NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tajne iz glave KGB-a

Mada vrlo moćan i takoreći sveprisutan, KGB je sudeći prema saopštenim podacima, počinio mnogo grešaka, koje su imale katkad velike posledice po politiku SSSR-a

      Crna knjiga KGB", čiji su autori Hristofer Endrju, profesor Kembridžskog univerziteta, i Vasil Mitrohin, dugogodišnji saradnik KGB-a - nudi čitaocu vrlo obimnu dokumentaciju o najznačajnijim operacijama tajne službe SSSR-a iz perioda posle Drugog svetskog rata. Pošto su izložili istoriju i strukturu nekadašnje najmoćnije tajne službe u svetu, autori su opisali njenu mrežu u raznim zemljama Evrope i Amerike, njenu delatnost, naročito u vreme prelomnih i dramatičnih događaja u zemljama kao što su Jugoslavija, Mađarska, Čehoslovačka, Poljska, vlada i istaknutih državnika, naročito oko nemačkog kancelara Vilija Branta, borba protiv domaćih disidenata (Solženjicin, Saharov itd.), i uloga tajne službe u vreme Gorbačova i Jeljcina.
       Kad je o Jugoslaviji reč, autori najviše izveštavaju o delatnosti sovjetske tajne službe iz Staljinovog doba. Reč je o planovima za likvidaciju Josipa Broza Tita, o čemu se, inače, kod nas već dosta pisalo i govorilo. Iz ovog podrobnog i dokumentovanog izveštaja, skrećemo pažnju na sledeće podatke koje saopštavaju autori knjige: Andrija Hebrang i Sreten Žujović bili su saradnici sovjetske tajne službe, a pored mnogih drugih, pominje se još Dušica Perović, tadašnji rukovodilac jugoslovenskog šifrantskog odeljenja - i general-major Momo Jurović, zadužen za Titovu ličnu bezbednost. Plan akcije za svrgavanje s vlasti i likvidaciju J. B. Tita imao je šifrovan naziv "STERVJATNIK" ("Lešinar"). Rukovodilac ovog plana bio je Josip Griguljevič, koji je pre toga imao ključnu ulogu u likvidaciji Trockog. (Centar za izvođenje ove akcije bila je rimska ambasada Kostarike). Griguljevič - čija su šifrirana imena bila MAX - DAX) nije uspeo da realizuje svoj plan i, pod imenom Teodor Kastro, poslao je svojoj ženi u Meksiku oproštajno pismo. Tajna sovjetska služba izvestila je Staljina o neuspeloj akciji protiv Tita 1. marta 1953. Ovu razočaravajuću vest Staljin je pročitao oko ponoći i, po svoj prilici, to je poslednji tekst koji je Koba pročitao, jer je u ranim jutarnjim časovima doživeo šlog, i posle tri dana preminuo.
       Šta se dogodilo s Griguljevičem?
       Iako su Hruščov i Tito postali prijatelji, Griguljevič je ostao živ i zdrav. Pod imenom Aleksandar Orlov on je čak pisao o Staljinu i NKVD-u, a od 1958. godine imao je mesto naučnog istraživača u Etnografskom institutu Sovjetske akademije nauka. Pisao je pre svega o narodima Latinske Amerike, a osim toga, bio je potpredsednik Društva sovjetsko-kubanskog i sovjetsko-venecuelanskog prijateljstva!
       Iz Staljinovog doba, zaslužuje pomena još jedan saradnik tajne službe: Grigorij Bezedovski, specijalist za falsifikovanje. (Pravo ime: Ivan Agajanc). Bezedovski je autor lažne prepiske Staljin - Tito, koja je krajem četrdesetih godina objavljena u pariskom listu "Carefour". Bezedovski je u jednom lažnom pismu, potpisanom Titovim imenom, napisao da je Josip Broz bio "trockist". Cilj ovog "priznanja" jeste kompromitacija. On je, takođe, falsifikovao jednu knjigu koja je pripisana ministru Litvinovu. (Bezedovski je u vreme Hruščova 1959. postao rukovodilac sekcije za dezinformacije Odeljenja D pri Prvoj upravi KGB-a, koja je bila zadužena za inostranstvo.)
       U eri Brežnjeva KGB je pokazivao veći interes za jugoslovenske prilike. (Sedamdesetih godina KGB je imao oficire sa neimenovanim brojem agenata u svim glavnim gradovima jugoslovenskih republika i nekoliko manjih gradova, saopštavaju autori ove knjige.) To je, u stvari, bio sastavni deo velike špijunske operacije "Progres" koja se sprovodila u zemljama soclagera.
       Slobodan Milošević se pominje u vezi sa Jeljcinom i posetom Primakova Beogradu. U ruskoj tajnoj službi je za Jugoslaviju bio odgovoran Trubnikov, koji je doputovao u Beograd zajedno s Primakovim. Ni ruska vlada, ni tajna služba nisu imale interesa za Miloševića, već je u pitanju bila uloga Rusije u međunarodnoj politici i jugoslovenskoj krizi.
       Milovan Đilas i "Nova klasa" pominju se u mnogim izveštajima KGB kao "opasnost po socijalizam". Kako je ocenjeno, "Nova klasa" je duhovno pripremala prevrat u nekoliko istočnoevropskih zemalja, a znatno je uticala i na disidente u Rusiji.
       Što se tiče mađarskog ustanka 1956, Praškog proleća 1968. i događaja u Poljskoj (Solidarnošč, ratno stanje) autori ove knjige objašnjavaju kako je KGB pripremao gušenje ovih revolucionarnih akcija i koje su političke ličnosti i rukovodioci KGB-a imali ključne uloge u tim događajima. Prema saopštenim podacima, proizlazi, na primer, da je Aleksej Kosigin bio mnogo više zagovornik "čelične pesnice" od Brežnjeva, dok je Andropov, šef KGB-a od 1967. godine, takoreći naličje Berije! Oni su imali svoje ljude, saveznike u svim zemljama soclagera, koji su bili istaknuti partijski funkcioneri, članovi vlade ili rukovodioci u policiji i armiji. S druge strane, zahvaljujući izveštajima KGB-a čitalac je u stanju da sagleda ljudsku dramu pojedinih partijskih funkcionera ili državnika, kao što su, na primer, Stanislav Kanja, koji je kratko vreme zamenio Gjereka, i general Jaruzelski.
       Iz izveštaja se saznaje kojim se sve metodima služio KGB da bi ugušio antisovjetske akcije, počev od potkupljivanja pojedinih značajnih ljudi, pa do njihove likvidacije kao što se, recimo, odigralo sa filozofom Janom Patočkom, potpisnikom "Karte 77". Tragično su završili i pojedini KGB-ovci, naročito oni koji su brinuli o Čehoslovačkoj: neki su izvršili samoubistvo, drugi su se utopili u alkohol, treći su duševno oboleli!
       Mada vrlo moćan i takoreći sveprisutan, KGB je sudeći prema saopštenim podacima, počinio mnogo grešaka, koje su imale katkad velike posledice po politiku SSSR-a. Među te greške spada pre svega "mreža" nemačkog kancelara Vilija Branta, usled čega je on morao da podnese ostavku. Sreća je što se nisu realizovali neki planovi i akcije KGB-a kao što su, recimo, razaranje atomskih centrala u Nemačkoj, pojedinih objekata u Austriji, Velikoj Britaniji itd. Isto je tako sreća što se neke zamisli ove tajne službe nisu ostvarile u SSSR-u, počev od likvidacije pojedinih disidenata, pa do neuspelog puča u Moskvi.
       Iz ove obimne knjige, interesantni su podaci o ruskim disidentima, protiv kojih je sredinom šezdesetih godina održan veliki sudski proces. Andrej Sinjavski i Julij Danijel su od njih najpoznatiji, ali je Solženjicin - koji je u aktima KGB-a imao naziv "Pauk" - bio za Andropova prava opsesija. Njegova druga "fiks ideja" postao je Andrej Saharov - "Asket". Kada je Saharov osnovao Komitet za ljudska prava, KGB je uspeo da ubaci u ovaj krug svog agenta, izvesnog Georgija Kotijara (Betranda), koji se rodio u Francuskoj i predstavljao kao arheolog, a bavio se iskopavanjima u Meksiku. To su pokušali učiniti i sa Solženjicinom (bila je zadužena pijanistkinja Miroka Kokornaja), ali je ovaj pokušaj propao. Veliki pritisak je KGB vršio i na Pjotra Jakira, sina čuvenog generala Jakira, koga je likvidirao Staljin - koji je već bio u zatvoru. Solženjicin je u Rusiji lako prepoznavao prijatelja i neprijatelja. Posle progonstva u Švajcarsku, on to više nije bio u stanju da čini, pa mu je KGB postavio svoje saradnike - bračni par iz Čehoslovačke, Valentinu i Františeka Holub za "savetnike"! Oni su redigovali prevode njegovog "Arhipelaga Gulag", a Rezak je preveo njegovu poemu "Pruske noći"! - (koju je napisao 1949. u zatvoru) - na češki jezik. Njihov je glavni zadatak bio da informišu KGB s kim Solženjicin održava vezu u SSSR-u i u inostranstvu. Na osnovu njihovog izveštaja, Andropov je na jednoj sednici Politbiroa rekao da je Solženjicin "nastavio svoju subverzivnu delatnost protiv SSSR-a. U Cirihu on se povezao sa emigrantima iz Čehoslovačke, koji mu pomažu da ilegalno širi svoje spise i druge neprijateljske materijale po SSSR-u. On je obavestio čehoslovačke emigrante da je njegov glavni interes u buduće saradnja s opozicijom unutar SSSR-a." (!)
       Solženjicin je ustanovio ko su njegovi "savetnici" tek kad je Rezac, po nalogu KGB-a, došao s rukopisom "Pruske noći" u Moskvu da bi zajedno sa saradnicima KGB-a - po nalogu Andropova - učestvovao u pisanju knjige čiji je cilj bio kompromitovanje autora "Gulaga".
       Centri KGB u većem broju zemalja zapadne Evrope su učestvovali u kampanji protiv Solženjicina. Zato se Solženjicin odlučio da napusti Cirih, jer se već plašio da ne bude ubijen. Ali, pod uticajem KGB-a objavili su čak "Njujork tajms" i "Vašington post" članke protiv njega. To je, po oceni KGB-a, bilo dovoljno kompromitujuće - pa se zatim odustalo od daljeg ugrožavanja Solženjicina.
       Svoj akcioni plan KGB je pripremio i protiv drugog nobelovca - Saharova. List "Dagbladet" u Oslu je ismejao Jelenu Boner, suprugu Saharova, a već 1976, na jednoj sednici KGB - kolegijuma, rečeno je da je Saharov "državni neprijatelj broj 1"! V. N. Šadrin, rukovodilac Pete uprave, bio je zadužen za bračni par Saharov - Boner. Sve do 1980. bili su danonoćno pod budnim okom agenata, a 22. 01. 1980. oni su prognani u Gorki. Tek Gorbačov je 29. avgusta 1985. pomenuo "slučaj Saharov" na sednici Politbiroa, jer mu je Saharov poslao pismo, s molbom da se njegovoj bolesnoj ženi omogući odlazak u inostranstvo radi lečenja.
       Gorbačov je posle dužeg većanja pozvao telefonom Saharova 15. 12. 1986, rekavši mu: "Vratite se vašem patriotskom delu!"
       Saharov se vratio i počeo je buditi zanemeli duh naroda. Od toga se, kako govore izveštaji, plašio i sam Gorbačov. Kada je Saharov pokušao da uruči Gorbačovu mnogobrojne telegrame u kojima je zatražen kraj jednopartijskog sistema, Gorbačov je bio ne malo zastrašen. Nekoliko dana potom, Saharov je umro.
       Na sahranu "Državnog neprijatelja broj 1" došli su i Gorbačov i ceo Politbiro, stojeći gologlavi i nemi.
      
       RAJKO ĐURIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu