E. B. Vahtel: Stvaranje nacije, razaranje nacije (3)

      Ono što se u Jugoslaviji događalo od početka sedamdesetih naovamo, i što je pripremilo teren za kasniji uspon srpskog nacionalističkog političkog pokreta, bila je kulturna polarizacija zemlje. S jedne strane, jedna populaciona grupa postala je još privrženija nekom obliku jugoslovenskog rešenja, dok je jedna veća grupa, naročito u Srbiji, ali takođe i u Sloveniji i, u manjoj meri, u Makedoniji i Hrvatskoj, počela da prihvata i javno iskazuje sve zaoštrenija partikularistička nacionalistička gledišta. Objavljujući čitav niz književnih i publicističkih dela, nacionalistički opredeljeni intelektualci iskoristili su tu novu klimu da započnu postepenu delegitimizaciju nadnacionalne politike koja je, sve do ranih šezdesetih godina, usmeravala kulturni život u Jugoslaviji. Iako je ta promena u političkoj klimi stvorila prostor za takvo delovanje, konkretni radovi na rasturanju jugoslovenskog jedinstva izvedeni su prvenstveno u oblasti kulture.
       Taj trend bio je najočigledniji u Srbiji. Prvi veliki žanr koji je registrovao to novo stanje stvari bio je ratni roman. To nije bilo slučajno, jer je partizanski roman bio jedan od najvažnijih žanrova za propagiranje nadnacionalnog jugoslovenskog identiteta posle Drugog svetskog rata. Dela partizanske književnosti koja su pisali autori poput Vladimira Nazora, Branka Ćopića, Dobrice Ćosića i Ivana Gorana Kovačića bila su među malobrojnim posleratnim delima koja su dospela u školske čitanke, a mnogi od tih pisaca bili su veoma popularni među slabije i srednje obrazovanim čitaocima. Verovatno je najzgodnije ispitati postepeno ponovno pojavljivanje srpskog nacionalističkog osećanja u kulturi na primeru Dobrice Ćosića. Ćosić je napisao jedan od najpopularnijih i najuticajnijih partizanskih romana, Daleko je sunce.
       Krajem šezdesetih godina, međutim, Ćosićeva kulturna politika postala je otvoreno srbofilska. Naime, 1968. godine on je izbačen iz Komunističke partije zato što je otvoreno kritikovao zvaničnu politiku na Kosovu. Tvrdio je (što je bila istina) da Srbe i Crnogorce albanska većina tera da se iseljavaju s Kosova, a da partija ne primećuje "šovinističke sklonosti i nacionalističku psihozu među pripadnicima šiptarske narodnosti". Iako bi nas ova nova faza u Ćosićevoj karijeri mogla navesti na to da pomislimo kako su u pravu bili oni kritičari koji su smatrali da je jugoslovenstvom ranije samo prikrivao srpsku hegemoniju, ja tako ne mislim. Iako nema sumnje u to da je on oduvek bio sklon izvesnom populističkom romantizmu, nema razloga da ne poverujemo njegovom žustrom odbijanju napada koji su ga teretili za srpski nacionalizam. Naprotiv, ja verujem da je krajem šezdesetih godina Ćosiću postalo jasno da je država zaista odustala od svoje ranije jugoslovenske politike, priklonivši se multinacionalnom federalizmu. To je Ćosiću moralo izgledati kao izdaja koja je u potpunosti izmenila jugoslovensku političku i nacionalnu jednačinu, što ga je odvelo do uverenja da se Srbi moraju založiti za svoja nacionalna prava, ako ne žele da u sopstvenoj zemlji postanu građani drugog reda.
      
       Uprkos tome što je izgubio partijsku poziciju, Ćosić je ostao aktivan na srpskoj kulturnoj i političkoj sceni tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Naročito je na loš glas izašao kao glavni inspirator nacrta "Memoranduma" sastavljenog u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, koji se bavio jugoslovenskom krizom. Iako je "Memorandum" navodno napisan da bi se pronašao način za očuvanje jugoslovenskog jedinstva, u najvećem delu tog dokumenta dokazuje se kako su u Titovoj Jugoslaviji Srbi bili diskriminisani na razne načine, navodno tako što je dopušteno da Srbija postane ekonomski podređena Hrvatskoj i Sloveniji, a dopušten je i "genocid" Albanaca nad kosovskim Srbima. Kad se Jugoslavija konačno raspala, Ćosić je nagrađen što se tako rano založio za srpsku stvar time što je 15. juna 1992. godine izabran za predsednika onoga što je od Jugoslavije ostalo.
       Postepena promena u Ćosićevom gledanju na nacionalno pitanje može se pratiti i u njegovim romanima.
       Ako uporedimo Daleko je sunce sa četvorotomnim Vremenom smrti, videćemo kako se tokom dvadeset godina menjalo Ćosićevo gledanje na jugoslovensku situaciju. Što se tiče književne tehnike, ovaj pisac je od ranih pedesetih do sredine sedamdesetih godina prilično malo napredovao. Naći ćemo mnogo istovetnih osnovnih jedinica- rat i istraživanje psihologije ljudi zahvaćenih njime. Sveobuhvatni epski ton je takođe istovetan, kao i upečatljivi opisi napetih ratnih situacija. Promenjena je, međutim, tematika, kao i količina razgovora kojima je ispunjeno vreme između dve pucnjave. Dok su u romanu Daleko je sunce razgovori bili kratki i u bliskoj vezi s akcijom, u Vremenu smrti oni su dugački i udaljavaju se od tema neposredno vezanih za bitku, obuhvatajući mnogo širi opseg likova, situacija i događaja. Najvažniji i očigledan razlog za to je promena u središtu pripovedne pažnje: Daleko je sunce usredsređuje se na jednu malu četu partizana koja se zanima jedino za to da preživi pod izuzetno teškim ratnim uslovima, a u Vremenu smrti čitalac nailazi na panoramu srpskog vojnog i političkog života tokom najvažnijih godina Prvog svetskog rata.
       Ćosićeva pripovedna tehnika je sasvim dobra, pa on te rasprave oživljava bez one trapavosti koja bi se mogla očekivati od jednog romana koji, u suštini, teži da podrije nadnacionalni konsenzus koji je ležao u osnovi čitavog žanra ratnog romana u posleratnoj Jugoslaviji. Naime, isprva čak nije jasno koju grupu likova Ćosić istinski podržava. No, kako čitalac napreduje kroz tekst, postaje jasno to da, iako Ćosić ima izvesne simpatije za Katićeve projugoslovenske argumente, sila događaja i način na koji su predstavljeni navode čitaoca na to da Katiće sagleda kao utopijske sanjare koji nisu sposobni da spoznaju stvarnost sa kojom su suočeni: jugoslovensko jedinstvo ne može postojati, jer su prevelike razlike koje razdvajaju Srbe od Hrvata (to su glavne etničke grupe kojim se Ćosić bavi, ali znajući da su Srbi i Hrvati bili najmnogobrojniji i, po mnogo čemu, najbliži, ako oni ne mogu da prevaziđu međusobne razlike, trebalo bi da je jasno da ni drugi to sigurno neće moći da učine).
      
       Kako god razmišljali o poželjnosti ujedinjavanja Južnih Slovena, svim likovima u ovom romanu zajednička je vera u to da su Srbi jedan poseban narod, Bogom izabran i obdaren ljubavlju i sposobnošću da podnese patnju radi oslobođenja. Isto to osnovno stanovište zastupa i sam pripovedač, koji u jednoj tolstojevskoj istorijskoj digresiji kaže: "Pre mnogo vremena, austrougarsko carstvo rešilo je da slomi narod malene Srbije, slobodoljubive, demokratske zemlje." Srpski kvaliteti, po mišljenju generala Mišića (koji je, bez sumnje, lik iz romana koji uživa najveće Ćosićeve simpatije), jesu nasledni, i počivaju ne u intelektualcima, nego u seljacima čiji je rad težak, i koji su mnogo podneli. Štaviše, Srbija ne pati samo sebe radi, nego i radi svojih saveznika, pa čak i radi neprijatelja: "Kod Valjeva smo živote davali za Pariz i za Francuze; na Kolubari smo branili Dardanele umesto Engleza; kod Milovca smo krv prolivali za Ruse i Ukrajinu. A na Baćincu smo ginuli od ruku naše hrvatske braće, dajući živote za njihovu slobodu."
       Ideje izražene u Vremenu smrti nikako nisu bile ograničene samo na Ćosićevu prozu. Krajem sedamdesetih godina u srpskom ratnom romanu, tradicionalno najvažnijem sredstvu za širenje jugoslovenstva, izražavala su se i nacionalistička osećanja. Verovanja i ideje veoma slične onima koji su nadahnuli Ćosića naći ćemo, na primer, i u popularnoj Knjizi o Milutinu (1985) Danka Popovića. Taj Popovićev roman osvojio je prestižnu nagradu "Isidora Sekulić" 1985. godine, a u roku od godinu dana otkad je objavljena, knjiga je doživela barem devet izdanja. Veći deo romana sastoji se od monologa naslovnog lika. Utamničen kao kulak posle Drugog svetskog rata, iako je imao samo jedno malo seosko gazdinstvo, on priča svoju životnu priču sočnim, seljačkim jezikom. On pripoveda o smrti svog oca i braće u balkanskim ratovima, o svojim vojničkim iskustvima tokom Prvog svetskog rata, o teškoj sudbini koja ga je snašla kao seljaka u međuratnoj Jugoslaviji, i o svojim naporima da spase sina, koji na kraju pogine u Drugom svetskom ratu. Roman se završava kratkim odeljkom u kojem jedan drugi zatvorenik govori o Milutinovoj smrti.
      
       Poput Ćosićevog romana, ni Knjiga o Milutinu nije ništa drugo do pretekst za nizanje čitave litanije žalbi i pitanja, od kojih se većina bavi navodnim težnjama Srbije da zarad drugih žrtvuje sopstvene interese, te nezahvalnošću tih drugih, radi kojih su žrtve učinjene. Milutinova sumnjičavost prema jugoslovenskoj ideji datira još od pre Prvog svetskog rata, a, kao i kod Ćosića, Milutinovom zdravorazumskom protivljenju ujedinjenju suprotstavljaju se intelektualci - u ovom slučaju, seoski učitelj. Pošto je saslušao priču o "junačkom" ubistvu Franca Ferdinanda, naš junak kaže: "Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu ustranu pa naša seljačija danak plaća, pa je l' tako?... A učitelj tera svoje. Tamo, veli, po Bosni i po drugim krajevima de žive naša braća Južni Sloveni, ustanak samo što nije planuo. Iz tvoji usta u božije uši, učo - izađem ja napolje, ne verujem ni u kakve Slovene... Čuješ, naša braća, a moja braća izginula zbog neke 'naše braće'."
       Bilo je čitalaca koji su razumevali poruku koja je ležala neposredno ispod površinskog zapleta romana poput ovog Popovićevog, što se može videti i iz komentara u prikazima tih knjiga. To se jasno vidi iz sledećeg teksta, koji je odštampan na klapni jednog od kasnijih izdanja ovog romana (što je siguran znak da je autor, ili barem izdavač želeo da naglasi njegov značaj): "U romanu se prepliću dve strukturne, tematske linije: prva od njih je portret protagoniste Milutina, dok druga, koja se bavi suštinskim problemima, za analizu otvara čitavo naše istorijsko ponašanje u poslednja dva veka: da li je bilo neophodno na tako idealističan i naivan način skakati i boriti se u svakoj bici sve do fizičkog iscrpljivanja, ili bi bilo bolje da smo svoj nacionalni romantizam i idealizam racionalno i pragmatično ograničavali, uzimajući u obzir svoju istinsku snagu?" Poput samog romana, i ovaj tekst na kodiran način izražava srpsku predstavu o samima sebi kao o nekome ko se žrtvovao za jugoslovenstvo, a ta predstava na kraju je dala moralno i kulturno opravdanje politici na koju se nekoliko godina kasnije nadovezao Slobodan Milošević.
       Imajući u vidu romane pisane u ovom periodu, problem odnosa između južnoslovenskih naroda verovatno je na najsveobuhvatniji način obrađen ne u nekom od dela koja smo već pomenuli, već u jednoj knjizi čija je radnja u potpunosti smeštena u vreme Drugog svetskog rata i posle njega: u pitanju je roman Nož (1983) Vuka Draškovića. Tu knjigu možemo smatrati i nekakvim iznova oživljenim Gorskim vijencem, iako u samom tekstu nema otvorenih referenci na taj Njegošev spev. Ipak, zaplet (reč je o muslimanskom pokolju pravoslavnih hrišćana) i težište knjige, koje počiva na pitanju identiteta, a naročito na suprotstavljanju religije i etničke pripadnosti (to jest, na priznavanju činjenice da svi ti ljudi imaju isto etničko poreklo, ali ih razdvaja religija, koja prekriva i nadjačava tu vezu) vraćaju nas Njegoševom remek-delu. Vrlo je teško dati opšti opis ove knjige, ali možemo je preliminarno prokomentarisati. Drašković je dobro pazio da ne napiše knjigu koja bi bila otvoreno uvredljiva, ili bi podsticala mržnju. Za razliku od Knjige o Milutinu, a slično Ćosićevom Vremenu smrti, on pokušava da prosrpsku poruku postavi u ravnotežu s drugim glasovima.
       Ova tri romana s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina postavili su pitanje hrvatske ratne krivice i istakli tvrdnju da su patnje Srba pri stvaranju Jugoslavije bile neproporcionalno velike. To je bio prvi javnosti dostupan forum za diskusiju koja će se do sredine osamdesetih preliti i u politički život zemlje.
       Mada su ovi romani u Srbiji imali čitaoce različitog obrazovanja i iz različitih klasa, njihova prevashodna ciljna publika bila je masa nisko i srednje obrazovanih čitalaca. Iako će se pripadnici te vrste čitalaca kasnije pojaviti kao pešadija u ratu protiv jugoslovenske ideje, biće im potrebno da vođstvo nađu među članovima srpske elite. U obrazovanoj eliti, koja je tradicionalno s najvećim ubeđenjem verovala u neki oblik jugoslovenstva, prirodno su postojali pojedinci koji su verovali u to da će za njihove sopstvene, kao i za interese njihove nacije najkorisnije biti da se jugoslovenska ideja dezintegriše. Bilo je, međutim, mnogo onih koje je u to tek trebalo ubediti, za šta nisu bili dovoljni neistančani romani koji su se jugoslovenskim istorijskim problemima bavili samo na tematskom nivou. Da bi ti drugi promenili mišljenje, bio je potreban čitav jedan nov svetonazor koji će zameniti romantičarsko-modernistički ideal na kojem je Jugoslavija oduvek bila utemeljena. Tu na scenu stupa proslavljeni roman Milorada Pavića Hazarski rečnik.
      
       U onoj meri u kojoj problematizuje osnov postojanja Jugoslavije, Hazarski rečnik ne deluje prvenstveno na nivou zapleta - naprotiv, na površini, taj roman kao da uopšte nije direktno povezan s problemima izgradnje ili razgradnje nacije. Umesto toga, koristeći neke prilično jednostavne, ali ipak efikasne postmodernističke pripovedne postupke, Pavić nastoji da u jugoslovenski kontekst uvede upravo one ideje koje Žan-Fransoa Liotar smatra najvažnijim za strukturu verovanja post-modernizma uopšte velike pripovesti ili sinteze nemaju legitimitet, a mogu se zameniti jedino različitim "jezičkim igrama", od kojih svaka poseduje "nesvodivu jedinstvenost" i "sopstvena ograničenja i ograničavajuća pravila". Okrenimo se samom romanu da to ilustrujemo.
       Na površini, Hazarski rečnik jeste jedan izuzetno komplikovan tekst. On pokušava da rekonstruiše jednu knjigu o Hazarima koja je odštampana 1691. godine, a kasnije je uništena. Tu informaciju dobijamo u "autorovom" uvodu, koji je smešten ispred teksta samog rečnika. Glavni tekst ovog dela sastoji se od tri odeljka (oblikovana u stilu alfabetski poređanih odrednica, nalik enciklopedijskim) koji uporedo donose hrišćansku, muslimansku i jevrejsku verziju priče o tome kako su Hazari promenili veru u jednom trenutku u devetom veku naše ere, kao i pripovesti o naporima nekih ljudi da u nekim kasnijim periodima istraže (ili možda iznova ostvare) te događaje iz devetog veka. Pošto su elementi "zapleta" ovog romana sadržani u međusobno odvojenim odrednicama, Rečnik je moguće čitati bilo kojim redom, a taj vid ovog romana hvalili su zapadni kritičari, koji su ga odmah svrstali u onaj tok savremenog romana u kojem mu kao autori prethode Kortasar i Pinčon. Citati odštampani na klapnama američkog izdanja ove knjige ilustruju takođe i početnu reakciju zapadnih čitalaca: "Sve čari ove knjige... strukturalne inovacije i komička inventivnost slika... (čine je) izuzetno uzbudljivim štivom u kojem se uživa" (The Nenj Džork Times Book Revienj).
       Zapravo, kao što najčešće i jeste slučaj s ovakvim romanima, kad pobliže ispitamo strukturu Pavićeve knjige videćemo da je u pitanju više štos negoli istinska inovacija, jer u kom god redosledu čitali tekst, priča je uvek ista. A nas interesuje upravo priča, ili tačnije - njene filozofske implikacije.
       U jugoslovenskom kontekstu, jedna tako radikalno relativizovana vizija istorijske istine bila je, sasvim očigledno, problematična, jer je podrazumevala da se među narodima koji kreću sa različitih početnih pozicija ne može postići nikakav sporazum, niti uzajamno razumevanje. Blago rečeno, to je upravo bila situacija u kojoj se čitava zemlja nalazila. Pavić je sasvim sigurno bio svestan opasnosti od takvih implikacija, jer ih je eksplicitno iskazao Danilo Kiš, koji je čitavu deceniju pre objavljivanja Rečnika relativizam kao filozofski postulat identifikovao sa partikularističkim nacionalizmom. "Nacionalizam živi od relativizma. Nema opštih vrednosti - estetičkih, etičkih itd. Postoje samo relativne. A upravo je u tom smislu nacionalizam reakcionaran. Sve što je važno jeste da budem bolji od svog brata, ili polubrata, a ostalo me se ne tiče."
       Da je čitav ovaj pokušaj da se iznova stvori priča o Hazarima tek jedna složena i ograničena fikcionalna misterija, jugoslovenski (kao i strani) čitaoci romana možda bi sasvim lepo mogli i da zanemare njegove šire implikacije. No, Pavić im to otežava tako što ističe da roman treba da funkcioniše ne samo kao jedna komplikovana prevara nego kao alegorijska zamena za bilo kakav pokušaj dostizanja savršene istine. To je najočiglednije u "Zapisu o Adamu Kadmonu", tekstu koji je interpoliran u život Samuela Koena. "Hazari su u snovima ljudi videli slova i tragali u njima za pračovekom, predvečnim Adamom Kadmonom, koji je bio i čovek i žena." Hazari su, kao rezultat, imali jednu vrstu savršenog znanja, koja je izgubljena kad su se preobratili i nestali. Stoga traganje za izgubljenim hazarskim tajnama predstavlja upravo pokušaj da se, ponovnim stvaranjem jednog savršeno transparentnog jezika, sjedine zemaljsko i nebesko znanje, jer "se pakao i raj, prošlost i budućnost, sadrže već u jeziku i pismenima jezika". To je, razume se, utopijski projekat koji leži u korenu velikog dela modernističke umetničke prakse - na primer, suprematizma Kazimira Maljeviča i zaumnog jezika ruskih futurista. No, u ovom romanu, kazna ljudima koji polažu pravo na božansko razumevanje jeste trenutna smrt. Stoga Rečnik ne samo što izražava postmodernističko gledište da su različite jezičke igre međusobno nesamerljive već takođe implicitno tvrdi da svaki pokušaj da se one kombinuju, da se stvori nekakva sveobuhvatna metanaracija, neizbežno dovodi do katastrofe.
      
       Koliko je destabilizujući efekat jedno takvo filozofsko shvatanje moralo imati u kontekstu jugoslovenske književne kulture možemo videti ako uporedimo Pavićev Rečnik sa slavnim romanom Iva Andrića Na Drini ćuprija. Poput Rečnika, Andrićev roman pokriva dugačak vremenski period (nekih pet stotina godina bosanske istorije), i prožet je cikličnim ponavljanjima. Naime, Andrić takođe pokazuje da svaka bosanska grupa na sopstveni način sagledava istorijsko iskustvo, a taj način se često razlikuje od načina na koji ga sagledavaju pripadnici drugih grupa, sa kojima su im životi isprepleteni. Najbolji primer daje nam pripovedačev opis načina na koji gradski muslimani i hrišćani tumače jednu humku pokraj mosta: "Ta je humka meta i granica svih dečijih igara oko mosta. To se mesto nekad zvalo Radisavljev grob. I priča se da je to bio neki srpski prvak, silan čovek... A Turci u kasabi, naprotiv, pričaju od starina da je na tom mestu poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh-Turhanija..." Dakle, kao i u Pavićevom romanu, naizgled su ovde u pitanju međusobno nepomirljive tvrdnje, ali ovde pripovedač ulazi u tekst da bi nam objasnio poreklo tih priča, i da bi čitaocu saopštio istinu. Prvo, on objašnjava zašto uopšte nastaju te različite varijante: "Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu." Pripovedačev je zadatak da razdvoji činjenice od mašte, da nam, na primer, dvadesetak stranica kasnije objasni da je Radisav bio stvarna ličnost, on nije bio junak natprirodnih sposobnosti i snage već jedan lukav srpski seljak koji je sabotirao izgradnju mosta, da bi kasnije bio uhvaćen i pogubljen na najokrutniji način. Dakle, pripovedač, stojeći izvan sopstvenog teksta, pokazuje nam kako se naizgled nepomirljivi stavovi "naroda" mogu prevazići znanjem koje nam pruža istorija. Ako je to tako, onda nesumnjivo ima nade da se znanjem i prosvećivanjem mogu prevazići razlike koje postoje između različitih grupa koje žive u Bosni, pa tako i u Jugoslaviji.
      
       Razume se, čak i ako se složimo s tim da je u Pavićev roman ukodiran jedan ideološki stav koji podrazumeva to da same filozofske osnove na kojima je Jugoslavija počivala nisu sposobne za život, u ovom trenutku bismo sasvim opravdano mogli da se zapitamo kakvih dokaza ima za to da je ovaj roman imao bilo kakav direktan ili indirektan udeo u destabilizovanju zemlje. Prirodno, Pavićev roman nisu u svojim rancima nosili srpski vojnici kad su išli u borbe, niti su ga ideolozi nacionalizma stalno citirali. Ipak, postoje dokazi da je on izazvao važne posledice, naročito u načinu razmišljanja srpskih elita.
       Najočiglednije je to da je roman imao ogroman uticaj na razmišljanje samog Pavića. U vreme kad je roman objavljen, njegov pisac bio je poštovan, ali relativno nepoznat profesor književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu. Kada su neki očigledno zbunjeni novinari od njega zatražili da im objasni Rečnik, Pavić je istakao njegovu univerzalnost, rekavši da je reč o tome "kako jedna nacija izgleda kad stoji između velikih ideologija, a ne pripada nijednoj od njih". U kontekstu tog vremena, većina jugoslovenskih čitalaca verovatno je smatrala da se reč "nacija" odnosi na Jugoslaviju, a ne na Srbiju. Nastavljajući da razmišljaju na taj način, oni su knjigu mogli doživeti kao pokušaj da se ponovo progovori o najvažnijim jugoslovenskim opsesijama posle 1948. godine: o mogućnosti nalaženja jednog jedinstvenog mesta za sebe kao zemlju koja se nalazi između Istoka i Zapada, a ne pripada ni jednom od njih (posle rata, Zapad i Istok imaju oblik kapitalističkih zemalja, članica saveza NATO, odnosno Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika iz Varšavskog pakta).
       No, početkom devedesetih godina Pavićevo tumačenje sopstvenog romana dramatično se promenilo. To se jasno vidi iz jednog članka objavljenog 1992. godine u književnom dodatku lista Village Voice. Autor tog članka (koji svoja tumačenja Rečnika, kako izgleda, zasniva isključivo na razgovorima s Pavićem) beleži: "U pohvalama koje je ova knjiga dobila širom sveta (upravo se prevodi na 26 jezika) uglavnom se ne ističu one njene implikacije koje sudbinu Hazara, koji više ne postoje, vezuju za sudbinu Srba. Kao dokaz neminovnosti postavljanja hazarsko-srpske jednačine, on citira Pavića, koji kaže: "I ja sam Hazar, jer sudbina moje porodice je bila ista takva, a na kraju smo se vratili svojoj prvobitnoj religiji. Možda i ne predstavlja iznenađenje što je u to vreme Pavić već sve više identifikovan sa srpskim nacionalističkim pokretom, budući da je, svojim aktivnostima u Srpskoj akademiji nauka, odigrao važnu ulogu u pružanju intelektualne podrške Miloševićevom režimu. Zaista, saradnja erudite i intelektualca Pavića sa neobrazovanim nacionalistom Dobricom Ćosićem može se razumeti jedino kao primer primene postmodernističkog postupka u stvarnom životu.
       Da je Rečnik zaista mogao imati uticaja na srpske intelektualne elite može se zaključiti na osnovu široke popularnosti tog Pavićevog romana, koji predstavlja, bez konkurencije, daleko najbolje prihvaćeno prozno delo objavljeno u Srbiji u poslednjih petnaest godina. Po objavljivanju, lako je osvojio NIN-ovu nagradu (najprestižniju književnu nagradu u Jugoslaviji) za najbolji roman na srpskohrvatskom u 1984. godini. On je i nadalje zadržao uticajan položaj, što se može videti i iz jedne ankete u kojoj se birao najbolji roman objavljen između 1982. i 1992. godine, a koju je sprovela poznata srpska izdavačka kuća "Dereta". Hazarski rečnik je bio na vrhu liste čitalaca, kao i kritičara (samo još jedna knjiga uspela je da se uopšte istovremeno pojavi na obe liste).
      
       To, razume se, ne znači da su čitaoci i kritičari ovaj roman nužno razumeli onako kako ga ja tumačim. No, postoje indicije da je njegov subverzivni potencijal u Jugoslaviji primećivan od početka, što se može videti i iz jednog prikaza objavljenog u Našim razgledima, vodećoj slovenačkoj kulturnoj publikaciji. Autor tog prikaza, hrvatski kritičar Zvonko Kovač, obratio je pažnju isključivo na književne kvalitete romana, koje je visoko vrednovao. Međutim, u poslednja dva pasusa, on se okreće neizbežnom nacionalnom pitanju: "Drugi će više govoriti o ideologijama i njihovoj moći da uspostavljaju lažne identitete, osobenosti i narode. Ja ću samo pomenuti to da je naročitu hazarsku nacionalnu asocijaciju skoro euforično prigrlila srpska kultura, koja je osetljiva na nacionalizam; ne bi trebalo da zaboravimo na taj spoljašnji faktor kad raspravljamo o vrednosti ove knjige." Kovač je takva čitanja smatrao nedozvoljenim, jer previđaju ono što je on smatrao osnovom Pavićevog Rečnika: "njegovo preterano ironično odbacivanje uvođenja bilo kakve aktualnosti u njegovoj recepciji". Kovač, dakle, smatra da nije moguće čitati ovu knjigu kao opis bilo kog stvarnog društva. Ipak, on nastavlja u proročkom tonu: "druge nacije će povest o izgubljenim Hazarima čitati kroz sopstvene paranoidne vizije budućnosti".
       Dakle, bez ikakve sumnje, Pavićev Rečnik mogao se u Jugoslaviji čitati, a u nekim slučajevima i jeste čitan kao naročito upozorenje protiv asimilovanja Srbije u Jugoslaviju, a takođe i kao napad na same osnove na kojima zemlja počiva. Mnoga teorijska i praktična istraživanja ukazuju na to da ponašanje elitnih grupa ima izuzetnu važnost za kristalizovanje nacionalističkog mišljenja u širokoj populaciji. Razume se, kao što smo ranije primetili, u kontekstu Jugoslavije osamdesetih godina, napadi iz oblasti visoke književnosti na državne temelje imali su podršku u napadima nisko i srednje obrazovanih slojeva na suštinu mitova o bratstvu i jedinstvu. Takav dvostrani napad odigrao je najvažniju ulogu u delegitimizovanju same jugoslovenske ideje. Imajući u vidu ovaj kulturni kontekst, kada je u ovom periodu zemlja zapala u ekonomsku i političku krizu, raspad je verovatno bio neizbežan.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Raspad Jugoslavije nije završena priča: ne samo za nas koji direktno trpimo posledice te krvave i necivilizacijski izvedene drame, nego i za učesnike iz sveta čije ruke tu uglavnom nisu bile čiste. Ali, osim svedoka i učesnika taj događaj sve više izaziva pažnju naučnika, pisaca i analitičara društvenih i kulturnih kretanja. Sasvim je sigurno da političko-medijska "istina" koju zasad imamo ne može objasniti ono što se zaista dešavalo.        Knjiga američkog slaviste Endru B. Vahtela "Stvaranje nacije, razaranje nacije" (Stubovi kulture, Beograd, 2001, prevod Ivan Radosavljević) ozbiljan je pokušaj da se kroz noviju kulturnu/književnu istoriju dešifruje pad pobedničke ideje jugoslovenstva do krvave ratne kaljuge. Pisac u zaključku knjige poredi aktuelno stanje američke nacije sa simptomima bolesti koje je u poslednjoj četvrtini XX veka pokazivalo jugoslovenstvo. To ovom radu daje posebnu dimenziju.        NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive i znakovite delove knjige.        Feljton je priredio        SLOBODAN RELJIĆ