Ne daju novim ljudima vremena ni da se snađu, a kamoli da sprovedu neke svoje ideje - već ih ruše

      Vaša poslednja šansa. Tako su skraćenicu Više pomorske škole u Kotoru prevodili studenti dok se u njoj za pomorca pripremao Boris Isaković. Kad je već gotovo trebalo da se otisne na brod, šansu je potražio na Akademiji umetnosti u rodnom Novom Sadu. Glumu je diplomirao u klasi profesora Bore Draškovića, a prve profesionalne godine proveo je u Subotici, kod Ljubiše Ristića. Sećao se Ristića dok je nedavno spremao ulogu Georgija u "Oslobođenju Skoplja", u Srpskom narodnom pozorištu u kome je, takođe odnedavno, umetnički direktor Drame: "Ljuša je, čini mi se, imao dobar recept. On je umeo da svaku predstavu stavi u određeni kontekst, u kontekst grada, sredine, društva, države, da napravi neku frku oko nje, bez obzira na to koliko je ona uspela." U međuvremenu, svako je otišao svojim putem, a Isakovića je put preko Beograda doveo opet u Novi Sad. Igra u svom pozorištu, ali i u Beogradu, u Jugoslovenskom dramskom, u Ateljeu, u Narodnom, u Bitef teatru. Pri tom je na Akademiji umetnosti asistent za predmet Scenske borbe. Ovo poslednje mu, primećuje pola u šali, pomaže da održava fizičku kondiciju, a ne mora da plaća teretane i fitnes sale.
       Kako u pozorištu na njega kao šefa gledaju kolege? "Nije to nikakvo šefovsko mesto. Nema tu moć da mogu da se pravim da sam komandant parade. Naprotiv, samo nameće obaveze i odgovornost. Možda zato što izgleda da je to mesto takvo, mnogi misle da bi oni trebalo da budu na njemu. Za svaki slučaj, vrata držim otvorena." Kako, onda, kolege gledaju na to što igra glavne uloge u predstavama Drame na čijem je čelu? "Ne dopada im se to. Kruže priče da sam uzurpirao to mesto da bih sebi dodeljivao glavne uloge. Ne mogu da objasnim, i nema potrebe da se objašnjava, da se do podele ne dolazi na taj način. Danko Tomić je tražio da ja igram Georgija. Opirao sam se tome, predlagao čak da dovedemo Metu Jovanovskog iz Skoplja. Egon Savin je došao sa gotovom podelom za 'Gospodu Glembajeve' u kojoj je za mene predvideo ulogu Leonea. I pre sam dobijao dobre uloge, nadam se da ću ih dobijati i posle, kada ne budem direktor. Neću doživotno ostati na ovoj funkciji." Ako priče "kruže", znači li to da mu niko nije otvoreno rekao šta misli? Nije, a voleo bi da mu se sve kaže u lice. Baš sve? Sve.
       U Drami Srpskog narodnog pozorišta na platnom spisku je četrdeset šestoro glumaca. Kao manje-više i drugde, broj zadovoljnih i nezadovoljnih drži se u stabilnom omeru, možda je čak ovih drugih nešto više. Neki godinama nisu stali na scenu. Pošto problem poznaje iznutra, Isaković je na startu pokušao da ga reši na jednostavan način: ponuđeno je nezadovoljnima da igraju. Pokazalo se da jeste jednostavan način, ali ne i rešenje. Jedni su uloge prihvatili, drugi su ih odbili. One treće, pravo govoreći, niko i ne traži. Sad Isakoviću ništa nije jasno: "Da li je kod tih ljudi u pitanju istinska želja i potreba za pozorištem ili je odbijanje uloga samo izgovor zaostalog osećanja da sede u pozorištu deset godina, primaju platu, a da je nisu zaradili? Proradi im delić savesti, pa traže ulogu, a kad im se da, shvate možda da su odavno zaboravili da rade svoj posao." Po pravilu, nezadovoljstvo je usmereno na upravu, pre nego na reditelje koji, kao što se zna, imaju glavnu reč kod podela. Ušlo je skoro u modu poslednjih godina da se svaka uprava Srpskog narodnog pozorišta pre ili kasnije, obično pre, to jest odmah, nađe na udaru ove ili one grupe. Da verujemo Isakoviću kada kaže da ne razume zašto se to dešava:
       "Ne daju novim ljudima vremena ni da se snađu, a kamoli da sprovedu neke svoje ideje - već ih ruše." Isaković ipak uočava da se nešto menja. "Ovi stariji koji su pikirali na svakog upravnika i na sve uprave kao da su konačno odustali od atakovanja. Vreme se malo promenilo, a i oni su promenili nekoliko političkih partija, tako da više ne znaju iz koje partije bi mogli da udaraju po ovoj upravi. U drugoj grupi nezadovoljnika su ljudi za koje primećujem da su užasno nestrpljivi. Pokušavam da ih razumem. Svi smo željni nekakvog bržeg napretka. Promene ne idu u tom pravcu, a ja sam ih očekivao."
       U jednom času Isaković se zaneo utopističkom idejom od koje je, priznaje, za sada odustao. Radikalno rešenje video je u rušenju pozorišta, naravno u metaforičkom smislu. "Mislio sam da bi najbolje bilo ako bi se ovo pozorište zaista zatvorilo i ako bi se krenulo ispočetka. Da se preispita svako radno mesto, da se na jedan dan, ako je to moguće, ljudi otpuste pa da se onda ponovo zapošljavaju, po vrednosti i zasluzi. Ali sam shvatio da ono što ne može u društvu, ne može ni u pozorištu." Nije, veli, stvar u sistematizacijama za kojima je svaka uprava posezala kao za čarobnim štapićem, stvar je u tome koliko ko vredi i kako radi svoj posao. Ali, odmah sledi pitanje koje postavlja sam sebi: Ko je taj arbitar koji će da kaže - ti možeš da igraš te uloge, ti ne možeš!
       Zanimljivu priču ispričao mu je Janez Pipan: primenu zakona o pozorištu u Sloveniji zaustavili su upravo glumci koji su se za zakon najviše zalagali. Boji se da bi se priča mogla ponoviti i u Srbiji. Ima li u ansamblu Drame viška ili manjka glumaca? "Imamo i viška i manjka. Višak je zaposlenih, a manjka imamo kad treba napraviti podelu. Kad dođe do podele, sve se svede na nekoliko glumaca, pa onda krene priča da rade samo jedni isti. Ali se niko ne zapita zašto. Jedni isti rade zato što su dobri."
       Ako je, bar do sada, izbegla da se bavi sistematizacijom radnih mesta, nova uprava je, po rečima Isakovića, uspela da sistematizuje sistem stimulacije glumaca. "Kad radimo van kuće, dobijamo honorar i za pripreme. Obezbedili smo to i u okviru kuće. Ko radi novi komad, dobija 30 procenata na platu za pripreme i pet procenata od odigrane predstave. I tu se napravila neka razlika između prvaka i glumaca druge ili treće grupe i početnika, pošto su plate različite. Glumci tako dobijaju osamdeset i sto posto na platu." Odakle novac? "Od zarade na kasi. Novac koji su zaradili ide u njihove džepove." Glumačka plata je u proseku 350 maraka, a uz stimulaciju zaradi se do 500, 600 maraka.
       Nova uprava želi da stvori novi imidž starog pozorišta. Za početak napravljen je veb sajt Drame. Ali, Isaković, i kao glumac, dobro zna da imidž pre svega stvaraju predstave. Uverava da se repertoar neće krojiti prema ukusu publike, "jer bi to bilo katastrofalno". Računa se na birane tekstove i na odlične reditelje, među njima na Slobodana Unkovskog, Acu Popovskog, Boru Draškovića. Pozorište bi početkom nove godine trebalo da izađe iz (samo)izolacije, a to će reći da se malo otisne u svet. Već su ugovorena gostovanja na nekim reprezentativnim festivalima.
       Koliko na Leonea, tridesetpetogodišnji Isaković misli na mart 2002, kada namerava da objavi repertoar za narednu sezonu. Krajem marta počinje s probama Boro Drašković. Režiraće Beketov "Kraj partije". Isaković na to kaže: "Da li će to biti i moj kraj partije, ne znam."
      
       FELIKS PAŠIĆ