Kad bih u nekoj predstavi igrao negativca, Slavka je govorila: Pobogu čoveče, nemoj više da igraš takve uloge, uništi nam kuću

      Izdanak stare glumačke garde, Branislav-Ciga Jerinić u razgovoru je isti kao i na sceni: ozbiljan, čvrst, postojan. Mada već u ozbiljnim godinama, suvereno vlada svojim silovitim temperamentom. Ima i onog drugog Cige Jerinića, poetičnog, toplog, setnog. U godini koja simbolično označava pola veka njegovog prisustva na pozorišnoj sceni, doajen Narodnog pozorišta igra u nekoliko predstava: "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Mamac", "Majstor", a upravo je ostvario i značajnu kreaciju u "Hasanaginici". I odbija pomisao na svečano obeležavanje svog glumačkog jubileja.
       "Moj posao je moj rizik. Nije me u njega gurala ni majka, ni opština, ni država. Znači, sam moram da snosim svoju odgovornost, a da slavim nešto, čime se, zapravo, slavi starost...?! To laska nekoliko dana, onda te uglavnom svi zaborave. A kad umreš, pročitaju koje si sve nagrade u životu dobio, i definitivno padneš u zaborav. Tako da je meni, to glumačko svečarenje, prilično besmisleno."
      
       CIGA: Počeo sam da glumim iz nepoznatih razloga; nikad pre nisam bio u pozorištu, niti sam gledao neki film. U poslednje vreme, nešto razmišljam odakle je došla ta potreba. Ratne godine bile su strašne za mene, najedanput sam postao odrastao čovek. Moj otac je ubijen prilikom ulaska Nemaca u Kragujevac. Zapravo, borbe za grad nije ni bilo, ali on i nekoliko drugih, ludih puškara, pokušali su da ga brane. Našli smo se na ulici i zavisili od pomoći dobrih ljudi. Jedino bekstvo od realnosti bilo je u pravljenju predstava. Moj brat od strica pisao je tekstove, razvučemo čaršave po sobi i pozovemo komšiluk. Ulaznica je bila kruška, jabuka ili jaje, nešto što može da se pojede. Znate, pokazivao sam veliku darovitost za drugu vrstu umetnosti, za slikarstvo. Nisam crtao Čiča Glišu, već ozbiljnije crteže. Na poleđini fotografija, pošto papira nije bilo.
       Selo mog dede zove se Beloševac, tamo je živela moja tetka koja je radila u novim mesnim odborima. Bila je zadužena za omladinu i kulturu i čim bi se oslobodilo neko selo, išli bismo tamo i pravili priredbe. "Ciganin na straži" bio je skeč koji je ona negde našla, a ja igrao tog ciganina. Brašnom sam lepio brkove od vune. Kasnije sam taj lik glumio i u svojoj školi, i počnu deca da me zovu Ciga. Normalno, tukao sam se zbog toga, ali što se više opireš, nadimak ti se više lepi. Danas, kad me neko oslovi pravim imenom, imam utisak da se radi o drugom čoveku.
      
       BEZ SAMODISCIPLINE: Moju gimnaziju od pozorišta delio je samo drveni plot. Primećivao sam neke čudake, koji mrmljaju nešto i šetaju naokolo, bili su to glumci. Veliki šok doživeo sam osetivši miris šminke i dekora; intenzivan i neobičan miris, koji me je trenutno opredelio za pozorište. Bežao sam sa časova, posmatrao probe i uživao u tom mirisu. Nažalost, više ga ne prepoznajem.
       Celo leto, posle mature, radio sam crteže, konkurisao sam na Likovnoj akademiji. Jedan moj drug sa kojim sam igrao u amaterskom pozorištu, predložio mi da se oprobamo na Pozorišnoj akademiji... I dogodilo se da su mene primili, a njega nisu. Primili su me i na Likovnu akademiju, ipak, nikad se nisam pokajao što sam izabrao glumu. Znate, ja sam zaljubljen u pozorište. Za bavljenje slikarstvom potrebna je i samodisciplina, a ja sam veoma lenj čovek. Iako sam mnogo radio u životu, trebalo me je na to naterati.
      
       RAŠA: Primljen sam u klasu Raše Plaovića, glumca, teoretičara, arhitekte - savršenog intelektualca, genija. Smislio je jednu neobičnu teoriju: energija plus potreba, plus talenat, plus rad, daju vrednost. Taman sam poverovao kako sam u životu zaobišao matematiku, kad, dođem do Raše, matematičara.
       Kao pravi arhitekta, Raša je smislio kako sebi da napravi šupu za ugalj. Njegova supruga otišla je na godišnji odmor, i Taško Načić i ja latili smo se posla. Radili smo i radili tu šupu; doduše više smo jeli i pili jer je Raša bio i dobar kuvar. Kad se supruga vratila, kućna pomoćnica joj je prijavila da su sve pare u kući potrošene, a kad je pao prvi sneg, šupa se srušila.
       Raša je pristao da drži časove na Akademiji, kako bi Narodnom pozorištu obezbedio mladost. Tako je, nekolicina nas, ušla u tu kuću. Nije nam dozvoljavao da kao studenti ulazimo u pozorišne projekte, počeo sam da statiram tek kad sam bio na trećoj godini. Uskočio sam da zamenim Ljubu Tadića u ulozi lakeja u "Siranu de Beržeraku". Nisam stigao ni da udahnem vazduh na sceni, a Sjeverin Bjelić je izgovorio moj tekst. Mislio je da sam ga od treme zaboravio.
       Sav potišten izađem sa pozornice, zaustavlja me inspicijent, kaže: "Ma, nije to ništa! Vrati se na scenu i samo kaži: Ko su ti što lako umiru, i umri!" Obukli su mi novi kostim, izašao sam na pozornicu, izgovorio tekst i srušio se. "Od čega si ti, bre umro?!", pita me Ljubiša Jovanović, koji je glumio Sirana. Naime, trebalo je da budem ubijen u mačevanju, ali niko me o tome nije obavestio. Škola može nečemu da te nauči, ali bez sudara sa velikim partnerima, nema glume.
      
       NEVENKA URBANOVA: Moja karijera se odvijala u ciklusima od po šest-sedam godina. Tako se, otprilike, dešavao prelom, koji definiše i neke moje stavove. Izgleda da je u mom životu, bez moje želje, bila prisutna matematika.
       Prva predstava u kojoj sam se osećao kao pravi glumac, bila je "Tetovirana ruža" u režiji Bratislava Borozana. Glavnu žensku ulogu igrala je Nevenka Urbanova, ja sam igrao njenog ljubavnika Manđekavala. Naravno da sam imao tremu pored nje, ali ne zadugo jer sam bio mlad i drzak. Nevenka je bila vanserijska glumica, svu svoju energiju prenosila je na partnera i nije dozvoljavala da malo dremnete na sceni. Imala je savršenu sposobnost da podigne tenziju, nema šanse da gledalište to ne prihvati i kaže: Da, oni su u pravu. Posedovala je redak spoj glumačke i individualne inteligencije; bila izuzetno modernog senzibiliteta, a i danas je takva. Nevenka nije imala velike glumačke škole, za nju je to bilo nebitno - fantastično je izgradila sebe.
       Izuzetan partner na sceni bio je i Mija Aleksić; s njim sam radio još u amaterskom pozorištu u Kragujevcu i, na neki način, smatram ga svojim učiteljem. Mija nije glumio za sebe, davao je i drugima mogućnost da se razmahnu. A koliko god je imao prostora za svoju ulogu, iskoristio bi ga majstorski.
       Znate, gluma se ne uči samo od vrhunskih glumaca, već i od svih drugih. Sećam se jednog starog glumca, Frana Lakovića, igrao je još u vreme Dobrice Milutinovića. Uglavnom je igrao epizodne uloge, ali tako da ni danas ne postoji niko ko bi ih maestralnije igrao. Bio je glumac romantičarskog doba sa patetičnom, teškom glumom, a na sceni je bio tako realističan, da je to bilo fascinantno. Svaku predstavu, baš svaku, igrao je drugačije. Bio je niskog rasta, još i u godinama, kad, čujemo da je u Nišu igrao Otela. Pomalo iznenađeni, pitamo: Čika Frane, kako ste igrali Otela? Kaže: Ljubomorno!
      
       LjUBINKA BOBIĆ: Imao sam veliki broj komičnih uloga, naročito u Nušićevim komadima. Uvek sam igrao starije od sebe, da li zbog glasa, ili ozbiljnog izraza lica... Nešto tu nije štimalo, niti mi je prijalo da budem starmali ali, šta možeš!
       U "Gospođi ministarki" prvo sam igrao Peru Kalenića, ulogu koju sam nasledio od Mije Aleksića i igrao je veoma dugo. Mislim da je ta predstava "Ministarke" igrana više od 500 puta. Kasnije sam igrao Teču Savu. Ljubinka Bobić me je volela i ja sam joj stalno priređivao iznenađenja. Ona se odmara u sceni kad dolazi familija, nema na tom mestu veliku akciju, onda dolazim ja kao Teča Sava i izgovaram tekst: "Živka, doš'o sam da mi daš penziju! Ona, kaže: Pa, ti nisi bio u državnoj službi?! - Nisam! Pa, nigde nisi radio?! - Nisam! Pa, kako da dobiješ penziju? - Pa, ko građanin! Tol'ki svet prima od države penziju, što ne mogu i ja?! Što si ministarka, ako ne možeš da učiniš svome?! Stalno sam smišljao drugačija rešenja za taj dijalog, svakakve štosove. A ona je samo čekala - Šta si smislio večeras? - Videćeš"! Obožavala je te moje improvizacije.
      
       DERT: Najviše sam igrao "Nečistu krv": devet godina Marka, jedanaest godina Mitketa, četiri godine Hadži Tomu, godinu dana Jovču. Kad se sabere, to je veliki deo mog života. Imam utisak da potpuno razumem i osećam Boru Stankovića. Majka je imala lepu baštu, kad se noću vratim iz skitnje voleo sam da sedim u njoj, osluškujem noćnu tišinu i gledam u nebo. Lavež pasa u daljini i taj opojni miris cveća, mesečevo srebro... Istovremeno se osećaš i lepo i tužno, nešto te spaja sa svim što postoji, istovremeno razdvaja od svega... Ne da ti da zaspiš. Kasnije, kad sam čitao Boru, shvatio sam da je to dert - seta pomešana s ljubavlju. Radostan si što živiš, ali nešto te pritiska.
       Imali smo kuću na Korčuli, u jednom prekrasnom zalivu. Obožavao sam tamošnje noći; gledam u nebo, sam, uz balon vina. U neki sat dođe Slavka, kaže: Pobogu čoveče, šta tu radiš? Je l'misliš barem nešto? - Ne mislim! Naravno, ne umem da formulišem misao koja se tada javlja, samo imam jedan veliki strah koji je lep, i gledajući u nebo hoću da ga produžim. U takvim trenucima iskrsne svest o besmislenosti i gluposti sa kojom živimo - autoriteti, ambicije, sujete...
       Slavka Ružičić bila je sa mnom na klasi. Rodila se ljubav, zajedno smo dobili angažman u Narodnom pozorištu, i venčali se posle godinu dana. Raša Plaović bio nam je kum i Pendula Ubavkić, moj drug i kolega iz Kragujevca. Pokojna Slavka posedovala je veliku energiju, nepresušnu. Svemu se potpuno davala, nije umela da se čuva. Eto, nismo imali neku veliku zajedničku ulogu, retko smo igrali zajedno. Mislim da ona to nije želela. Jednom je neko pitao: Voliš li da igraš sa Cigom? - Ne! Zašto? - I na sceni se ponaša kao moj muž - gde mi je pištolj, gde mi je ovo, ono... Idi do đavola! Stvarno, nisam mogao da se otrgnem od te navike. Bila je veoma duhovita, kad bih u nekoj predstavi igrao negativca, govorila je: Pobogu čoveče, nemoj više da igraš takve uloge, uništi nam kuću.
      
       POLICAJCI STALjINISTI: Sebe nisam video na filmu a nisu me videli ni drugi. Na televiziji sam radio mnogo, od njenog početka. Radilo se drugačije nego danas, imali smo proba i proba, od čitačkih do probe sa kamerom. Ne pamtim uloge koje sam igrao, ne bih mogao da ih poređam. Nedavno su napravili nekakvu statistiku, ali od mene nisu imali nikakve vajde. Znate, ono što je prošlo... Nisam sentimentalan a ni nostalgičan.
       Nekoliko puta igrao sam lik Staljina, u pozorištu i u dve televizijske drame. Staljinovu kancelariju smestili su u Saveznu skupštinu, oblačili smo se u zgradi televizije. Već smo bili krenuli na snimanje, kad, organizatorka se setila, pita: Da li ste poneli lične karte? - Jao, nisam! Pa, kako ćeš da uđeš u Skupštinu? Ispred mene išao je Marko Nikolić obučen kao Tito. Obezbeđenje ga zaustavi, pregleda mu torbu i uzme ličnu kartu. Uđem u hol i gromko viknem: Zdravstvujte tovarišči! Ovi skoče na noge i otpozdrave: Zdravstvuj! Mahnem rukom da sednu i prođem. Posle se smejem sa Markom, konstatujemo da policajci više veruju Staljinu.
      
       ČOVEK IZ NARODA: Svaka predstava jeste problem: kako savladati aždaju sa nekoliko stotina glava, da svaku od tih glava ubedite da treba da vam veruje u ono što govorite. Odatle i potiče trema, ako je nemate ne posedujete ni osećaj odgovornosti. Kad ta aždaja prestane da se meškolji i kašlje (pozorište često liči na plućnu kliniku), kad zavlada apsolutna tišina, vama izrastu krila. Prihvatili su vas, sad ste jedno i zajedno se igrate. Posle svega, kad dođeš kući, legneš i ugasiš svetlo, razvije ti se čitav film sa predstave. Postaješ svestan šta si uradio i da li je to bilo dobro. To mu dođe neko čistilište, kao neka crkva. Možeš sutradan da prikazuješ drugu priču, ali istinu znaš.
       Ja ne mogu da se požalim, u životu sam imao sreću. Umeo sam da je prepoznam. Svog dolaska u Beograd i studiranja sećam se s velikom ljubavlju, možda je to bio najlepši period u mom životu. Iako sam bio izložen borbi za opstanak. Gde sam samo stanovao i kako sam živeo...! Pola godine proveo sam na Železničkoj stanici, molio čistačice da me probude pre nego što voz krene!
       Znate, ne mogu da lažem, prijatno mi je kad me ljudi prepoznaju na ulici. Onda imam utisak da sam ostavio neki trag za sobom a to mi pričinjava zadovoljstvo. Ne spadam u one glumce koje prepoznavanje na ulici nervira, pa izbegavaju da pričaju s ljudima. Ja izbegavam prijeme i džet-set druženja, a narod volim jer sam i sam deo njega.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu: septembar 1954. Zvanično je počela moja karijera u Narodnom pozorištu.        mart 1955. Oženio sam se Slavkom Ružičić. Brak je bio uspešan i trajao je 40 godina.        februar 1959. Rodio se sin Vuk. Ne postoji jača ljubav od ljubavi prema detetu.        februar 1986. Rodio se unuk Nebojša, i doneo veliku radost porodici.        Ostali značajni datumi još traju. Svaka predstava od 1952. do 2002. za mene je značajan datum.        To može da se podvede pod jednu reč: trajanje.