Frankofonija je geolingvistička stvarnost, činjenica da se između sto i dvesta miliona ljudi služi francuskim jezikom. To je zajednica 55 država i vlada, od kojih su četiri zemlje posmatrači, čiji je osnovni projekat zajednička upotreba jednog jezika

      Žan-Luj Žuber je jedan od najvećih stručnjaka za frankofone književnosti, autor nekoliko antologija književnosti "crne" Afrike. Kariba, Magreba, Madagaskara... Predaje na Univerzitetu Pariz XIII i uređuje izuzetno zanimljiv književni časopis "Naša knjižara"(Notre Librairie), posvećen frankofonim književnostima južnih regija, naziv koji je nedavno uveo u teoriju književnosti, dajući time doprinos terminološkoj raspravi koja se uglavnom tiče afričke ili afričkih književnosti. Njegova poslednja antologija posvećena je književnim ostvarenjima Srednje i Istočne Evrope na francuskom jeziku. Jedan pojam koji je sam skovao: pisac-brodar ( (Řcrivain-passeur), onaj koji premošćuje reke i granice između naroda i kultura, mogao bi da se primeni i na njega. On je Francuz koji odlazi u Varšavu da govori o malgaškim piscima!
       Krajem decembra, održao je nekoliko predavanja u Beogradu i Novom sadu o afričkoj i kanadskoj književnosti.Jugoslavija se nedavno svrstala, među brojne zemlje koje kucaju na vrata Internacionalne organizacije frankofonije (IOF).
      
       Možete li nam reći šta je zapravo frankofonija. U čemu se ona razlikuje od drugih međunarodnih institucija?
       - Postoji izvesna dvosmislenost u samoj reči frankofonija, jer ona podrazumeva dve veoma različite realnosti. Ta reč najpre označava jednu objektivnu stvarnost, činjenicu da postoje milioni ljudi širom sveta koji vladaju francuskim jezikom, koji govore francuski, koji čitaju na francuskom, a koji nisu Francuzi. Ima mnogo više spoljnih, da tako kažem, nego francuskih frankofonaca.
       Dakle, frankofonija je najpre jedna geolingvistička stvarnost, to je činjenica da se između sto i dvesta miliona ljudi služi francuskim jezikom. Što se tiče drugog značenja pojma frankofonije, treba reći da je u pitanju jedna specifična institucija. To je zajednica 55 država i vlada, od kojih su četiri zemlje posmatrači, čiji je osnovni projekat zajednička upotreba jednog jezika.
       Taj projekat nije rođen u Francuskoj, na to uvek treba podsećati, pokrenuli su ga, s jedne strane, Kvebešani, a s druge strane, afrički političari koje bih nazvao umerenima, u odnosu na revolucionare kao što je Seku Ture i njemu slični. Ti osnivači su Habib Burgiba iz Tunisa, Leopold Sedar Sengor iz Senegala, Hamani Diori iz Nigera.
       Frankofonija je nevladina organizacija u kojoj Francuska ima svoje mesto i svoju ulogu, ali ako pratimo dešavanja na raznim skupovima lidera frankofonih zemalja, koji su prilika da se manifestuje ta frankofonija, kako zvanične govore na javnim skupovima, tako i ono što se odvija iza kulisa (te zakulisne priče saznajemo zahvaljujući novinarima), primećujemo da francuski delegati ne uspevaju uvek da nametnu svoje stanovište i da postoje istinski pregovori i rasprave između raznih učesnica. Ne radi se uopšte o zračenju Ministarstva inostranih poslova Francuske.
      
       Da, ali institucija frankofonije ipak ima politički cilj, naročito izražen od Samita u Hanoju, 1997?
       - Naravno da postoji politički cilj, ali on je veoma ambivalentan, a evo zašto. Kada imamo u vidu članice frankofonije i zemlje koje nikada nisu htele da joj pristupe, primećujemo mnoge kontradiktornosti. Uzmimo kao primer Alžir, koji u ime radikalnog raskida sa bivšim kolonizatorom nikada nije hteo da uđe u frankofoniju i koji smatra institucionalnu frankofoniju neokolonijalnim sistemom, novim vidom dominacije, i slično. Ali, paradoksalno, među članicama osnivačima institucije frankofonije su Vijetnam, Kambodža, Laos, koji su bili komunistički, gde još vlada ortodoksni komunizam. Dakle, postoji politički projekat institucionalne frankofonije, ali on ne može da se svede na svrstavanje uz nešto jasno određeno, upotrebiću termine koji danas više nemaju mnogo smisla, nema svrstavanja na liniji Zapad - Istok, kao što je to bilo pre desetak godina. Taj politički projekat je veoma iznijansiran.
       Osnovna ideja je da se zajednička upotreba francuskog jezika odvija u ime nekih zajedničkih vrednosti koje deli veliki broj zemalja. To je principijelni stav, koji ne predstavlja uvek stvarno stanje stvari, ali među učincima institucionalne frankofonije postoji saradnja na formiranju i obnavljanju nekih pravnih sistema, s ciljem da ti sistemi ne budu više podređeni dominaciji nekih totalitarnih ideologija.
      
       Možda upravo na tom planu iskustvo frankofone zajednice može biti korisno našoj zemlji? U čemu se zapravo frankofonija tiče zemalja Srednje i Istočne Evrope, i šta ona može da donese Jugoslaviji?
       - Frankofonija počinje da bude međudržavna, međuvladina, kao Komonvelt, koji okuplja bivše britanske kolonije, ili kao neke druge geopolitičke ili geolingvističke zajednice. To je udruženje koje možda omogućuje svojim članicama da izađu iz nekih bilateralnih suočavanja, da izađu iz svetskog reda ili nereda koji trenutno vlada. U frankofoniji one mogu da čuju eho nekih svojih stavova. Jugoslavija može da nađe sagovornike koji će joj pomoći da preispita svoj put. Eto, to frankofonija može doneti Jugoslaviji, može joj dati stolicu, mesto, na kome će ona predstaviti jedan originalan put. No, frankofonija ipak podrazumeva širenje upotrebe francuskog jezika, i ne samo francuskog, pošto institucije frankofonije, na primer, u Africi rade na alfabetizaciji i podučavanju afričkih jezika.
       U vezi s tim, vi ste napisali nekoliko školskih udžbenika za male Afrikance, posle dekolonizacije; dakle, imate mnogostruko iskustvo u nastavi.
       Školstvo u Africi je veoma složen problem. Smatra se da je situacija katastrofalna, jer ima sve više i više nepismenih. U apsolutnim brojkama to je tačno, ali u relativnim broj pismenih ljudi u nekim zemljama raste i škola je ostvarila značajan napredak. Nevolja je u tome što je ta škola bila uvezena u Afriku prema evropskom modelu, tačnije zapadnjačkom, a već je i na Zapadu školski sistem gotovo zapao u ćorsokak i ne uspeva da ovlada kulturnim horizontima našeg vremena.
      
       U svakom slučaju, afrički ili karipski đaci ne uče više pesmicu "Naši preci Gali"!
       - Ah, to... uzimam s rezervom tu priču. Afrički udžbenici su još u vreme kolonizacije bili prilagođeni Africi, nisu oni baš toliko pevali "Naše pretke Gale".
      
       Pa ipak, nekim Afrikancima i Alžircima zrelih godina to je omiljena tema, ta pesmica, ali i povod za šalu i smeh na račun bivšeg gospodara...
       - Da, da, to čini deo banalne slike o kolonizatoru, koju treba negovati i razvijati...
      
       Šta vas je najviše zanimalo u Beogradu, gradu o kome ste toliko slušali ovih poslednjih godina?
       - Nepoznato! To je grad koji me privlači kao i svi gradovi Srednje i Istočne Evrope, jer to su gradovi koji imaju veoma duboku i složenu prošlost, i upravo tu složenost Beograda želeo bih da otkrijem.
      
       VESNA CAKELJIĆ