Ona ima 25 godina i posle školovanja u Parizu, ako dobije stipendiju od nemačke vlade, nastaviće usavršavanje u Nemačkoj

      Mlada pijanistkinja Lidija Bizjak nedavno je završila postdiplomske studije na Conservatoire National Superieur de Musiljue de Danse de Paris onako kako su to svi od nje očekivali - na najbolji mogući način kao laureat takmičenja "Pre scene".
       U konkurenciji od oko trideset postdiplomaca sa istog konzervatorijuma, koji slovi za najbolji u čitavoj Francuskoj, Lidija Bizjak pobedila je odsviravši u trećoj finalnoj etapi Grigov koncert za levu ruku. U žiriju su sedeli direktori festivala, Londonske filharmonije... i kritičar "Monda" koga je Lidija Bizjak podsetila na čuvenu Klaru Hask.
       U predgrađu Pariza nedaleko od Porte de la Villette, gde žive uglavnom crnci, razgovarali smo sa Lidijom Bizjak u iznajmljenom ateljeu gde ima taman toliko mesta da stanu od Konzervatorijuma posuđen polukoncertni klavir, dvosed, polica za knjige i okrugli stočić. Nekoliko sati pre njenog puta za Nemačku povodom stipendije. Lidija Bizjak kaže da uskoro mora da napusti atelje i vrati klavir, jer je završila studije i sada mora sama da ide svojim putem:
       "Imala sam sreće da dobijem trogodišnju stipendiju od jedne francuske banke koja ima fondaciju "Natedž" a ona pomaže baš onima koji su završili školu a kreću sami da se probijaju", kaže Lidija Bizjak, dodajući da je značaj nagrade na takmičenju "Pre scene" mogućnost da 23. januara 2002. godine nastupi pred kritičarima, menadžerima, agentima...
       - Radujem se pre svega mogućnosti da nastupim sa orkestrom diplomiranih studenata Superiora u Citte de la Musiljue gde više od 2000 mesta. A valjda će doći i neko ko će me pozvati da sviram...
      
       Taj koncert-nagrada je neka vrsta predstavljanja?
       - Rekla bih neka vrsta menadžmenta za postdiplomce Superiora.
      
       Koliko ima onih koji nemaju iza sebe nekoliko osvojenih takmičenja, a stalno sviraju?
       - Na prste jedne ruke možete da izbrojite poznate muzičare koji sviraju, a nisu se pojavili ni na jednom takmičenju. Takav je, recimo, Kisin. Zaboravili smo da su pre dvadesetak godina i Peraja i Lipu pobedili na takmičenju u Lincu.
      
       Moglo bi se reći da su takmičenja prosto obaveza muzičara?
       - To je isto kao i sa i-mejlom. Nema tu šta da ti se sviđa ili ne, svet jednostavno tako funkcioniše, a ti moraš da se uklopiš. Ako hoćeš da sviraš, moraš da ideš na takmičenja, mora da te čuje publika u kojoj često sede i mecene, menadžeri...
      
       Pripremate li se za neko veliko takmičenje kao što je Šopenovo ili P. I. Čajkovski?
       - Šopen mi nikada nije bio omiljen i mislim da na to takmičenje neću ići nikada, jer ne mogu sebe da zamislim kako pet sati sviram Šopenovu muziku. Ni Čajkovski mi nije zanimljiv, jer je mnogo toga unapred zadato.
      
       Ima li, uopšte, neko takmičenje koje vam je zanimljivo?
       - Spremala bih se za nešto zaista veliko kao što je Linc ili "Kraljica Elizabeta".
      
       Takmičenje "Kraljica Elizabeta" je jedno od najtežih pijanističkih takmičenja, zar ne?
       - To je veliko takmičenje. Ako se na takmičenjima obično traže dve etide u prvoj etapi, ovde se svira pet etida. Međutim, najteže je što posle tri, četiri etape kada potpuno izgubiš mozak, sediš desetak dana u nekom zamku i spremaš koncert koji nikada nisi ni čuo ni video jer je specijalno napisan za tu priliku. Podrazumeva se da taj koncert sviraš u finalu napamet.
       Volela bih da se probam, bez obzira na to kako ispadne, da vidim koliko etapa mogu da izdržim. Jedina naša pijanistkinja koja je nešto uradila na ovom takmičenju, bila je Rita Kinka koja je, čini mi se, ušla u finale.
      
       I kada bi to takmičenje trebalo da bude?
       - Za tri, četiri godine.
      
       Kakvi su vam planovi do tada? Da li se vraćate u Jugoslaviju, ostajete u Francuskoj ili idete u Nemačku...?
       - Neću se vraćati u zemlju, jer mislim da sa 25 godina još treba da se usavršavam. Nije to ni Nemačka koja mi je mnogo siva da bih ja sad tamo živela, ali ako dobijem stipendiju od nemačke vlade, verovatno ću otići tamo. To što mene zanima upoznala sam svirajući kamernu muziku na seminarima u Pragu i Engleskoj. To je krug ljudi koji nikada nije na jednom mestu ali se okupio oko Šandora Vega, violiniste i poslednjih dvadeset godina, dirigenta Kamerate.
      
       Francuska, odnosno Pariz vam nisu više zanimljivi?
       - Duh Pariza je lagan, ne mislim preplitak, nego lagan. Muzika u onom pravom da kažem nemačkom smislu, ne nailazi ovde na puno razumevanja. Zbog toga bih želela da odem negde drugde.
      
       A Amerika?
       - Ima jedan čovek, Leo Flajser, zbog koga bi svakako vredelo otići, ali čini mi se da svi žele da idu kod njega. Osim toga, kada sam bila nekoliko dana u Njujorku, koji me je potpuno fascinirao, shvatila sam da me sve vuče u Evropu i da u Americi, verovatno, ne bih mogla da živim.
      
       Da li vam je saradnja sa Matejom Bekavcem, klarinetistom iz Slovenije koji je prosto blistao na poslednjem BEMUS-u, predstavljala zadovoljstvo?
       - Mateja je potpuno otkrovenje, kao muzičar i kao osoba. On ima neku iskrenost u sebi koja se graniči sa naivnošću, a pripada i tom austrougarskom krugu. Imali smo jedan koncert u Parizu, kako on kaže da malo sviramo da se upoznamo, a u februaru bi trebalo da održimo resital u Cankarjevom domu.
      
       Svirate li sa sestrom Sanjom, koja je jedna od najmlađih studentkinja u istoriji Superiora?
       - Počele smo i za sada imamo na repertoaru dve mađarske igre. Sa Sanjom, koja nije više dete i koja sada naglo raste, to sve brzo ide. Mada, ne volim baš mnogo tu kombinaciju dva klavira ili u četiri ruke, jer tek tu pokupiš gomilu nepotrebnih refleksa. Tu nema gotovo nikakve slobode, moraš da sviraš apsolutno isto, jer u protivnom zvuči kao da dva početnika sviraju.
      
       Jednostavno, to je i previše zvuka za vas?
       - Već jedan klavir je mnogo, a dva su previše, ali sa Sanjom može sve to lepo da se napravi, da ne zvuči tako brutalno kako to obično biva kod dvoje pijanista.
      
       Sanja je takođe kod profesora Ruvijea, ali ona ima svega trinaest godina. Da li joj godine smetaju da se uklopi na Konzervatorijumu gde su svi bar nekoliko godina stariji od nje?
       - Ima na Konzervatorijumu, da tako kažem, malih, ali ne baš toliko malih. Čini mi se da je Sanja fascinirana profesorom Ruvijeom i uopšte svojim školovanjem na Superioru gde se oseća kao da je tamo već godinama. Mislim da za sada nema problema. U njenim godinama ja nisam baš bila sigurna šta je Vivaldi a šta Hendl napisao, a nju vidim da zna napamet tri sonate za obou, da svira čembalo. Ona je prosto drugačija, ima drugačije potrebe i interesovanja.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ