Film
U 2001. bioskopska publika je bila svedok vere povratka u srpsku kinematografiju

      Bioskopski repertoar u 2001. godini bio je zapravo neobičan i zanimljiv miš-maš najsvežijih holivudskih spektakala i budžetski slabijih ostvarenja s obe strane Velike bare, čija snaga pak leži u prodornim vizijama njihovih autora. I mada su neka od njih stara godinu ili dve, to im uopšte nije smetalo da pokažu kvalitativnu nadmoć u odnosu na Holivud.
       Najbolji primer za navedeno jeste "Deveta kapija", remek-delo Romana Polanskog iz 1999, ostvarenje u kome veliki majstor na fascinantan način obrađuje fenomen okultnog i natprirodnog, virtuozno lako tvoreći kombinaciju trilera, fantastike i horora u bizarnoj crnohumornoj priči o sprezi Dobra i Zla, te o bolnoj samospoznaji glavnog junaka pred đavolovim vratnicama.
       Tik iza su dve mračne, na različite načine originalne storije: "Borilački klub" Dejvida Fincera i "Memento" Kristofera Nolana. Fincerova psihološka akciona drama se inteligentno poigrava s rasplućenom ličnošću glavnog junaka izgubljenog u modernom svetu, i on smisao bitisanja iluzorno traži u podzemnom borilačkom klubu. Nolanov nesvakidašnji triler takođe umešno zavodi i publiku i vodećeg junaka ophrvanog retkom boljkom da gubi pamćenje svakih 15 minuta, pa se fabula ovog filma odvija unazad zajedno sa (ne)uspelim reminiscencijama protagoniste da otkrije šta mu se prethodno desilo u životu.
       Britanske boje osvetlao je "Bili Eliot", izvanredna studija o žrtvovanju, kompleksna i potresna drama o dečaku prinuđenom na prerano sazrevanje u provincijskoj okolini punoj predrasuda i nerazumevanja za njegovu ljubav prema baletu. Briljantni su i predstavnici francuske kinematografije: "Čudesna sudbina Amelije Pulen", vedra romantična komedija o tome kako svako može biti gospodar svoje sudbine, i "Devojka na mostu", jedinstveno setna storija o prožimanju Erosa i Tanatosa, i rađanju sreće iz dva kraja nesreće. Još četiri naslova zavređuju veliku pažnju: francuski "Vidok", spektakularni Pitofov triler iz 18. veka, "Neprijatelj pred vratima", eksplozivna ratna saga Francuza Žan-Žaka Anoa, dok je američka nezavisna produkcija imala odlične predstavnike u dva crna dramsko-psihološka ostvarenja: "Zavetu" Šona Pena i "Rekvijemu za snove" Darena Arafonskog.
       Prvi među jednakima na domaćoj filmskoj sceni su "Munje" Radivoja Andrića, efektan spoj road-mouvi komedije, avanture i krimića o (ne)snalaženju mlade "tehno" generacije na vetrometini Srbije neposredno pre 5. oktobra. Razigrano, pitko, otkačeno, beskrajno komično. Istovetne epitete sadrži i "Zemlja istine, ljubavi i slobode", eksperimentalna nadrealna crna komedija Milutina Petrovića, sjajna socijalno-antropološka vivisekcija stanja srpske svesti tokom bombardovanja 1999. u kojoj se prožimaju mašta i tragična realnost.
       I sledeća tri naslova: "Normalni ljudi", "Apsolutnih sto" i "Nataša" bave se katastrofalno pogubnim posledicama Miloševićeve vladavine, ali na sumoran i mračan način: svaki daje sopstvenu upečatljivu i uzbudljivu vizuru na široku paletu ljudi koji se koprcaju ne bi li preživeli i nekako opstali u jednom užasnom vremenu. Dodajmo još i "Virtuelnu stvarnost" Ratiborke Ćeramilac, opominjuću priču o narkomanima - i zaključak se sam nameće: u 2001. bioskopska publika bila je svedok povratka vere u srpsku kinematografiju.
      
       VUK PAVLOVIĆ
      
      
      

Strani filmovi 1. "Deveta kapija'' (SAD/Francuska/Španija), režija Roman Polanski        2. "Borilački klub" (SAD/Nemačka), Dejvid Fincer        3. "Bili Eliot" (V. Britanija), Stiven Doldri        4. "Memento" (SAD), Kristofer Nolan        5. "Čudesna sudbina Amelije Pulen" (Francuska/Nemačka), Žan-Pjer Žene        6. "Devojka na mostu" (Francuska), Patris Lekont

      
      

Domaći filmovi 1. "Munje", režija: Radivoje Andrić        2. "Zemlja istine, ljubavi i slobode", Milutin Petrović        3. "Normalni ljudi", Oleg Novković        4. "Apsolutnih sto", Srđan Golubović        5. "Nataša", Ljubiša Samardžić