Ambasadori obično postaju članovi neke od partija jedne partije, čak i diplomatski službenici, čime ovaj ozbiljni posao ponovo postaje amaterska zabava članova partije i njihovih prijatelja

      Diplomatija je čudna "stvar". Krije u sebi nešto tajanstveno, iako je to najobičniji posao, koji rade stručnjaci obučeni za tu oblast. Naravno, ponekad u tom poslu postoje neke "tajne" i mnoge "tajne" stvari koje mu mi pridajemo ili pripisujemo. Od nje umnogome zavise odnosi između jedne zemlje i neke druge, ili drugih zemalja. Socijalizam je, međutim, uveo još mnogo tajni u taj državni, stručni posao. Na primer, koja zemlja sa kojom razgovara i koji to ljudi razgovaraju, i tako je diplomatija dobila jednu novu dimenziju koja je nosila više tajni od samog posla.
       Posle vrlo uspešne diplomatije Kraljevine Jugoslavije ušli smo u period "uspešne" socijalističke diplomatije. Glavnu reč vodio je, doživotni predsednik nekoliko Jugoslavija (DFJ, FNRJ i SFRJ) Josip Broz Tito, više no što je to običaj predsednika države. Sam je određivao kojoj zemlji ćemo se "prikloniti manje a kojoj više, sam je određivao ko će biti minister inostranih poslova, a ko i gde ambasador. Pošto je Jugoslavija tada, naročito nakon raskida sa bratskom Rusijom (SSSR-om) bila rado viđen gost u svetu sve je funkcionisalo kako treba. U ambasade su odlazili bivši, partizani, mitraljesci... uglavnom partijski ljudi, naravno iz jedne jedine partije koja je tada postojala.
       Kad je bilo problema ili potrebe uključivani su i ljudi, profesionalci iz bivšeg režima, uz simpatije celog sveta "stvar" je funkcionisala. Tokom godina ti ljudi su se privikavali na posao, "školovali uz rad" kako se onda popularno govorilo i stvorio se veliki broj dobrih profesionalnih diplomata, istina iz jedne jedine partije, pod rukovodstvom druga Tita.
       A on je bio misionar ne samo jedne ideje i pokreta, već i jedne ozbiljne zemlje, kojoj se, na kraju, više nije prigovaralo zbog političke ideje i sistema koji je zagovarala, već samo zbog ograničene demokratije i jednopartijskog sistema. U hladnom ratu i blokovskoj borbi Tito je stvorio treći svetski blok, blok nesvrstanih zemalja. Uprkos i tome, Tito je bio rado viđen gost i na Istoku i Zapadu.
       Posle Tita, jedno vreme diplomatija je nastavila utabanim stazama, onda je počela da hramlje i puca, kao i država. Onda je na vlast došao Slobodan Milošević, u jednoj sasvim novoj Jugoslaviji, koja je bila nakazna slika onih prethodnih. Umišljeni diktator je vratio zemlju u '45. godinu i sam počeo da bira zemlje sa kojima će imati 'prijateljske' odnose, kao i kadrove, verne sledbenike njegove partije.
       Zapadni državnici su pokušavali i pokušavali da stupe u kontakt s njim ali on je bio autističan. Vezao se za ostatak komunističkih zemalja ili bivših komunističkih zemalja više nego Tito '45. (iako je prva zemlja koju je Tito posetio bila Velika Britanija), odbacio pokret nesvrstanih (osim nekoliko zemalja sa diktatorskim režimom) i faktički ubio našu diplomatiju. (Među njegove 'bisere' spada i to da nije hteo da primi američkog ambasadora). Vezao se, pored Indije i Kine za Belorusiju, političkog i diplomatskog autsajdera i invalida.
       Niko nije mogao da mu pomogne. Zemlja je bila potpuno izolovana, diplomatija nije postojala i nije se moglo razgovarati i pregovarati ni sa kim, sem kad nas oružjem pozovu na pregovore u kojima postoji samo jedna strana - njihova.
       Ispalo je kako je ispalo. Sada se počinje nešto novo. Predsednik SRJ, dr Vojislav Koštunica je počeo novu spoljnu politiku. Otišao je u Ameriku, gde ga je primio predsednik Buš (i zamalo postao ličnost godine u anketi "Tajma"), zatim krenuo redom, kako ga je koja zemlja pozivala. Za neki dan putuje u Kinu. Tek kada se vrati možda će biti moguće saznati da li je Miloševićeva diplomatija i tamo napravila neku štetu, čije detalje, do sada nije bilo lako saznati od uvek uzdržanih Kineza.
       Predsednik Koštunica stvara novu jugoslovensku diplomatiju, koja, za sada, čini se dobro funkcioniše. Rado je primljen i viđen u svim velikim zemljama u koje ga više ne dovlače borbenim avionima, a najveći svetski državnici su počeli da mu uzvraćaju posete.
       Čini se, opet smo krenuli dobrim putem. Kao država i njen predsednik. Ali, opet je naša diplomatija jednopartijska. Partije koja se zove DOS. Naš ministar spoljnih poslova, koji je do sada pokazao neviđenu sposobnost i sam postao cenjen u svetskoj diplomatiji na to mesto nije došao kao profesionalni diplomata, diplomata od karijere, već kao predsednik jedne partije (Građanskog saveza) koja sačinjava DOS.
       Ambasadori obično postaju članovi neke od partija jedne partije, čak i diplomatski službenici, čime ovaj ozbiljni posao ponovo postaje amaterska zabava članova partije i njihovih prijatelja. Uz to ovaj posao, diplomatski neobično privlači i premijere preostale dve jugoslovenske republike, od kojih, jedan (Zoran Đinđić) na svu sreću ne pravi štetu, već korist Jugoslaviji, a drugi (Milo Đukanović) se trudi da to pokvari. Kao i što je nekada postojala direktna veza Cetinje - Dedinje, deo crnogorske vlade se trudi na napravi vezu Cetinje - Njujork (UN).
       Očigledno je da ćemo morati još jednom da radimo "a sad nešto sasvim drugačije" i da se nadamo da će svet morati da nas prihvati onakve kakvi jesmo ili da nas ponovo ogradi bodljikavom žicom.
       Nadajmo se da će i iz ove diplomatije nastati nekoliko profesionalnih diplomata i uvek predsednik države koji tom poslu neće smetati.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ