Naša muzika "na stranom polju" funkcioniše na dva nivoa. Jedan je bivša otadžbina, prepoznaje se po jeziku i emocijama nasleđenog zavičaja. Drugi nivo je svet koji funkcioniše po pravilima odavno utvrđenim, a to su red i zakon

      Da bi muzika eventualno postala srpski izvozni adut, odnosno da bi dospela bar u prvih deset na domaćoj listi privrednih grana, prvo se moraju srediti naša unakažena muzička industrija i, naravno, tržište. Između ostalog, veruje se da se 90 odsto novca iz diskografskog biznisa obrće na crno što, opet, svima (pre svih državi), donosi znatne gubitke. Pogotovo ako se ima u vidu da se muzička industrija gotovo svugde smatra izuzetno profitabilnom.
       Mogućnosti svakako imamo, manje ili veće, a surevnjivi bi rekli: kad u Austriji muzička industrija može da bude četvrta privredna grana - gde je za mnoge jedina asocijacija na modernu muziku made in Austria pokojni Falko - može i kod nas.
       Naša muzika "na stranom polju" funkcioniše na dva nivoa. Jedan je bivša otadžbina, prepoznaje se po jeziku i emocijama nasleđenog zavičaja. Drugi nivo je svet koji funkcioniše po pravilima odavno utvrđenim, a to su red i zakon. "U koliziji ta dva koncepta, opstaje nekakvo zajedničko tržište bivše Jugoslavije. Svaka takva situacija idealna je za mešetare koji, razume se, pričaju o svom poštenju i o potrebi da se razmenjuje kultura", kaže muzički kritičar Petar Popović. "Sve radio i TV stanice forsiraju nekoga, gledate ga po ceo dan na ekranu, a ne čujete ni za jedan koncert. Imate velike zvezde, a ne znate nijednu pesmu. Ne idu na turneje i ne pevaju, realno - oni ne žive. Glavni problem pevačica je projekat, dok se ne zna da li je projekat pesma ili silikon."
      
       Domaći proizvod
       Deset godina već slušamo o uspesima naših mahom narodnjačkih zvezda koje žare i pale Evropom, hvale se honorarima za živu ili svirku s matrice po gastarbajterskim diskotekama, novogodišnje noći rasprodate su kako ovde tako i preko granice, sve pominjući cifre od 2 000 do 70 000 maraka. Nosači zvuka takođe se prodaju u basnoslovnim tiražima, jednostavno - naša muzika se traži. Reč je, istina, o dve različite publike, o stranoj i o srpskoj emigrantskoj, mada naša javnost voli da ih objedini. Uspeh je, tvrde, uspeh.
       Uspeh je zapravo dobiti dogovoreni honorar, ne dobiti batine (i to se dešava) i, na kraju, naterati auditorijum da prepozna i po koju pesmu, a ne samo kosu, poprsje, način penjanja na sto i nezaobilazne tračeve.
       Dobro se sećamo da je Lepa Brena internacionale održala spektakularne koncerte u Bugarskoj, ali da nije potpisivala ugovore. Radmila Karaklajić i Đorđe Marjanović postigli su veliki uspeh u Rusiji (dakle, sve iza istopljene gvozdene zavese). Danas, međutim, većina aktuelnih estradnih zvezda stalno priča o velikim planovima, fantomskim ugovorima sa strancima, svetskoj, ili bar južnoevropskoj popularnosti (Grčka kao favorit).
       Jedna od retkih koja ima dokaz o međunarodnoj karijeri u najavi je Jelena Karleuša. Tačno je da nije autor budućih pesama, ali je, ipak, "domaći proizvod". S jasnom "izvoznom" strategijom.
       Grčki mediji premijerno su je proglasili najboljim srpskim izvoznim proizvodom: s poznatom izdavačkom kućom Heaven upravo je potpisala ugovor na četiri godine, snimaće po jedan CD godišnje i to na tri jezika. Glavno, evropsko izdanje biće na engleskom, maksi singl na grčkom, a specijalno izdanje za naše tržište, na kojem je Jelena insistirala, biće, naravno, na srpskom. Još se ne zna ko će preuzeti licencu, još je rano. U svakom slučaju, "kao u svetu, ide se na procenat, nema keša na ruke, kao što se ovde nekada radilo".
       Moćni grčki gazda video je Karleušin spot za pesmu "Ludača" (zasad naš najskuplji spot) i oduševio se. Kompletni autor je poznati Fivos, čije su pesme srpski narodnjaci i zabavnjaci besprizorno krali - dok su mogli, a Jelena će pevati "nešto između R'n'B-ja i mešavine grčke i srpske muzike".
       "Oni žele da balkanski etno, koji kroz instrumentalnu muziku radi Bregović, probiju u svet. Hvala bogu, visoka sam, plava sam, mlada, atraktivna, igram, pevam, perspektivna sam za svetske vode i oni su shvatili da imaju jedan, ako mogu da kažem, proizvod koji uspešno mogu da lansiraju", kaže Karleuša. "Ovo je prvi put u istoriji ove zemlje da jedna Jugoslovenka, Srpkinja napravi bilo kakav pomak, pogotovo što je u pitanju potpisivanje ugovora, pogotovo s tako važnom kućom. Ne dozvoljavam da to iko umanji."
      
       Počinje tuča
       Prema ugovoru od 15 strana (obično ih nema više od šest), Jelena će dobijati pet odsto od prodaje nosača zvuka, tantijema, prava na izvođenje... Svetski standard je, dodaje, četiri procenta. "Naša muzika definitivno može da se dobro unovči preko, ali ako je upakovana na pravi način", zaključuje Jelena.
       Da bi nešto bilo upakovano na pravi način, i za izvoz, potrebno je, svi se slažu, da se objavi rat pirateriji koji bi, ujedno, predstavljao inicijalnu kapislu u konačnom sređivanju stanja u diskografiji.
       Broj diskografskih kuća kod nas, istina, više bi odgovarao tržištu SFRJ, koje je pokrivalo više od 20 miliona stanovnika, nego današnjem, koje se svodi na oko 10 miliona. Dvadesetak izdavača, koliko trenutno postoji, vodi bitku za aktuelne "projekte", međusobno se optužujući za krađu, pirateriju sopstvenih izdanja, preplaćivanje "kandidata".
       "Svuda na Zapadu se radi na procenat, samo ovde sami napravite proizvod, pa ga onda tapkate. Bukvalno, za svaku teritoriju po jedan izdavač, jedan za Srbiju, drugi za Hrvatsku, treći za Sloveniju, četvrti za Zapad... što je nelogično. Logično bi bilo da kada se taj proizvod napravi postoji neko ko o tome brine i ko to štiti. Ambicije naših projekata su, uglavnom, da se vrati ono što je uloženo i da se na drugim teritorijama svira. O tome šta je gde prodato sve je uglavnom na nivou rekla-kazala i svi se 'vade na pirate', objašnjava Popović.
       Izdavačke kuće, pak, tvrde da se strogo drže slova zakona. I dok Saša Popović iz Grand produkcije ne daje intervjue, ostavlja sve pevačima da kažu, direktor Siti rekordsa Bane Stojanović izjavljuje: "Ti CD-ovi i kasete se u inostranstvu uglavnom pojavljuju za naše jugoviće." Postoji "više varijanti plasmana": izvoz robe, pevači koji sami prodaju prava i izdavačke kuće koje tamo prodaju prava pevača. "Sve tri varijante jednako funkcionišu, sve je stvar dogovora." Što se bivših republika tiče, izdanja Sitija mogu se naći u BiH, Sloveniji, Makedoniji. U Hrvatskoj - još ne.
       Svetsko iskustvo pokazuje da, sem što se po pravilu radi na procenat, izdavačke kuće izbegavaju da drže mnogo zvučnih imena (usredsređuju se na otkrivanje novih), pošto one traže čuveni cash in advance (plaćanje unapred). Kod nas su svi, izgleda, velika imena, a unapred plaćaju kako izdavači, tako i zainteresovani izvođači. "Pošto materijal može da izda onaj ko ima da plati, onda je kao u fudbalu, kuće se otimaju oko dobrog projekta 'ko više da njegov je'. Pokušavamo da se nešto međusobno dogovorimo, ali kada dođe nešto atraktivno počinje tuča", kaže Marija Pajić, PR BK saunda.
       Tuča se odigrava na više terena. Nije u pitanju samo dograbiti zvezdu i zaraditi na njoj, već se dobitkom smatra i pravljenje imidža svetske diskografske kuće koja dovlači inostrane pevače, uspostavlja kontakte s bivšim republikama, da bi onda to preplaćivanje nadomestila neobičnim klauzulama u ugovorima s domaćim izvođačima. Pošto uspešne izdavačke kuće uglavnom imaju i svoje TV i radio-stanice, favoriti veći i manji moraju se obećati matičnoj kući, time što će se pridržavati zabrane da se pojavljuju na konkurentskim programima. Drugim rečima, krši se pravo na rad, ali kako je celokupan posao u blagom raskoraku s raznoraznim zakonskim propisima, sve je dozvoljeno.
      
       Zdrava konkurencija
       Konkurencija je, jasno, zdrava, međutim "treba imati iste startne osnove", kaže direktor PGP-a Vladimir Marković. "Donedavno smo bili jedina kuća u Jugoslaviji koja je imala mašinu za proizvodnju CD-ova, ali neke druge kuće su štampale diskove u inostranstvu zbog prijavljivanja tiraža." Prema gruboj proceni, dodaje Vladimir Marković, naša država je zbog piraterije, a na ime poreza, godišnje na gubitku između 15 i 20 miliona nemačkih maraka. Diskografske kuće kudikamo više. Prilikom izdavanja Bajaginog albuma "Zmaja od noćaja", PGP je piratima doskočio trošenjem dodatne četiri marke više po CD-u za štampanje specijalnog omota i ubacivanjem poklon diska. "Deset godina se nije znao nijedan tiraž, najveći pirati bile su izdavačke kuće - u sprezi s ulicom, pa se dešavalo da se pojedina izdanja pojave pre kod SKC-a, nego u prodavnici", kaže Zoran Vulović, direktor Agencije Stars Music.
       Pod pritiskom Evropske unije i naša država polako kreće u borbu s piraterijom. Akutni problem autorskih prava, najavljuje se, biće rešen novim zakonom o radiodifuziji. Tezge kod Studentskog kulturnog centra već su osetile bič vlasti, a Marković kaže da je posle tih akcija promet u PGP-ovim prodavnicama porastao - duplo. Pod pritiskom EU, i na opštu žalost naših ljubitelja savremenog nosača zvuka, legendarna divlja fabrika u Bugarskoj je zatvorena. Upućeni tvrde da je jedna, od ukupno šest mašina za kopiranje sigurno kod nas (Crna Gora?), dok se za drugu sumnja. Zato je, sada takođe divlja fabrika, u Ukrajini neprikosnoveni gusar u muzičkim vodama Evrope.
       Produkcija gramofonskih ploča RTS-a, koja valjda mora i naziv da promeni, jedina koja izdaje klasičnu, umetničku muziku, dečiju muziku, govorna izdanja, možda najbolje dočarava sliku realnosti.
      
       Ludi i blesavi
       Dok se naše izdavačke kuće polomiše oko eks-republičkih imena, pa je tako "Magazin", vrativši se posle 11 godina, bez problema dupke napunio Centar "Sava", a Alka Vuica, Severina i Leo praše domaćim medijima, naši muzičari primećuju da niko od njih, za razliku od Hrvata, nije u Srbiju - iz Hrvatske doneo kofer s parama. Osim sujete, "nepravednog reciprociteta", straha od konkurencije i ostalog, ne treba smetnuti s uma da su Hrvatska i Slovenija uvele evropske standarde i da, recimo, Glazbena udruga ima ovlašćenja da izdaje dozvole za gostovanje. Slična regulativa postoji i kod nas, ali se slabo poštuje. Koplja se ipak najviše lome oko toga ko koliko štiti svoje tržište i sa kojim motivima.
       "Osnovna razlika između Hrvata i Srba je što smo mi ludi a oni blesavi, ali smo narod sa istim manama i narod koji lupa čašom na iste strofe. U stvari talenat je sve, ako postoji neka hrvatska grupa koja može da dođe ovde i da razbije sve, onda neka dođe, naša bi sramota bila što nemamo takav bend. Eto i doživljavamo da njihove zvezde i zvezdice dolaze ovamo, ne doživljavamo još da naše odlaze tamo, ali meni je ipak na kocertu u Puli 10 000 malih katolika pevalo Protinu kći", kaže Đorđe Balašević. "Sam izdajem svoj materijal i znam koliko primeraka izađe iz kuće, a znam koliko pirata dobijem da potpišem. A onda odem u Ljubljanu i dođe jedno 70 autobusa iz Hrvatske i svi znaju sve pesme koje nikada nisu kod njih objavljene. Sve se isprepletalo tako da čovek ne zna da li da bude tužan ili srećan. Materijalna strana je smešna i čista ekploatacija, ako uopšte smem o tome da govorim, jer ja sam ipak pesnik, pa smem da budem malo blesav i da priznam da sam bio najsrećniji što znaju pesme."
       Na prodaju CD se više ne može računati, prema rečima Balaševića da bi bio na nuli mora da proda oko 20 000 primeraka, ali njemu bar ostaju koncerti. Publika mu je ostala verna.
       Što se novca tiče hrvatsko i srpsko udruženje nemaju saradnju, a sa Slovenijom ne postoji platni promet, tako da se izvođači snalaze sami, uz ipak postojeći rizik da ne budu isplaćeni. Dakle, nezaštićeni su i kod kuće i van nje.
       "Zabrane u stvari imaju kontraefekat, kada su nam u Ljubljani napravili problem, posle toga smo napunili salu od 10 000 mesta, da je sve bilo regularno, verovatno bismo imali upola manje. Treba sve to pustiti da se izduva i doći će do toga da ljudi idu na koncert koji im se sviđa. Ono što dolazi niko ne može da spreči", kaže Momčilo Bajagić Bajaga. Poslednjih deset godina srpski bendovi preživljavali su uglavnom zahvaljujući "dijaspori" u formiranju kojoj je prosek godina 30. "Tokom ratova odavde su odlazili mladi i tako je dosta naše publike rasuto po svetu. U SAD, Kanadi, Australiji na koncerte dolaze svi koji razumeju jezik. Na Novom Zelandu bilo je 1000 ljudi, a ukupna imigracija iz bivše Jugoslavije je malo više od toga, takav procenat sigurno nemamo ni u Beogradu."
      
       Zvezde i zvezdice
       Sve o trgovini muzikom kod nas ostaje na nivou ličnih utisaka i po koje poslovne tajne, jer pravim podacima niko ne raspolaže. Teško je čak utvrditi i o kojem tržištu je reč - poslednje istraživanje diskografske scene urađeno je 1978. godine. Osim zvezda koje su ime izgradile pre devedesetih (Bregović, Čolić, Balašević, Bajaga, Riblja čorba), na "izvoz", ako sudimo po gostovanjima u inostranstvu, mogu da računaju oni koji Zapadu imaju da ponude nešto drugačije: Teofilovići, Biljana Krstić, Sanja Ilić, Lajko Feliks. Upravo ljudi koji se ovde ne prepoznaju kao zvezde. Ukoliko ozbiljno računamo na muziku kao na privrednu granu, pa još i profitabilnu, moraćemo da se pridržavamo odavno važećih pravila igre. Pri tom je izvesno da takmičenje sa svetskom pop i rok muzikom ne bi upalilo. Iz očiglednih razloga.
       "Kakvo je stvarno stanje ovde, pokazuje to što nemamo nijednog stranog partnera koji dozvoljava da se njegovi proizvodi eksploatišu na ovoj teritoriji. Intelektualna svojina se krčmi na prostorima bivše Jugoslavije na način koji je nezamisliv", kaže Popović. Tehnologija je toliko napredovala da možete slovo po slovo da vadite i da tako montirate. Pojavljuju se pevačice koje ne pevaju, zvezde koje su postale zvezde na nemuzički način, ali u svakom poslu dođe trenutak istine. Normalno je da investirate u Volta Diznija, a ne u njegove junake. Kod nas, upravo, pravila određuju Miki, Paja i Pluton."
      
       IVANA JANKOVIĆ
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      

Autorska prava Veoma je bitno razdvojiti autorska i izvođačka prava. Milivoje-Mića Marković, predsednik Udruženja kompozitora Srbije, nekadašnji prvi čovek SOKOJ-a, potvrđuje da su za prekršioce autorskih prava u svetu - kazne rigorozne. U Nemačkoj, recimo, autorski honorar uračunat je u još prazne kasete.        Savez organizacija kompozitora Jugoslavije (SOKOJ) bio je i ostao zadužen za kontrolu poštovanja autorskih prava, kontrolu prodaje nosača zvuka i ubiranje honorara od radio i TV stanica, restorana, kafića. Svojevremeno je time obezbeđivan značajan priliv deviza u zemlju (najčistiji novac, intelektualna usluga, nema fabrika), ali, u poslednjih desetak godina, sve je stalo.        U velikom kršenju prava prednjačili su veliki sistemi, RTS-prvi. Tražene košuljice na kojima treba da piše šta je i kad emitovano bili smo zaboravili, iako one predstavljaju takoreći finansijski dokument.        Usput, iz sveta se čuje da se u Velikoj Britaniji za svako TV emitovanje autoru plaća 30 funti, za radio - 12 funti. Dejanu Cukiću je za jedno radijsko emitovanje njegove pesme u Australiji plaćeno 30 američkih dolara. U Americi se, objašnjava Mića Marković, zbog ogromnog broja stanica, dva puta nedeljno "kockom" beleži šta je ko i kad emitovao. Japanci, dodajmo, prijavljuju, ama baš sve.