Posle Dogme skandinavskih sineasta, evo i novog kreda mlade britanske literature. Objavljujući rat Ruždiju, Ejmisu i drugim institucijama, petnaest autora proglašavaju kanone fikcije budućnosti. Sebe zovu Novi puritanci. Šest francuskih pisaca im odgovara

      Njih je petnaest, imaju između 25 i 40 godina. Deset muškaraca i pet žena. Prikazujući se kao avangarda, sa velikom bukom su prošle godine bacili kamen na izlog britanske književnosti: "Pozdravimo Nove puritance" je književni manifest, tek preveden na francuski jezik, uz petnaest novela koje ga ilustruju. Među autorima su nekoliko tridesetogodišnjaka koji su već poznati francuskoj publici, kao Aleks Garland, Tobi Lit ili Ana Dejvis čija je "Večera" upravo objavljena. Treba pročitati "Deset zapovesti" koje izlažu Nikolas Blinko i Mat Torn, inspiratori novog engleskog šika koji je prema Tajmsu "revolucionaran"...
       Čisti komercijalni poduhvat novog talasa oštrih zuba koji su odlučili da svrgnu Martina Ejmisa, Salmana Ruždija i sve "tatice disko generacije" engleske književnosti.
       Mistifikacija koja je parodija aktuelne estetske neangažovanosti čime se dolazi do apsurda? Ili pravi blickrig protiv samog književnog poduhvata, juriš koji predvodi nova generacija autora koja je odrastala uz video-igrice više nego uz elizabetansku poeziju ili džojsovski eksperiment?
       Uglavnom, Novi puritanci zagovaraju integristički povratak "čistoj fikciji". Protiv su "autorskog komentara" i samozadovoljstva autofikcije koji ubijaju zaplet i na kraju i sam roman. Protiv su stilističkih varki u svakom žanru kojima se maskira nemoć da se ispriča neka priča ("šminkanje mrtvaca", piše Nikolas Blinko). Protivnici su "pesničke slobode u svim njenim oblicima". "Da to nije slogan Džona Mejdžora, naš slogan bi mogao da bude 'povratak osnovnim principima'", tvrde Blinko i Torn koji kažu da su se inspirisali dogmom danskih sineasta Larsa fon Trira i Tomasa Vinterberga ("Festen"), tim "zavetom čednosti", tom "vraćanju izgubljene nevinosti", a koji snimaju svoje filmove sa kamerom na ramenu, ne koristeći filtere, to "veštačko sredstvo putovanja kroz vreme" itd...
       Ovo srodstvo nije baš lako vidljivo. Ako se danska Dogma 85 suprotstavljala izvesnim estetiziranim vidovima autorskog filma, još više je bila protiv holivudske industrije, dok ova britanska Dogma 00, naprotiv, odgovara dosta verno ideji koju svaki čitalac američkog prescenarisanog bestselera može da ima o romanu. Pažnja se prvenstveno pridaje "globalnom planu", a ne "narativnoj pedantnosti", ako bismo se učeno izrazili poput Mata Trona. Zdrava poruka u jednostavnom stilu, sve bez kompleksa podređeno "komunikatorizovanom svetu", kako ga je Bertran Lekler prošle godine opisao u "Teoriji izgubljenosti".
       Autor "Elementarnih čestica" kao i Viržini Despant bili bi, kažu potpisnici manifesta, vrlo cenjeni francuski puritanci. Nije potrebno, međutim, okrenuti više od desetak stranica "Platforme" da bismo videli kako Mišel H. skida tu etiketu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svoje izražene sklonosti prema "dramskoj ironiji" (žalosni ostatak autorovog sveznanja koji treba, po rečima Nikolasa Blinkoa, hitno zabraniti). Ostaje da kod ovih Novih puritanaca koji nameravaju da sačine dela od "čistih fragmenata epohe" nailazimo na mnoge nesvesne usiljenosti mlade francuske književnosti. Jasan rukopis, opsesivna neutralnost, briga o tome da se što više približe "stvarnosti", fantazam za koji misle da su ga dosegli izgovarajući te nove magične formule kao što su "prava" imena marki, povratak romana sa porukom ("sa tezom" bi bilo, recimo, preterano) protiv "larpurlartizma", za rehabilitaciju naturalizma pod maskom avangarde (njen večiti neprijatelj). Radikališući i spektakularno kristališući sve ove tendencije, "Manifest hiperrealizma" nam pruža priliku da postavimo pitanja.
       Šest francuskih autora su to za nas učinili.
      
       Arogancija i stupidnost
       Mehdi Belhađ Kasem
      
       Ovaj neopuritanizam počinje da odražava čitavu epohu među kojima bi fenomen Uelbek bio kod nas poslednja pustolovina u nizu. Cilj kojim se ratifikuje čitava avangardna problematika, reaktiviranje devetnaestovekovlja priče, nategnuti pozitivizam jezika i ukidanje svake spekulativne smelosti misli. Jezik mora tesno prianjati uz realno, izreći ga, a ništa mu ne dodati. I sve to se na kraju završava takvim jednim osiromašenjem, gde je čak i ideja realnog pojednostavljena. Realno, bez skrivenih kutaka. Predstava mora biti savršeno neutralna, znači nevidljiva, pošto prihvata prikazivanje iskaza.
       Politička posledica: ogromno samozadovoljstvo u mlitavoj apsorpciji "duha vremena" gde je akumulacija nekoliko detalja iz epohe dovoljna da se napravi portret ere. Jedno prećutno odobravanje svetu "takvom kakav je". Za ove ljude realno ne treba otkrivati (u pripovedanju), interpretirati (u razmišljanju), menjati (politički). Nema potrebe da zaključim, iz dubine svoje pećine, da ako bi sve to zaista predstavljalo kulturološki kamen-temeljac "naše" generacije - što ja ne mislim - bili bismo od revolucije vrlo daleko. Međutim, kamen temeljac je tu i vatromet reklamnih efekata samo favorizuje tajno delovanje. Kada arogancija i stupidnost izgube dah, čuće se i snažniji glasovi. Glasovi koji su više voleli da prave svoje vreme nego da se uključe u njega kako bi što spektakularnije stigli do cilja.
      
       Banalnosti krupnog kalibra
       Žan-Iv Žuane
      
       Potpisnici manifesta rukuju pojmovima kao drvenim balvanima. Izgleda, čak, prema školskoj dogmi koju nameravaju da poštuju, da još mešaju realnost i realno. Ono što pada u oči, to je neverovatna naivnost sa kojom gomilaju banalnosti krupnog kalibra: "U težnji ka večitim idealima, poezija zahteva čvrste i nepromenljive forme. Poezija se definiše metrom - i na kraju krajeva batom čizama." Kako mogu umetnici tako strasno vezani za transkripciju svoje epohe da svedoče o poetskoj aktivnosti kao da su savremenici Aleksandra Popa.
       Takav nonsens im nije potreban.
       Ovi pisci imaju dosta spretnosti da njihova dela mogu da egzistiraju i nije im potrebno da nespremni stupaju na intelektualnije terene i da tako gube svaki kredibilitet u patetičnom promotivnom blefu ovog manifesta. Nije dovoljno interesovati se za radni svet ili napisati reč "supermarket" da bi pisac bio realista. Fransoa Rose, čije je delo najbliže savremenoj realnosti, pokazuje se istovremeno kao veliki pisac fantastike.
      
       Univerzalna reportaža
       Janik Aenel
      
       Ideja grupe je zanimljiva, to je način da se parira oveštalom literarnom dualizmu, da se ne popusti pred onim što je Selin nazivao "ja-ja-izam". Njihovi romani nisu sami po sebi loši, tu otkrivamo talenat koji dolazi od mladalačke slobode izražavanja. Međutim, ta težnja da se vratimo "čistoj priči", ti napadi na baroknu ideju literature i protiv poezije, svedoče o jednoj reakcionarnoj predrasudi: sve je jednostavno, sve se priča. Kao kod Uelbeka i Begbedera, ovde smo u onom što je Malarme nazvao" univerzalnom reportažom". Nije slučajno što se mnoge njihove priče odigravaju u profesionalnoj sferi. Postoji kod tih ljudi duboka "vera" u društvo, i ostajući pri konfekciji priče i narativnom marketingu, oni savesno odgovaraju onome što se od njih očekuje. Jedan pisac, naprotiv, neko je koji pravi "skok izvan redova", govorio je Kafka.
      
       Sami sebe ruše
       Nikolas Rej
      
       Da li se može zamisliti nešto fantastičnije od manifesta 2001. godine, a koji sadrži ove dve direktive: "Kao pripovedači mi smo pre svega vezani za narativnu formu", a naročito ova: "Ipak, naš cilj je kvalitet ekspresije van svakog formalnog angažmana". Simpatična je ova poslednja tačka koja poništava devet prethodnih. Ovo je nepristojan gest upućen više čitaocu nego manifest. Ostaje "realni" kvalitet ovih petnaest "realističkih " novela. Nove puritance nije briga za ostalo. Samo kažu da im je Ruždijeva stilistika dosadna, da je to takav spomenik da čovek prosto ne sme da ga čita, da poslednje knjige Martina Ejmisa ne sadrže ništa uzbudljivo, da se oni guše u kraljevstvu britanske književnosti, da su pravila isto što i manifesti, pronalasci izmišljeni zato da ih svi poštuju, a da ih nekolicina krši, među kojima Mat Torn, Nikolas Blinko, Viržini Despant ili, pak, Mišel Uelbek.
      
       Zaludno vraćanje u prošlost
       Gijom Distan
       Autofikcija: fikcija otpada (u Francuskoj sa Margaret Diras, Gilberom, Reno Kamijem, ali i sa svim književnim delima XX veka napisanim u prvom licu: navedimo samo Prusta). Šta ostaje? JA. Autofikcija je revolucionarna u tom smislu što stavlja posmatrača u centar kreativnog čina; čitati "ja", to je postati neko drugi, to je, dakle, usred najveće pasivnosti naći mogućnost da se bude aktivan, jer si više provociran nego ikada (a to ja može biti veliko JA). Težište pisane reči se pomera sa lepe književnosti prema istini o sebi - "to" je ono što se istražuje. I pisci onda prekoračuju sve tabue i to dvostruko: pričajući o "tome" i javno to biti (Angor, Distan i njihovi sledbenici). Što se tiče Novih puritanaca, oni predstavljaju samo nemogući i apsolutno zaludni pokušaj vraćanja u blagosloveno vreme "fikcije". U neko vreme koje jednostavno, nikad nije postojalo: piše se samo iz sopstvenog iskustva, "Gospođa Bovari, to sam ja", a česta praznjikavost klasičnih romana je srazmerna njihovim autorima.
      
       Izaslanici velikog brata
       Stefan Zagdanski
      
       Ma kako slabašan, ovaj manifest nas upućuje na jedan ideološki spektar čiji ekvivalent, naravno, postoji i u Francuskoj. Za te ljude apsolutna moć je televizuelna moć i treba je podražavati, a ne boriti se protiv nje. Oni navodno žele da transformišu literaturu u neku vrstu video-kamere koja neutralno snima realno i da sve subverzivne aluzije uklone, da je stave u službu na način kako to većina zamišlja. Stiče se pomalo utisak da su oni izaslanici Velikog brata koji nam nude svoju koncepciju literature: pročišćavanje jezika, uklanjanje svake dvosmislenosti, itd... Ti ljudi, izgleda, nemaju pojma šta je to umetnost, mogli bi se upravo nazvati Novim naivcima.
      
       Prevod:
       MILA KRSMANOVIĆ
       (Le Nouvel observateur)