NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Duh vremena<br>Milivoje Glišić
Zle pare

Lični primer tranzicije i kako leteti u Japan

      Po sili zakona, a na inicijativu mog mladog poznanika Mlađana Dinkića, dao sam državi nekoliko hiljada maraka, za vojsku i policiju, zdravstvo i školstvo. Odakle mi? Od nagrade, gospodo, od Bogoljuba Karića, od deset prstiju koji ovo pišu!
       Komunizam nas je učio da su pare dekadentna pojava, oduzimaju duhovnu radost, imaocu donose nesreću. U mom slučaju se ispostavilo da je to učenje tačno. Čim je Karić fondacija objavila da smo, nekoliko nas iz novinarskih redova, dobili po milion dinara, Dinkić je na ime poreza uzeo svojih dvanaest odsto, ostatak je uplaćen u Astra banku, a kolege su nam izrekle strogi ukor. Pitali su gde nam je obraz. Branio sam se kako sam znao i umeo. Da nagrada nije tako visoka, rekoh, niko je ne bi ni primetio. Jednoj koleginici se spontano otelo: trebalo je da uzmete diplomu i ostale papire, novac da odbijete!
       Rekao sam: nije Karić izmislio dinamit, da bih se stideo te nagrade. Gledali su me prezrivo kao što vas, s pravom, gledaju oni koji nemaju para. Jedina satisfakcija bila mi je pohvala guvernera Dinkića; kad sam mu letos saopštio da je nagrada završila na računu u Astra banci, rekao je da umem s parama!
       Iznenada, došla je jesen rana i Dinkić je na Astra banku stavio katanac. Legalista po prirodi, sedeo sam i čekao, mada su mi se rojile razne misli: da se javim Agenciji za sanaciju i likvidaciju, da telefoniram Dinkiću... Ili, kako bi bilo da odem do Đinđića! Postoje četrdeset i dva načina da mu priđem, a da me ne uhvate! Sam premijer je izračunao, uz nesebičnu pomoć nemačkih specijalaca, da ima Ahilovu petu, da je na toliko mesta ranjiv.
       Na kraju sam odustao, nisam hteo da tražim i zloupotrebim Đinđićeve bezbednosne slabosti, pri tom sam se setio da i premijer mora biti legalista. Obratio sam se Privrednom sudu, čekam. Sada vidim da i premijer Đinđić i guverner Dinkić štede, isto onako kako sam i ja štedeo, ali pametnije. Osnovali su Nacionalnu štedionicu, da bi pare bile na sigurnom. Premijer lično doneo je odluku da oplodi trista maraka, jer mu je Labus garantovao profit od dvanaest odsto na godišnjem nivou. Guverner se, opet, zakleo da veruje u domaću valutu, zato je oročio hiljadu dinara!
       Ako ikad izvučem novac iz Astra banke, eto i mene u Nacionalnoj štedionici, zato što je nacionalna, i što hoću da sledim Đinđićev i Dinkićev primer, oni znaju s parama!
       U skladu s tim načelom, guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić odlučno je podržao stečaj četiri velike banke i navukao mržnju osam hiljada bankara, naročito bankarki. Negativan kapital tih banaka, naveo je guverner, iznosi 5,2 milijardi maraka, a iznos sredstava potrebnih za njihovu sanaciju jednak je fondu od 33,4 miliona prosečnih plata u Srbiji. Dinkić se sa ekipom trudio da obezbedi novac iz inostranstva, ali ove banke, ni bankarke, niko nije hteo da kupi!
       Jedan od popularnih argumenata protiv pobunjenih bankarskih radnika bio je i taj što su se bankarke, dok je sav ostali svet grcao u bedi, lepo nosile, pa su i sada njihove sindikalne aktivistkinje ogrnute skupocenim krznenim bundama. A iza svake bunde stoji jedan život, šćućurena zverčica koju ustreljuju lovci na ženske slabosti. Nevladina organizacija G 17 plus, čiji je zadatak da postavlja ministre, odmah je stala iza svoga člana Mlađana Dinkića, a i ja sam, kao učesnik inflacije od 1993. godine, na njegovoj strani. Na kraju krajeva, tranzicija jede svoju decu!
       Ni širi narodni slojevi nisu podržali bankare u stečaju. Vlasnici žiro-računa s ogorčenjem se sećaju kako bi im, ne bez izvesnog zadovoljstva, bankarka u bundi hladno govorila: Nemate ništa! Neki pominju i privilegiju sticanja ekstraprofita kupovinom maraka po zvaničnom kursu.
       Jedino je bivši savezni ministar finansija Jovan Ranković temeljno osporio guvernera Dinkića; taj bi, veli, kod njega pao na ispitu. Sedi, pet!
       Onda je Jovan Ranković seo i napisao ostavku.
                    * * *
       U razvijenom demokratskom društvu, kakvo je naše, sva pitanja su dozvoljena. Na primer, koliko troši šef države? To pitanje je sasvim legitimno i na mestu, sporna je samo intonacija; hoću da kažem, paralela Tito - Koštunica u nedavnom novinarskom pitanju u najmanju ruku je neumesna. Ko iole poznaje nazore i navike sadašnjeg Predsednika SRJ, a novinari ih znaju, takvu paralelu mogao bi da oceni kao provokaciju.
       Tendencija malicioznog osporavanja najviših institucija države i društva je očigledna i može se tumačiti kao neka vrsta pomodne provincijalne mrzovolje. Kako razumeti potrebu da se prvi predsednik civil i građanin u našoj novijoj istoriji osporava baš u onim tačkama njegove ličnosti i ponašanja koje su nesporne. Nije, naravno, reč o političkim sporenjima, radi se o pokušajima moralne diskvalifikacije.
       Nije pošteno.
       Jugoslavija ima samo jedan avion koji može da doleti do Kine. Ako predsednik leti u Kinu, može da leti samo tim avionom, kojim obični građani putuju u Cirih ili u Tivat. Unutra nema ničega - pokazala je televizija - što svako od nas nije video, ako je ikad igde leteo. Mislite, valjda, da bi Tito ušao u tako nešto i pomešao se s novinarima?!?
       Koštunica je prihvatio poziv da poseti Japan, a to je dalje od Kine. Šta mu je sada raditi? Da traži sponzore za let!?
       Rekli smo da naša država neće više da živi od donacija...


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu