Naslov: Poslednja traka
Pisac: Semjuel Beket
Reditelj: Ljuba Tadić
Pozorište: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
       Izveden četrdesetak godina pošto je napisan i prvi put prikazan, Beketov komad "Krapova poslednja traka", u kojem se u redukciji klasične drame otišlo veoma daleko, iz kojeg je eliminisan i dijalog, a monolog jedinog dramskog lica sveden na iskidan, mucav iskaz, ne deluje više publici ni zagonetno, ni zbunjujuće. Za današnjeg gledaoca, naviknutog i na radikalnije eksperimente u pozorištu, to je psihološki dobro obrazložena priča o starenju, čak naturalistički dokument o fizičkoj, o duševnoj degradaciji čoveka u starosti. A uporedo s tim, izbledeo je i utisak da Beket u njemu pokreće i razrešava poslednju ontološku tajnu s kojom nas suočava sam život.
       Tu priču, Ljuba Tadić, i u ulozi reditelja, i kao glumac, tumači u saglasnosti s promenom, koja se, u međuvremenu, odigrala, ali unosi u nju i nekoliko drugih značajnih novina. Između ostalog, on je čini vrlo konkretnom, veoma ličnom time što iz naslova briše prvu reč, čime sugeriše da ona ne govori o nekom fiktivnom književnom junaku, već o njemu samom, o nama, o njegovim vršnjacima, o onima kojima će se, još koliko sutra, dogoditi nešto slično. Zatim, kad je prenosi na scenu, Ljuba Tadić ne insistira na temi usamljenosti, ne želi da opiše raspadanje ljudskog tela koje prati i rastakanje čovekove duše. Umesto toga, on prikazuje groteskan, avetinjski duel živog, a tako privremenog organizma kakav je čovek i jedne mašine, magnetofona koji je mrtva stvar, ali je toliko i živa i večna, jer je zabeležila i može u svakom trenutku da oživi nekadašnje autentične emocije, šta smo u prošlosti bili. U tom sukobu - i u tome je treća i najvažnija novost - igru dobija onaj ko gubi, jer je samoobmana kojoj podleže jača od stvarnosti, zbog toga što iluzija razgoreva u njegovom srcu novu vatru, plimu jakih, snažnih osećanja.
       Da bi to pokazao, Ljuba Tadić je nemilosrdan i prema sebi i u odnosu na gledaoce koji se poistovećuju s egzistencijom lika na pozornici. On poništava razliku između privatnog i pozorišnog, ne skriva ono što ga i u svakodnevici iznuruje i hendikepira: ni otežan, nesiguran hod; ni mutne, uznemirene oči; ni okamenjeno lice preko koga tek s vremena na vreme preleti ili sarkastičan grč, ili grimasa bola, ili jedva vidljiv setan osmeh. U stvari, Ljuba Tadić se herojski identifikuje sa svojim telom, s tananim treperenjem nečeg nevidljivog u sebi, s još uvek mladalačkim, voluminoznim glasom, zapravo s osnovnim materijalom kojim glumac raspolaže u teatru.
       I tako se iz susreta dva izuzetna stvaraoca, Beketa koji je genijalan pisac, i Ljube Tadića, čudesnog glumca, koji je već za života otišao pravo u legendu, rađa iskrena, uzbudljiva, potresna predstava. Iz nje struji ledeni užas, opomena da smo ranjivi i smrtni, jedna tuga kojoj nema leka. U isto vreme, postignuti rezultat, to što ni ovakva interpretacija nije umanjila veličinu drame "Krapova poslednja traka", unapred obesnažuje eventualne zamerke i najkompetentnijih komentatora Beketovog dramskog stvaralaštva.