vrednosti i njegovog dela i kulture iz koje je potekao, u kojoj deluje i koju obogaćuje. Više sam nego uveren u to da će, pošto je ova nagrada dodeljena piscu Ivu Andriću, širom sveta ljudi na drugačiji način gledati na sva druga kulturna dostignuća naših naroda."
      
       ĆOSIĆ-PIRJEVEC:Ipak, Nobelova nagrada, ta apoteoza trijumfalnog jugoslovenstva, dobijena je u vreme narastajućih tenzija između suprotstavljenih vizija o budućnosti kulture u Jugoslaviji. Pisac Dobrica Ćosić, koga smo ovde pomenuli kao autora jednog od najpopularnijih partizanskih romana, nalazio se u središtu te rasprave. U jednom članku objavljenom u januaru 1961. godine, on se obrušio na pojavu "vampirskih nacionalizama" i tvrdio je da će uvek biti prepreka na putu međunacionalnog mešanja (unutar Jugoslavije) u većem obimu "dokle god postoje republike". Ta izjava izazvala je sarkastičan odgovor slovenačkog kritičara Dušana Pirjeveca, koji je Ćosića optužio za to da primećuje separatistički nacionalizam, a ne vidi pokušaje ponovnog uspostavljanja jednog oblika nametnutog unitarizma, koji nužno ima srpski hegemonistički prizvuk. Ćosić je napisao dugačak odgovor, objavljen kao članak pod naslovom "O savremenom nesavremenom nacionalizmu", u kojem je žustro porekao optužbe da je pristalica nametanja unitarističke kulture, ili velikosrpskog nacionalizma; naprotiv, tvrdio je da je njegovo stanovište apsolutno u skladu s temeljnim idealima posleratne države, prema kojima odvojene republike nisu same sebi cilj, nego su sredstvo za stvaranje jedinstvene socijalističke jugoslovenske kulture. Prema mišljenju jednog istoričara koji je imao pun pristup obimnom arhivskom materijalu koji se tiče ove polemike, Ćosićev stav je uživao podršku konzervativnih srpskih političara teške kategorije poput Jovana Veselinova i Aleksandra Rankovića, podržavao ga je i Tito, a Pirjevecovu tezu podržao je, pa čak i dopunjavao Boris Krajger, najmoćniji slovenački političar. Ako je to tačno, onda se rasprava između Ćosića i Pirjeveca može smatrati nekakvom kulturnopolitičkom borbom preko zastupnika. Time je iznova otvorena Pandorina kutija u koju je rasprava o nacionalizmu bila zatvorena, a tu kutiju više nije bilo moguće zapečatiti, uprkos veseloj jugoslovenskoj retorici koja je okruživala dodeljivanje Nobelove nagrade Andriću.
      
       KRLEŽA:Treći najznačajniji kulturni događaj u ovom periodu jeste pojavljivanje obimnog romana Miroslava Krleže Zastave, koji je u nastavcima objavljivan u novom zagrebačkom časopisu Forum. Krleža se u mnogim pogledima može smatrati Andrićevim antipodom u jugoslovenskoj kulturi - njih dvojica čine isto onako nerazdvojan i fascinantan par kao Dostojevski i Tolstoj u ruskoj književnosti. Gigantska intelektualna figura koja je svoje književno ime stekla još za vreme Prvog svetskog rata, Krleža je bio pisac protejske prirode koji je velika dela pisao u svim zamislivim žanrovima. Kao što sam ranije primetio, bio je ubeđeni pristalica marksizma od završetka Prvog svetskog rata, i oštro je kritikovao buržoasku Jugoslaviju, ali su i njega samog neštedimice kritikovali iz komunističkih krugova zato što je odbijao da u književnosti prihvati partijsku disciplinu. Posle raskida sa Staljinom i odluke da se dozvole veće slobode u jugoslovenskoj književnosti, Krleža je postao najvažnija figura. Upravo je epohalni govor koji je održao na Kongresu jugoslovenskih pisaca 1952. godine objavio početak jedne nove ere relativne slobode u jugoslovenskoj književnosti. Tokom pedesetih godina on je neprestano bio na važnim položajima, a najvažniji je bio posao urednika Jugoslovenskog leksikografskog zavoda, a bio je i stalni Titov savetnik u pitanjima kulture.
       No, iako je i dalje mnogo pisao u oblasti nefikcionalnih žanrova, od 1939. godine Krleža nije objavio nijedno novo prozno delo. Stoga, kada se 1962. godine najpre pojavio dugo očekivani treći tom njegovog romana Banket u Blitvi, a zatim prvi i deo drugog toma Zastava (ostatak drugog toma, ceo treći i deo četvrtog toma pojavili su se 1964, a preostali deo četvrtog toma i peti tom objavljeni su 1968. godine), to je izazvalo književnu senzaciju gigantskih razmera. Prvi delovi Zastava bili su dobro primljeni, i osvojili su najvažniju nezavisnu književnu nagradu u zemlji, NIN-ovu nagradu za najbolji roman na srpskohrvatskom za 1962. godinu. Iako nema dokaza za to da je Krleža odlučio da nastavi da objavljuje prozu pod uticajem toga što je Andrić dobio Nobelovu nagradu, teško je ne pomisliti da je ovaj gordi Hrvat izabrao to vreme, barem delimično, da bi se takmičio s Andrićem. U svakom slučaju, kao što ćemo videti, Krležina tema u Zastavama predstavlja jasan, makar i zaobilazan, izazov unitarističkoj jugoslovenskoj misli.
      
       Ovaj Krležin roman spada u žanr romana o očevima i sinovima. Radnja mu je vremenski smeštena između 1910. i 1922. godine, a prati sudbine Kamila Emeričkog Starijeg i Mlađeg. Tokom čitavog romana sin je principijelan, na strani je pojedinačne i nacionalne slobode, a otac zastupa stranu zakona i poretka, i uvek je spreman na to da služi svakoga ko je na vlasti. Mesto i vreme radnje koje je Krleža izabrao predstavljaju po sebi značajan gest. Usredsređujući se na period Prvog svetskog rata, Krleža je otvorio mogućnost fikcionalnog pristupa ne relativno jednostavnim (barem sa ideološke tačke gledišta) temama partizanske borbe, već daleko težim pitanjima koja okružuju stvaranje prve jugoslovenske države. Porodica Emerički pripada staroj, mađarizovanoj hrvatskoj aristokratiji. Na početku romana, Kamilo Stariji zauzima visok administrativni položaj u hrvatsko-mađarskoj vladi, verujući da je savez iz 1868. godine spasio Hrvatsku. Njegov sin je, naprotiv, već u vrlo mladim godinama militantni protivnik Mađarske, a pristalica Jugoslavije. Zajedno sa svojim prijateljem Joakimom Deakom (na početku romana obojica imaju po petnaest godina, otprilike), on planira da postavi eksploziv u jedno mađarsko zdanje u Zagrebu. Joakima uhvate, on kaže ime Emeričkog Mlađeg, koga onda otac šalje u izgnanstvo, na školovanje u Mađarsku. Tamo on zapada u nevolju jer odbija da peva mađarsku himnu, te na kraju odlazi u Beč, gde postaje vođa jugoslovenskog studentskog pokreta, pred rat.
       Ovo obimno Krležino delo takođe je i neka vrsta bildungsroman-a, utoliko što nam predstavlja rast i razvoj mlađeg Emeričkog. Mi ga pratimo na nekoliko tajnih putovanja u Srbiju, ali srpsko-bugarski rat iz 1913. godine mu ogadi ideju jugoslovenskog jedinstva, barem onakvu kakvu sprovode Srbi. Počinje Prvi svetski rat, Kamilo je mobilisan i skoro gine na manevrima. Kasnije tokom rata opet zamalo da pogine, na frontu u Poljskoj. Na kraju rata, nakon svih besmislenih borbi i ubijanja, on je u potpunosti izgubio svoje "nacionalističke" ideale, te postaje komunista i advokat u Beogradu. Njegov otac, s druge strane, jednu lojalnost zamenjuje drugom, pa postaje jugoslovenski rodoljub, dozvoljavajući na taj način da se njihove beskrajne ideološke razmirice nastave.
       Značajna stvar u vezi s ovim romanom, u kontekstu jugoslovenske kulture ranih šezdesetih godina, jeste to da on govori o razočaranju jednog čoveka u ideal jugoslovenstva. Iako se to razočaranje tiče prethodne, a ne tekuće inkarnacije Jugoslavije, može se verovati u to da su, naročito u kontekstu rasprave između Ćosića i Pirjeveca, mnogi ljudi uvideli sličnosti među njima. Uverljivo postavivši pitanje šta je Hrvatska dobila time što se priključila Srbiji (i da li je uopšte išta dobila), Krležin roman položio je temelje za čitav niz rasprava u Hrvatskoj na temu odnosa hrvatske i jugoslovenske kulture. Štaviše, koristeći period Prvog svetskog rata kao neku vrstu kontrastnog surogata za Drugi svetski rat, Krleža je stvorio takav kulturni obrazac kojim će se poslužiti čitav jedan niz uglavnom srpskih romana antijugoslovenskog opredeljenja, koji će se pojaviti krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina.
      
       UDžBENICI:Efekti nove kulturne politike već su se videli ne samo u književnim delima i u književnoj kritici već i bliže svakodnevnom životu - u jezičkom i književnom obrazovanju. Setićemo se da su u kasnim četrdesetim godinama centralne vlasti delovale brzo, kako bi obezbedile to da u obrazovanju dominira "jedinstvo", a ne "bratstvo". Tokom pedesetih godina, međutim, savezna uprava obraćala je sve manje pažnje na tu oblast; ako uporedimo nastavne planove iz kasnih četrdesetih sa onima iz šezdesetih godina, videćemo da su tu činjenicu republike iskoristile da sačine programe koji su pokazivali jasne naznake separatističkih tendencija. Bez sumnje, veći deo nastavnog programa i dalje je bio sličan, ali je, na primer, nastavi istorije svaka republika počela da pristupa iz sopstvenog ugla, posvećujući malo više prostora onim događajima koji se tiču samo nje. U slovenačkom programu stvari su otišle toliko daleko da se više pažnje posvećivalo životu Borisa Kidriča, nego Titovom.
       Najupadljivije su, međutim, bile razlike u nastavi jezika i književnosti, koja se i dalje, kao i uvek, smatrala stubom nastavnog programa. Ministarstvo prosvete Srbije, na primer, napravilo je potpun spisak tekstova koji će se koristiti od 5. do 8. razreda. Izuzev tekstova posvećenih Titu i ratu (koji su po definiciji nadnacionalni), u srpskom programu skoro da uopšte nije bilo hrvatskih pisaca (jedini izuzeci bili su odlomci iz Šenoine Seljačke bune u programu za šesti, i delovi Mažuranićeve Smrti Smail-age Čengića u programu za sedmi razred). Od pripadnika Ilirskog pokreta, malo je bio zastupljen samo Preradović. Dubrovačka renesansna književnost bila je u potpunosti zanemarena, kao i hrvatski realizam, moderna i Krleža. Iz slovenačke književnosti bilo je vrlo malo primera, iako je ona verovatno bila predstavljena bolje od hrvatske: tu su bili odlomci iz dela Cankara, Levstika i Gregorčiča (i to svi u prevodu).
       Hrvatski školski program za 1964. godinu praktično predstavlja odraz u ogledalu srpskog programa. Potpun spisak tekstova koje treba koristiti od 5. do 8. razreda daleko je najviše okrenut hrvatskim autorima, a drugostepeni značaj imaju svetska i slovenačka književnost. Od učenika petog razreda očekivalo se da čitaju narodne epske pesme, hrvatske narodne pripovetke, priče slovenačkih autora Cankara, Voranca i Levstika, priče Crnogorca Mitrova Ljubiše, i tekstove Puškina i Svifta. Program za šesti razred sastojao se skoro isključivo od stranih autora - Tolstoj, Gorki, Homer. Tu su bili i tekstovi Šenoe i Ante Kovačića, Hrvata, kao i bosanskog Srbina Petra Kočića, ali drugih jugoslovenskih pisaca nije bilo. U lektiri za sedmi razred bili su Hrvati Ivan Kozarac, Vladimir Nazor, Vjenceslav Novak i Evgenij Kumičić, od Srba tu su bili Sterija Popović, Branislav Nušić i Desanka Maksimović. Konačno, u osmom razredu od đaka se očekivalo da pročitaju tekstove Mažuranića, Šenoe, Dinka Šimunovića, Dragutina Tadijanovića, Nazora, Augusta Cesareca, Slavka Kolara, Dragutina Domjanića, Ivana Gorana Kovačića i Vesne Parun. Predstavnici Srba bili su samo Ivo Andrić, Milovan Glišić, Laza Lazarević i Svetolik Ranković, a od Slovenaca tu je samo Ivan Cankar.
       Makedonski program bio je skoro identičan srpskom, osim što su bili dodati mnogi makedonski pisci. To znači da su đaci čiji je maternji jezik makedonski prilično dobro upoznavali srpsku književnost, i sticali osnovna saznanja o hrvatskoj i slovenačkoj. Takođe su, od 4. do 8. razreda, imali dva časa nastave srpskohrvatskog nedeljno. S druge strane, oni đaci u Makedoniji čiji je maternji jezik bio albanski ili turski nisu uopšte učili srpskohrvatski (samo makedonski, tri časa nedeljno, od trećeg do osmog razreda). Čitali su sasvim malo jugoslovenske književnosti u makedonskom prevodu, a opšta srpskohrvatska jugoslovenska kultura uglavnom im je bila potpuno nepoznata. Takođe ni Slovenci nisu mnogo učili o kulturi drugih jugoslovenskih naroda. Za razliku od Makedonaca, Slovenci su skoro svu pažnju svojih đaka upravljali na slovenačke pisce. Samo najpoznatiji srpskohrvatski pisci pominjani su u nastavi (Vuk, Njegoš, Mažuranić, Zmaj, A. Kovačić, Nušić, Nazor, Andrić, Ćopić, Ćosić), "i ostali važni pisci, ako vreme dozvoli."
       Čitanke iz ovog perioda takođe pokazuju i to koliko se različitim republičkim obrazovnim programima dozvoljavalo da se međusobno udaljavaju. Ako pogledamo čitanku za osmi razred osnovnih škola u Srbiji, videćemo da je u nekim stvarima potpuno sličan čitankama iz tridesetih godina. No, ima mnogo tananih razlika. Najvažnije je to da su pisci sada strogo razvrstani kao Srbi, Hrvati, Makedonci i Slovenci. Jedini izuzetak predstavlja Ivo Andrić. Iako je njegov tekst štampan ćirilicom, uz njegovo ime stoji samo to da je jedan od "naših najboljih savremenih pisaca". Slovenačke i makedonske pesme obično se daju u originalu (prozni odeljci bili su prevedeni), iako je njihov procenat bio manji, a takođe je daleko manje bilo i hrvatskih tekstova u poređenju s predratnim izdanjima. U čitanke su retko uvrštavani tekstovi klasičnih autora sa jakom integracionističkom porukom. Štaviše, čak i oni tekstovi koji su štampani, kao što je "Kolo" Branka Radičevića, dati su samo u odeljcima odabranim tako da posebno ne naglašavaju njihov svejugoslovenski karakter. Tu se takođe nalaze i neke srpske rodoljubive pesme, kao što je "Srbija se budi" Desanke Maksimović, koje svakako ne bi našle mesta u čitankama pre rata.
       Bosanska čitanka za isti razred bila je potpuno različita od srpske, što nam govori o tome koliko je u tom trenutku centralizacija bila postala labava. Ta čitanka bila je organizovana hronološki i tematski, a ne po nacionalnostima autora, a sadržavala je različite tekstove (mada su se neki klasici i ovde ponavljali). Osim toga, daleko veći deo čitanke posvećen je stranim tekstovima, naročito onima iz ruske književnosti. Bilo je nekoliko tekstova iz slovenačke književnosti (svi u srpskohrvatskom prevodu), a nijedan iz makedonske. Ovakav sadržaj čitanke možda odražava veći značaj koji je jugoslovenstvo imalo u nacionalno mešovitoj Bosni i Hercegovini nego u Srbiji. Hrvatska čitanka iz tog vremena relativno je slična bosanskoj, iako se u njoj nalazi znatno veći procenat hrvatskih autora.
      
       BJELOGLAVI PAVLIĆI: Kratke priče Antuna Šoljana na izvanredan književni način otelovljuju postepeno gubljenje vere u nadnacionalni jugoslovenski projekat, koje se u to vreme odigravalo u Hrvatskoj. U Šoljanovoj priči "Bjeloglavi Pavlići" pripovedačeva nesposobnost da uspostavi kontakt s porodicom Pavlić alegorijski se odnosila na situaciju u predratnoj Jugoslaviji, ali barem njegova zakasnela spoznaja potrebe za kontaktom sa "drugim" davala je nekakvu nadu za sadašnjost. U "Specijalnim izaslanicima" (1957) Šoljan se vraća temi sebe i drugih. Pripovedač i njegov prijatelj nalaze se u jednom baru, u nekom nepoznatom delu grada u kojem žive. Njihov položaj u odnosu na stalne goste tog bara eksplicitno se upoređuje sa susretom ljudi različitih nacionalnosti: "Nas dvojica smo sedeli u uglu pored prozora, misleći svoje misli. Predstavljali smo malu, ali potpuno nezavisnu jedinicu i niko nije imao prava da uđe u naš prostor, koji nama pripada po nekom višem pravu. Jer mi smo ovde stranci, tuđinci iz neke druge zemlje. Zadržavši se tu malo duže, pripovedač i prijatelj imaju sve življu želju da stupe u kontakt s ljudima oko sebe. Oni pažljivo posmatraju čudne običaje, a naročito ih privuče jedna grupa u kojoj se nalazi neka žena, očigledno slobodna. I oni sami su privukli pažnju, te posle nekog vremena kelner prilazi njihovom stolu i kaže da im žena kojoj su se divili šalje cveće. U tom trenutku izgleda da su sve prepreke na putu "internacionalnog" kontakta uklonjene. Ne samo što strance tolerišu nego ih još i ohrabruju da se uključe u lokalne načine udvaranja.
       Ipak, priča se završava sasvim neočekivano. Pripovedač i njegov prijatelj dignu se i priđu toj ženi, koja takođe stoji. Međutim, taj neizbežni susret kojim bi se prevazišle prepreke koje razdvajaju pojedince na "lažnoj" osnovi grupnog identiteta, susret čiji bi rezultat bilo stvaranje jednog mikrokosmosa idealnog jugoslovenskog razvoja i koji bi nesumnjivo u priči bio opisan, da je napisana makar pet godina ranije - taj susret se ne dešava. Umesto toga, priča se okončava sledećim redovima: "Svi su stajali i čekali... Ništa nismo mogli učiniti. Mi smo specijalni izaslanici kojima je zabranjeno da ostvare kontakt, da prihvate strani stil života, ili da se zbližavaju. Ništa ne možemo učiniti. Morate shvatiti, dragi narode, ništa ne možemo učiniti. Stajali smo s podignutim rukama među tim zgranutim ljudima, čekajući." Očajanje je toliko snažno da se može opipati, iako nije jasno zašto uistinu ti mladići nisu uspeli da se integrišu. Na početku priče se kaže da su oni odlučili da tu dođu, i tu su došli bez znanja svoje grupe. Stoga, njihovo pozivanje na neke neimenovane ljude koji su ih poslali i izdali im naređenje da se ne zbližavaju izgleda kao najobičnija isprika kojom prikrivaju sopstvene inhibicije. Šoljan sada tvrdi da jednostavno nije moguće preći granice različitih nacija, koliko god takvo prelaženje bilo poželjno, pa čak i neophodno (kao u "Bjeloglavim Pavlićima"). Dakle, Šoljan predstavlja nemogućnost ostvarivanja jugoslovenskog ideala u tragičkom ključu, koji pristaje čoveku koji je neki ideal imao, ali ga je izgubio. Po tome, možemo smatrati da on ovde amblematski predstavlja kulturu uopšte.
      
       DERVIŠ I SMRT:Podjednako rečit kulturni izraz postepenog propadanja nadnacionalnih ideala nalazimo i u izvanrednom romanu Derviš i smrt Meše Selimovića, bosanskog Muslimana. Objavljen 1966. godine, ovaj roman toka svesti o nevoljama i iskušenjima Ahmeda Nurudina, vođe jednog reda sarajevskih derviša, negde u doba otomanske vladavine, mnogo duguje francuskom nasleđu egzistencijalizma. U njemu se na briljantan način analizira um jednog čoveka u ličnoj i psihološkoj krizi, koja je istovremeno izazvana spoljašnjim okolnostima i njegovom moralnom slabošću. Zaplet romana je jednostavan, ali silovit. Nurudin ne želi da se prlja svakidašnjim poslovima, pa koristi svoj položaj da se potpuno izoluje od javnog života. U tome i uspeva, sve dok mu brat ne bude bezrazložno uhapšen. Pokušavajući da izdejstvuje njegovo oslobađanje, Nurudin se zapliće u vizantinsku mrežu otomanskog sistema moći, i sprijateljuje sa Hasanom, čovekom čija dalja porodica zauzima položaje bliske polugama vlasti, dok je on sam izbačen iz tog sistema. Nurudinov brat na kraju bude ubijen, a da bi našao pravdu i osvetio se onima koji su ga ubili, Nurudin pristaje da se uključi u isti taj sistem, te zauzme najviši položaj u lokalnim pravosudnim organima. Isprva on veruje u to da će mu njegovo rigorozno lično poštenje i osećanje časti omogućiti da kontroliše sistem, ali ga on na kraju proguta, prisilivši ga da izda svog jedinog prijatelja, Hasana, pre nego što i sam bude ubijen.
       Iako na površini izgleda kao da ovaj roman nema mnogo veze sa savremenošću Jugoslavije u kojoj je Selimović živeo, čitaoci su lako prepoznavali alegorijski opisanu političku situaciju odmah posle rata. Totalna kontrola koja se postiže pomoću špijuna, paternalistički odnos vlasti i aura straha koja okružuje sve aspekte života, sve to na najneugodniji način odražava praksu Komunističke partije i realnost života u Jugoslaviji posle rata.
       Još je značajnije to da ovaj roman implicitno odbacuje onu viziju multikulturalne Bosne koja je tipična za romane i priče Iva Andrića. Treba se setiti toga da se nacionalna odrednica "Musliman" u Jugoslaviji prvi put pojavljuje 1967. godine. Ranije, u jugoslovenskoj književnosti i ideologiji, Bosna je, sa svojom u kulturnom smislu mešanom populacijom, smatrana Jugoslavijom u malom, ali to ovde nije slučaj. U svetu ovog romana, Bosanac je isto što i Musliman. Nije opisana nijedna druga kulturna grupa, tako da je ukinuta svaka mogućnost da se pojavi ona vrsta nadnacionalne autorske sinteze koju smo našli kod Andrića. A svest te grupe, kako je predstavlja Hasan, sigurno najprivlačniji lik u romanu, stravično je iskrivljena. On o Bosancima kaže:
       Najzamršeniji ljudi na svijetu... Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni... S nejasnim osećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu ma od kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom.
       Možda je neka mržnja na sebe slična toj, konačno naterala Selimovića da napusti Sarajevo i proglasi se srpskim piscem. Opisujući Bosnu kao da je odsečena od bilo kakvih spoljašnjih kulturnih uticaja, roman Derviš i smrt daje svoj doprinos osećanju da Jugoslavija nije zemlja u kojoj različite kulture mogu da sarađuju, već je ona prosto niz odvojenih enklava, od kojih je svaka hermetički zatvorena za sve spoljašnje uticaje.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Raspad Jugoslavije nije završena priča: ne samo za nas koji direktno trpimo posledice te krvave i necivilizacijski izvedene drame, nego i za učesnike iz sveta čije ruke tu uglavnom nisu bile čiste. Ali, osim svedoka i učesnika taj događaj sve više izaziva pažnju naučnika, pisaca i analitičara društvenih i kulturnih kretanja. Sasvim je sigurno da političko-medijska "istina" koju zasad imamo ne može objasniti ono što se zaista dešavalo.        Knjiga američkog slaviste Endru B. Vahtela "Stvaranje nacije, razaranje nacije" (Stubovi kulture, Beograd, 2001) ozbiljan je pokušaj da se kroz noviju kulturnu/književnu istoriju dešifruje pad pobedničke ideje jugoslovenstva do krvave ratne kaljuge. Pisac u zaključku knjige poredi aktuelno stanje američke nacije sa simptomima bolesti koje je u poslednjoj četvrtini XX veka pokazivalo jugoslovenstvo. To ovom radu daje posebnu dimenziju.        NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive i znakovite delove knjige.               Feljton je priredio        SLOBODAN RELJIĆ