E. B. Vahtel: Stvaranje nacije, razaranje nacije (2)

      Već krajem šezdesetih centralnoj kontroli otvoreno se suprotstavljala jedna oblast zemlje za drugom, a nacionalizam se naročito razbuktavao na Kosovu, naseljenom Albancima, u Bosni i Hercegovini, i, što je bilo najpogubnije, u Hrvatskoj, gde se otvorila istinska kriza. Naime, iako je malo ko smatrao da bi Albanci ili bosanski Muslimani mogli da unište državu, napetost velikih razmera između Srba i Hrvata to bi sigurno mogla. Krajem šezdesetih, nekoliko stvari se nakupilo da dolije ulje na vatru nacionalizma u Hrvatskoj - jedna od tih stvari bilo je verovanje u to da se ekonomskim planiranjem iz Beograda skida kajmak iz profitabilne turističke industrije Hrvatske, a druga strah da će hrvatska teritorija i hrvatski jezik biti posrbljeni. Hrvatska nacionalistička osećanja najjače su izražavali intelektualci i ličnosti iz kulture, naročito onaj njihov deo okupljen oko glavnog hrvatskog kulturnog društva, Matice hrvatske.
       U kulturi, jedan od najznačajnijih pokušaja da se promoviše hrvatsko nacionalno osećanje predstavljalo je objavljivanje "Deklaracije o imenu i položaju hrvatskog književnog jezika", u martu 1967. godine. Tom deklaracijom direktno se odbacivao Novosadski sporazum o srpskohrvatskom jeziku iz 1954, koji su, u danima većeg jedinstva, bili potpisali vodeći srpski i hrvatski intelektualci, i ona je pokazivala koliko se zemlja udaljila od ideala iz posleratnog perioda. Podjednako važno je i to što je ova Deklaracija, tražeći da se prizna posebnost bića hrvatskog književnog jezika, podrila jedinu preostalu istorijsku vezu s prvobitnim, devetnaestovekovnim jugoslovenskim pokretima. Naime, Ilirski pokret oslanjao se upravo na težnju za jedinstvenim srpsko-hrvatskim književnim jezikom, i koliko su god odnosi između Srba i Hrvata u narednim godinama bivali promenljivi, težnja ka zajedničkom književnom jeziku ostala je jaka (osim, razume se, tokom Drugog svetskog rata). Otvarajući vrata potpunom jezičkom odvajanju, hrvatski kulturni nacionalisti time su doveli u pitanje i svaku drugu vrstu saradnje između Srba i Hrvata.
       Na književnoj sceni, u svim vodećim hrvatskim publikacijama u najvećoj meri se naglašavala samobitnost hrvatske kulture: "Naglasak je stavljan na sve hrvatsko, i na oživljavanje hrvatske nacionalne svesti." Nimalo slučajno, Matica hrvatska je s velikim ambicijama počela da objavljuje seriju knjiga pod zajedničkim nazivom "Pet stoljeća hrvatske književnosti". Cilj tog projekta nesumnjivo je bio jačanje hrvatskog nacionalnog ponosa, u suočenju s impozantnim prizorom od nekoliko metara nacionalne književnosti. Dakle, hrvatski preporod predvodile su ličnosti iz oblasti kulture, a ne hrvatski političari, koji sve do ranih sedamdesetih godina nisu bili jedinstveni u toj stvari. Njihova podeljenost bila je u oštroj suprotnosti sa jednoglasnošću hrvatskih kulturnih krugova u to vreme.
      
       HRVATSKE DUŽNOSTI: Malobrojni su hrvatski intelektualci koji u to vreme nisu izražavali podršku separatističkim nacionalističkim osećanjima. Na naročito neumoljiv način to mišljenje hrvatski intelektualci izneli su na jednoj konferenciji održanoj u Zagrebu 1970. godine. Na toj konferenciji učestvovala je većina vodećih hrvatskih intelektualaca, a njen sadržaj sveo se na sveopšti napad na raniji školski program nastave književnosti, te na poziv da se sve preduzme kako bi se uz pomoć književnosti i kulture formirali upravo hrvatski građani. "Dužnost hrvatskih škola jeste da hrvatskom đaku, budućem hrvatskom intelektualcu, učine dostupnim osnovna dela od vrednosti u hrvatskoj književnoj i opštoj kulturi." Da bi se to ostvarilo, bilo je potrebno odvojiti hrvatsku književnost od "književnosti jugoslovenskih naroda", na najmanju meru svesti broj srpskih pisaca u nastavi (u tom pogledu, hrvatski intelektualci nadali su se da će svoj obrazovni program izjednačiti sa slovenačkim, kojem su se divili stoga što je bezmalo u potpunosti ignorisao književnosti drugih jugoslovenskih naroda), i onemogućiti svaki pokušaj da se pokaže kako je bilo kakva zamisao o jedinstvenoj jugoslovenskoj književnosti ikada uopšte postojala.
       Iako je hrvatski separatizam zvanično slomljen u decembru 1971, on je potiskivan na način koji se mogao i očekivati u zemlji u kojoj je važnost politike bila precenjena, a kulture - potcenjena. Tito je odlučio da smeni hrvatsko partijsko vođstvo, a zbog podrške hrvatskom nacionalizmu na kraju je, na jedan ili drugi način, kazna stigla desetine hiljada Hrvata. U isto vreme, "Tito je pokušao da potkopa podršku koju su hrvatski nacionalisti uživali u narodu na taj način što je udovoljio mnogim nacionalističkim zahtevima", naročito u oblasti kulture. Najopasnije je bilo to što ništa nije urađeno, ili jeste vrlo malo, da se promeni nacionalističko usmerenje hrvatskih škola. Ako, kao primer, pogledamo obrazovni plan hrvatskih škola objavljen 1974, neke stvari će nas zaprepastiti, imajući na umu to da je hrvatski nacionalizam navodno bio odlučno zaustavljen samo tri godine ranije. Program koji je republičko Ministarstvo prosvete donelo za sve hrvatske škole bio je na snazi do 1968. Od 1968. do 1974. školama je, zapravo, bilo dozvoljeno da čine šta žele, pod uslovom da poštuju propise o minimalnom broju časova za svaki predmet. Novi plan, donet 1974. godine, međutim, opisivan je kao "normativan", kako se kaže u jednoj belešci koju je potpisao dr Pero Šimleša, predsednik Obrazovnog vijeća Hrvatske. Takođe, bio je i do krajnosti specifičan.
       Postojale su ogromne razlike između tog plana i onih koji su objavljivani šezdesetih, ili kasnih četrdesetih godina. Najvažniji je bio zaokret opšteg filozofskog usmerenja obrazovanja: u središtu pažnje više nije bilo bratstvo i jedinstvo, već je naglasak stavljen na pripadnost sopstvenoj naciji, u kontekstu različitih jugoslovenskih republika. Odnosno, kako su to kasnije izrazili jugoslovenski sociolozi, sa jugoslovenskog identiteta kao glavnog (to jest, prevashodnog pripadanja Jugoslaviji) naglasak je premešten na podeljen jugoslovenski identitet (delom jugoslovenski, delom partikularistički). Pošto je ideološki bilo moguće kombinovati podeljenu lojalnost s otvorenim nacionalizmom (iako je izgledalo nemoguće tako kombinovati potpunu lojalnost), ovo je bio opasan tok stvari, koji će doneti katastrofalne posledice kada ta generacija dece bude stasala do pune zrelosti.
      
       ŠKOLSKA LEKTIRA: Ovu promenu u politici najbolje ćemo sagledati ako obratimo pažnju na navedene ciljeve književnog i jezičkog obrazovanja (ta oblast očigledno je smatrana daleko najvažnijom od svih, i imala je dvostruko veći broj časova nedeljno od bilo kog drugog predmeta). Pored uobičajenih želja da se kod đaka razvije ljubav prema čitanju i kulturi uopšte, te da se oni usavrše u poznavanju marksizma, vidimo da je književno obrazovanje trebalo da "razvije osećanje pripadnosti sopstvenoj naciji, njenoj kulturi, književnom nasleđu i jeziku", a takođe i da "razvije poznavanje zajedničkih interesa i ciljeva jugoslovenskog socijalističkog društva". Ako neko nije bio siguran u to koju naciju treba da smatra svojom, to je na nedvosmislen način saznavao iz spiska obavezne lektire i broja časova koji je svakom od tekstova bio posvećen. Prvo, o hrvatskoj književnosti se uvek učilo odvojeno, dok je književnost "ostalih jugoslovenskih naroda" bila nabacana na jednu, zajedničku gomilu. Učilo se o barem pet puta više hrvatskih nego srpskih pisaca, čak i iz onih književno-istorijskih perioda u kojima je hrvatska književnost bila relativno slabija. Neke knjige koje su u prethodnom programu bile neizostavne, poput Ćosićevog partizanskog romana Daleko je sunce, nisu bile čak ni na spisku knjiga koje se preporučuju, ali ih nije obavezno pročitati, mada su u program bili uključeni neki manje srpski partizanski romani nehrvatskih autora (na primer, dela Crnogorca Mihaila Lalića i Srbina Oskara Daviča). Isti je odnos vladao i prema istorijskim temama; hrvatska istorija učila se kao nešto odvojeno i različito od istorije "ostalih jugoslovenskih naroda". Praktično, sadržaj tog programa je u potpunosti, ili skoro u potpunosti, sačinjavao hrvatski nacionalizam. A drugo, iako se jezik koji je predavan u školi nazivao "hrvatski ili srpski", u tom normativnom programu nije ništa bilo predviđeno za škole u oblastima u kojima su Srbi većina.
       Jedan sličan nacionalistički zaokret može se pronaći i u makedonskom nastavnom planu za 1974. godinu. Dok su u ranijim periodima makedonski đaci čitali nešto malo makedonske književnosti, a veoma mnogo svetske i srpske književnosti (i nešto malo manje hrvatske) u makedonskom prevodu, sada je bilo predviđeno da čitaju daleko više originalnih makedonskih tekstova, a sasvim malo dela iz književnosti ostalih jugoslovenskih naroda. U odeljku koji se bavi romantizmom, na primer, određeno je da se pet školskih časova posveti Puškinu, Ljermontovu i Bajronu, devet časova Vuku, Zmaju, Njegošu, Mažuraniću i Prešernu, a četrnaest časova bilo je rezervisano za skoro nepostojeće makedonsko romantičarsko nasleđe. Na isti način u krajnosti idu i odeljci koji se bave sredinom devetnaestog i početkom dvadesetog veka: tu imamo tri časa predviđena za Poa, Bodlera i Rilkea, osam časova za Majakovskog, Gorkog, Džeka Londona i Aptona Sinklera, pet časova za čitavu dvadesetovekovnu jugoslovensku književnost, i dvadeset jedan čas za makedonske pisce. Ovaj manjak u broju časova nije se nadoknađivao ni na ona četiri časa srpskohrvatskog koliko su viši razredi imali u nastavi, jer su tu samo u originalu čitani isti oni tekstovi sa kojima su se đaci već sreli u makedonskom prevodu (čime se obezbeđivalo to da makedonskoj deci zapravo nikad ne bude potrebno da nauče srpskohrvatski). Iako razvijanje ljubavi i poštovanja prema sopstvenoj naciji nije bilo eksplicitno proglašeno za cilj književnog obrazovanja, kao u Hrvatskoj, ovaj program je taj cilj svejedno ostvarivao u velikoj meri.
      
       SLOVENAČKI DOPRINOS: Početkom osamdesetih, jugoslovenske republike smatrale su nekom vrstom božije zapovesti to da u oblasti obrazovanja ne treba trpeti nikakvu saveznu kontrolu, pa čak ni preporuke. Do koje mere je ovo bilo istina može se videti i u raspravama koje su besnele u Sloveniji tokom proleća i leta 1983. godine, pošto je savezna vlast bila predložila osnovu nastavnog programa, ne bi li obezbedila to da učenici u različitim republikama makar u izvesnoj meri steknu nekakva zajednička znanja. Iako ta osnova nikada nije detaljno predstavljena javnosti, znalo se da je zamišljena tako da pokriva uglavnom prirodne i društvene nauke. U osetljivijim oblastima jezika i književnosti, bilo je predloženo otprilike pedeset posto tekstova koji će se obrađivati u osnovnim školama, dok je o drugih pedeset posto trebalo da slobodno odlučuju obrazovne vlasti svake od republika ponaosob. Takva srazmera predložena je posle dugačke unutarpartijske rasprave, i imala je podršku čak i mnogih grupa unutar slovenačke vlasti. Naime, mnogima je postalo jasno to da je potpuni nedostatak međurepubličkog usklađivanja u oblasti nastavnih planova doveo do ozbiljnih problema, koji su pogađali naročito đake čiji bi se roditelji selili iz jedne republike u drugu. Međutim, kada je plan o zajedničkoj nastavnoj osnovi obelodanjen, nastao je skandal, a planu se najviše suprotstavljalo slovenačko Udruženje pisaca, koje je o ovoj temi organizovalo jednu dugačku diskusiju, punu ljutitih tonova, u maju 1983. godine.
       Slušajući kako jedan Slovenac za drugim izlazi za govornicu i napada predloženu osnovu nastavnog plana (postoje audio-snimci), postaje nam očigledno da, sa njihovog stanovišta, nikakva centralna jugoslovenska vlast nije postojala. Ako Slovenci odluče da se u njihovim školama predaje i o nekolicini pisaca iz drugih republika - dobro jeste, ali svaka zajednička direktiva o tome šta treba uvrstiti u nastavu, čak i ako ju je, iz praktičnih razloga, odobrilo i slovenačko Ministarstvo prosvete, smatrana je nedopustivim narušavanjem slovenačkog suvereniteta. Koliko god predloženi program možda bio dobar (a zabaviće nas to što je većina onih koji su ga napadali priznavala da ga uopšte nije pročitala), ocenjen je kao još jedan primer srpske centralističke hegemonije. "Danas hoće osnovu nastavnog programa. Sutra, 'iz praktičnih razloga', tražiće od nas da se odreknemo svog jezika", grmeo je pisac Ivica Mrak. Imajući u vidu takve stavove prema centralnim vlastima i ideji o zajedničkoj kulturi, teško je zamisliti kako je Jugoslavija mogla da se održi, čak i da su se posle Titove smrti na sceni pojavili najsposobniji i kompromisima najviše skloni političari.
      
       ĐAČKI SENZORI: Imajući u vidu rastuće republičke nacionalizme u tom trenutku, može nas iznenaditi to što još uvek nije bilo srpske reakcije na njih. Jedno ispitivanje koje su, decembra 1971. godine, u srpskim školama sproveli istaknuti jugoslovenski psiholozi dr Nikola Rot i dr Nenad Havelka čak je pokazalo da se, makar za mlađu generaciju Srba, pitanje separatističkog nacionalizma još uvek ne postavlja. Iako u svom propratnom tekstu autori ispitivanja to posebno ne komentarišu, 1971. je bila posebno zanimljiva godina da se takvo istraživanje preduzme, jer su srpski gimnazijalci sigurno znali za nacionalističke nemire u susednoj Hrvatskoj, koji su upravo u to vreme dostizali vrhunac. Nejasno je, međutim, kako je to znanje moglo da utiče na njihov stav prema nacionalizmu. Moguće je da ih je navelo upravo na to da nacionalizam odbace, pošto je bio označen kao opasnost za saveznu jugoslovensku državu.
       Rezultati tog istraživanja su upečatljivi. Moglo bi se čak reći da su nacionalistički političari poput Slobodana Miloševića u njima (a sasvim je moguće da su ih zaista i čitali) mogli pronaći podatke o tome od kojih grupa mogu da očekuju podršku, i koje teme treba da pokrenu da bi tu podršku i dobili.
       Utvrđeno je da je "stanovanje u gradovima u negativnoj korelaciji s nacionalističkom, a u pozitivnoj korelaciji s internacionalističkom orijentacijom. Očevo obrazovanje, ako ne prevazilazi nivo osnovne škole, u pozitivnoj je korelaciji s prihvatanjem pripadnosti sopstvenoj naciji, ali u negativnoj korelaciji s prihvatanjem podeljene pripadnosti. U slučajevima kad otac ima više obrazovanje, te korelacije su obrnute.
       Stvari su još zanimljivije kad se okrenemo posebno jugoslovenskoj pripadnosti. Najviše ima odgovora u kojima se ističe podeljena i izrazita pripadnost, a samo oko 20 procenata ispitanika opredelilo se za ograničenu (odnosno, isključivo srpsku) pripadnost. U isto vreme, autori nisu pronašli nikakvu vezu između onih koji su pozitivno odgovorili na pitanja o podeljenoj i izraženoj nacionalnoj pripadnosti. Za njih je to značilo da "ta dva oblika pripadnosti poseduju izvesnu nezavisnost". Podjednako je važno i to što su primetili da "jedna pozitivna, niska, ali statistički značajna korelacija postoji između podeljene i ograničene jugoslovenske pripadnosti. To znači da bi oni koji su ispoljili podeljenu pripadnost teorijski mogli biti privučeni ka ograničenoj pripadnosti, pod pravim uslovima, pošto se ta dva tipa shvatanja na određene načine preklapaju, dok se na stav onih koji su ispoljili izraženu pripadnost verovatno ne bi moglo uticati. Dakle, ona velika grupa ispitanika koja je izrazila podeljenu nacionalnu pripadnost zapravo je promenljiva grupa, čiji se članovi potencijalno mogu pretvoriti u ograničene nacionaliste, ako budu uspešno mobilizovani tako da podršku pruže samo jednom delu svog identiteta.
       Odavde sledi zaključak da bi jedna nacionalistički opredeljena stranka dobro učinila ako bi se usredsredila na manje obrazovane, ruralnije delove populacije, što su sve nacionalističke partije u bivšoj Jugoslaviji na kraju zaista i uradile. Postoje čak i tumačenja prema kojima su jugoslovenski ratovi devedesetih godina bili manje ratovi između etničkih i nacionalnih grupa, a više ratovi između sela i grada.
       Što se tiče udaljenosti između pojedinih nacija, rezultati su veoma zanimljivi. Najupadljiviji su izuzetno pozitivni stavovi prema Makedoncima i Slovencima, pozitivni stavovi prema Englezima, Amerikancima i Rusima, prihvatljiv stav prema crncima i Hrvatima, i sumoran stav prema Nemcima, Austrijancima i Bugarima. Uopšteno rečeno, ljudi iz provincije iskazivali su veću distancu prema strancima nego Beograđani, a devojke su negativna osećanja iskazivale jače od mladića. Naročito je zanimljiva činjenica što je u oblasti Kragujevca raspoloženje prema Hrvatima bilo prilično negativno, naročito u stručnim srednjim školama, baš kao i prema crncima, iako su Nemci, Austrijanci i Bugari prolazili još gore. Opšte neraspoloženje prema zadnjim pomenutim grupama može se lako objasniti time što je reč o neprijateljima iz Prvog i Drugog svetskog rata, koji su u popularnim medijima uvek predstavljani kao negativci. Veća netrpeljivost prema Hrvatima nego prema Slovencima nedvosmisleno je ukazivala na to s kojom grupom će imati smisla da se uđe u sukob, kad se Jugoslavija bude raspadala. Nažalost, nije bilo pitanja koja bi se ticala Muslimana ili Albanaca. Što se tiče autoritarizma, rezultat je bi "veoma visok", a najviši je bio među mladićima u srednjim stručnim školama, i među devojkama uopšte. Autoritarizmu su, pokazalo se, skloniji oni koji potiču sa sela, kao i slabije obrazovani, a manje mu je sklono gradsko stanovništvo.
       Sveukupno, rezultati ovog ispitivanja jasno ukazuju na to da bi jedna autoritarna stranka, snažno privržena crkvi i tradicionalnim vrednostima, mogla da računa na značajnu podršku programu koji bi bio zasnovan na srpskom nacionalizmu, naročito na selu, u unutrašnjosti, a takođe i među beogradskim lumpen-proleterima. Antihrvatska i antinemačka propaganda, prema tim rezultatima, imale bi dobre izglede na uspeh. A šta je sve ovo, ako ne upravo osnovna ideologija Miloševićeve stranke i njenog programa? Miloševiću je uspeh u Srbiji bio zagarantovan upravo onda kad je otkrio formule kojima je dirnuo šovinističku stranu tihe većine Srba, koja bi, pre Miloševića, skoro sigurno iskazala podeljenu nacionalnu pripadnost. No, još je daleko u budućnosti bio trenutak kada će se razviti jedan politički pokret koji će eksploatisati ta osećanja.
      
       (Nastaviće se)
      

Raspad Jugoslavije nije završena priča: ne samo za nas koji direktno trpimo posledice te krvave i necivilizacijski izvedene drame, nego i za učesnike iz sveta čije ruke tu uglavnom nisu bile čiste. Ali, osim svedoka i učesnika taj događaj sve više izaziva pažnju naučnika, pisaca i analitičara društvenih i kulturnih kretanja. Sasvim je sigurno da političko-medijska "istina" koju zasad imamo ne može objasniti ono što se zaista dešavalo.        Knjiga američkog slaviste Endru B. Vahtela "Stvaranje nacije, razaranje nacije" (Stubovi kulture, Beograd, 2001) ozbiljan je pokušaj da se kroz noviju kulturnu/književnu istoriju dešifruje pad pobedničke ideje jugoslovenstva do krvave ratne kaljuge. Pisac u zaključku knjige poredi aktuelno stanje američke nacije sa simptomima bolesti koje je u poslednjoj četvrtini XX veka pokazivalo jugoslovenstvo. To ovom radu daje posebnu dimenziju.        NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive i znakovite delove knjige.        Feljton je priredio Slobodan Reljić