Kako su lomili česnicu na Terazijama i šta je još rečeno u Hagu

      Kada su rimske okupacione vlasti naredile svem življu Palestine da se sabere u Jerusalimu radi popisa stanovništva, bezgrešni roditelji Hristovi zanoćili su u Vitlejemu, među čuvarima stada; novca za udobnije konačište nije bilo, Tu se, u toj noći, i dogodilo Sveto Rođenje.
       Najpre su Bogomladenca videli pastiri, u pećini vitlejemskoj, zatim i mudraci sa Istoka; najskromniji, dakle, i najpametniji, ali podjednako siromašni. Zato je Roždestvo Hristovo praznik uzdržavanja i smernosti.
       Peti prokurator Judeje Pontije Pilat trideset i tri godine potom odlučio je, pod pritiskom gomile, da se Isus raspe na krstu. Tako je počela nova era i njena istorija.
       Srbi, narod nebeski, treba li reći i najstariji, i ovaj blagdan skromnosti proslavio je na specifičan način. Iz neznaboštva u podsvesti, koje je trajalo najmanje pedeset godina, isplivala su svakojaka preterivanja, od kojih ovde izdvajam neka. Pre svega, za taj porodični, kućni praznik bilo je previše parade i pucnjave. Treštalo je iz oficirskih domova, braća u Hristu dozivala su se rafalima...
       Sve televizije, zatim, i one najlakše provenijencije, skrušeno su objavile posvećenost istorijskom rođenju, i to je neprilično dugo trajalo. Samo su reklame, shodno uverenju da je religija opijum za narod, i u Božićnoj noći zadržale svoju liturgijsku nedodirljivost: "O, slovo T, nešto si 'Tela!"
       Najzad, na platou kod Terazijske česme u Beogradu, lomljena je, kažu tradicionalno, božićna česnica od metar i dvadeset santimetara u prečniku, teška petnaest kilograma, u kojoj je bio dukat s likom cara Lazara.
       Lazarev lik, to jest dukat, ugrabio je tom prilikom monter grejanja s Dorćola.
       Gužva je bila neopisiva. Dotle pobožno mirni i na molitvu spremni građani, jurnuli su prema česnici, u ograđeni prostor, preko dece i iznemoglih, srušili je na sneg i rastrzali odlomljenu parčad, bacajući ostatke unaokolo, ne bi li napipali zlatan novčić!
       Neka oproste pravoslavni, ali ne bih rekao da ih je samo beda uterala u pohlepu. Biće da ima nečega i u samom biću...
       Sve televizije uveče su javile o obredu na Terazijama, ali su samo neke objavile kako je to u stvarnosti bilo.
       Vera je smernost, pravoslavlje ne trpi rekorde, makar to bila i rekordna česnica.
       Logično, podeljena Crna Gora Badnje veče je slavila podeljeno: na jednoj strani bile su pristalice kanonske Crkve, na drugoj Dedejićeve, crnogorske. U svakom slučaju, u prisustvu policije. Mir Božji!
      
       Možda je Haški tribunal stvarno pravičan, ali to ne znači da nije za opisivanje. Mislim da se i brojni ljubitelji Haškog tribunala u našoj zemlji osećaju nelagodno dok gledaju kako se ta međunarodna institucija upinje da se proceduralno sredi. Sudeći prema tzv. statusnoj konferenciji, trećeg dana Božića, i sudije, i tužioci, pa i sam Slobodan Milošević, sve dublje zalaze u kafkijanske vode. Ko to neće da vidi, taj ne poznaje književnost!
       Jedan od tužilaca iz ekspertskog tima Karle del Ponte razjašnjavao je, najpre, status zaštićenog svedoka. Zaštićeni svedok, to je, veli, Svedok K-19! Posle se požalio na ogroman obim posla i u korpus međunarodnog prava uveo je pojam Čovek-godina! Ukoliko me laičke uši ne varaju, Čovek-godina je jedinica mere za onaj tužilački posao koji jedan čovek može da obavi za godinu dana. Tužilaštvu Haškog tribunala, prema računici Karle del Ponte, potrebno je šezdeset Čoveka-godina da bi se posao obavio za šest meseci, a to košta!
       Svedoci K-19 i Ljudi-godine došli su glave Kafkinom junaku Jozefu K. Roman Proces završava se tako što Jozefu K. zabijaju sečivo u grlo i dvaput okreću, a da Jozef K. ne zna, za razliku od Slobodana Miloševića, ni zašto mu je suđeno, ni ko mu je sudio.
       Predstavnik Tužilaštva dalje je objasnio kako se trude da kombinuju kontinentalno i anglosaksonsko pravo; primenjivaće ga prema prilici, na korist Tužilaštva i na korist optuženog, istovremeno!
       Sam Slobodan Milošević uklapa se u tezu o kafkijanskom duhu Haga i okoline, tako što i dalje ne priznaje realnost, a Haški tribunal to jeste; makar bio montiran i farsičan, Tribunal postoji. Dobronamerni analitičari misle da bi Miloševiću bilo bolje, i u ličnom interesu, ali i u interesu naroda čiji bi odabrani heroj hteo da bude - da se prizove realnosti, u kojoj ima nekakve šanse. Procenjuju da je optužnica Karle del Ponte u mnogim tačkama tanka (zato Karla petlja s procedurom) i da bi se te tačke mogle napasti, a kad se jedna sruši, ni domino efekat nije isključen.
       Kažu da je dubiozni "masakr u Račku" takav slučaj, da je budući svedok, Amerikanac Voker o tome lagao, da su finski patolozi bili uzdržani u pogledu prirode zločina, i da, na kraju krajeva, optuženi Milošević nije morao o tome ništa znati. Pišu još da bi svedok Ibrahim Rugova mogao da kaže zašto je nekoliko dana po početku bombardovanja Jugoslavije pozvao sunarodnike Albance da napuste Kosovo i Metohiju i krenu u Makedoniju i Albaniju, dok je on sam ostao u Prištini, uprkos navodnom genocidu!
       I zaista, ako je do heroizma i osvete Zapadu, Milošević bi sada slabim tačkama optužnice mogao da muči Tribunal, kao što ga je do sada mučio nepriznavanjem. Uzgred, Milošević i dalje deluje nadmoćno, upadljivo dobro, čak negovano, iako daleko od svojih birača i od svoje supruge.
       Čovek-godina Karle del Ponte zasukao je rukave. Svedok K-19 svedočiće 20. februara.
       Hoću da kažem, nema te literature koju život (ili Hag) neće da nadmaši.