Za Ćirićev roman glasala su četiri člana žirija, a jedan za "Poslednju ružu Kolubare" Radovana Belog Markovića

      Ustanovljenje NIN-ove nagrade kritike za roman, sada već daleke 1954. godine (prvi put dodeljene u februaru 1955), imalo je, svi se slažu, snažan uticaj na razvoj i bujanje srpske romansijerske proze.
       Nagrada je, takođe, u velikoj meri doprinela da domaći savremeni roman postane najpopularniji žanr naše literature i najomiljenije štivo čitalačke publike.
       Ovo priznanje ne donosi, dakle, samo književni prestiž - kod nas najveću moguću stručnu verifikaciju nečijeg imena i dela, već i veliki tiraž knjizi koju je žiri izbacio na presto tekuće godišnje produkcije. Zato i nije nimalo slučajno što je prva reakcija Milička Mijovića, direktora i glavnog i odgovornog urednika Narodne knjige, na vest o dodeli nagrade za 2001. romanu Hobo Zorana Ćirića, pored neskrivenog zadovoljstva i radovanja, bio nalog štampariji za ekspresno pripremanje drugog izdanja od 2 000 primeraka (tiraž prvog bio je 500). Jedno ili više novih izdanja po pravilu je zagarantovano svakoj knjizi koju ovenča NIN-ova nagrada.
       Medijska pažnja koja se poklanja NIN-ovoj nagradi takođe je srazmerna rejtingu koji ona uživa. Kad je u ponedeljak oko 14 časova proglašavan četrdeset osmi dobitnik, redakcijske prostorije NIN-a bile su bukvalno okupirane od strane mnogobrojnih kolega, novinara i snimatelja. U neznatno manjem broju došli su ponovo u kasnim popodnevnim satima na susret sa dobitnikom koji je u to vreme stigao taksijem iz Niša.
       Potraga za slavodobitnikom, da bi mu se saopštila radosna vest, započela je, inače, oko 13 časova, kada je žiri završio svoj rad. Ćirić je u to vreme nakratko bio izašao u grad a kada se vratio, i po ostavljenoj poruci javio redakciji NIN-a, s druge strane telefonske žice imao je priliku da čuje čestitku predsednika Žirija Svetozara Koljevića i "zahvalnost što mu je omogućio da pod stare dane pročita jedan uzbudljiv roman". Čestitao mu je i glavni urednik NIN-a Stevan Nikšić i "naredio" da prvim prevoznim sredstvom koje mu je na raspolaganju krene za Beograd.
       Tad je već vladala opuštena atmosfera i među članovima žirija iza kojih je ostalo pročitanih ni manje ni više nego 115 romana objavljenih tokom 2001. godine. Tog dana, kao što je bilo poznato, izbor najboljeg trebalo je obaviti između deset romana koji su se našli u užem izboru. Bili su to, da podsetimo, Svetski putnik Davida Albaharija, Poslednja ruža Kolubare Radovana Belog Markovića, Hobo Zorana Ćirića, Bog Vadraca i Madžara Milorada Grujića, Izranjanje Veselina Markovića, Jesenja svila Danila Nikolića, Sarajevska megila Eliezera Papa, Pod senkom zmaja Đorđa Pisareva, Oproštajni dar Vladimria Tasića i Slučaj Bremen Dragana Velikića (redosled je abecedni).
       Kako je na više prethodnih sednica žirija svaka knjiga posebno razmatrana, dogovoreno je da se odmah pređe na izjašnjavanje o kandidatima za najuži izbor, pa da se onda o njima povede rasprava.
       Usledilo je telegrafsko izjašnjavanje četiri člana žirija:
       Teofil Pančić kao najbolje vidi Hoboa i Oproštajni dar a uz njih može, kaže, da se raspravlja i o Izranjanju.
       Tihomir Brajović takođe kaže da su dve najrelevantnije knjige Hobo i Oproštajni dar i da uz bok njima mogu stajati Jesenja svila (odlična knjiga), Slučaj Bremen i Izranjanje.
       Boško Ivkov je samo za jednu knjigu - Poslednju ružu Kolubare.
       Adrijana Marčetić izjavljuje da bi mogla biti za Hoboa, a ne za Oproštajni dar; mogla bi da bude i za roman Pod senkom zmaja, ali je, dodaje, za nju najbolja "Jesenja svila".
       Svetozar Koljević se tako našao u prilici da njegov glas već u prvom krugu izjašnjavanja bude presudan ili, pak, da produži neizvesnost. Izdvojivši čak pet knjiga, odlučio se za ovo drugo. Za razliku od prethodnika, odmah i obrazlaže svoj izbor: Oproštajni dar pruža zanimljiv pogled iz Kanade, sjajna je knjiga, možda literarno najslivenija, dok je Hobo najživopisnija. U drugi red, s dosta pohvalnih reči, stavlja Ikonu kojoj je, smatra, naneta nepravda što se nije našla u užem izboru, među onih deset knjiga (u čemu mu se odmah pridružuje i Brajović). U drugi red svrstava i Izranjanje kao koliko zabavan, toliko i depresivan psihološki triler. Opet pominje Hoboa, s izvanrednom slikom mafijaškog podzemlja i otvorenošću koja je čini zanimljivijom od drugih, zbog čega je vidi u najužem izboru. Svetski putnik je Koljeviću, između ostalog, zanimljiva knjiga za čitanje a Jesenja svila ima lep ton. U onaj svoj "drugi red" stavlja i roman Pod senkom zmaja a u "nagradni razgovor" uvodi i Sarajevsku megilu koja mu se, pored ostalog, dopada kao priča o opstanku jednog "jevrejskog kruga" u posleratnoj aparthejd kulturi u BiH. Ističe i vrednosti Boga Vadraca i Madžara, zato što je autor jedan od dvojice-trojice danas najistaknutijih pisaca Vojvodine ali joj u ovoj konkurenciji ne daje glas.
       U prvom krugu razgovora Koljević, ipak, ostaje neopredeljen iako je svoj izbor sveo na Hoboa i Oproštajni dar.
       Već se, međutim, naslućuje ko bi mogao biti laureat. Ćirić i Tasić imaju, naime, po tri glasa (Pančićev, Brajovićev i Koljevićev) ali Marčetićeva je svoj otvoreno "kovertirala" za Ćirića i zahvaljujući tome u nastavku razgovora već je jasno da on dobija sa četiri prema jedan. Produžetak razgovora, pre konačnog zbrajanja glasova, pretvara se zatim u zanimljivu književnu raspravu, pa će Svetozar Koljević na kraju primetiti da je šteta što nije snimljena za neki TV program.
       Odluka o dobitniku donosi se praktično već u početku tog drugog kruga razgovora jer Marčetićeva izjavljuje da je za Ćirića, iako on nije prvi na njenoj rang-listi. Ipak će to biti, kaže, zaslužena nagrada jer je Ćirić pisac koji ima svoju prepoznatljivost i originalnost, jedan svoj, potpuno samosvojan svet. Njegova knjiga može da komunicira s različitim čitaocima i cinična je slika naše stvarnosti, kako je vidi glavni junak, krećući se u njoj i preispitujući neke osnovne ljudske vrednosti...
       Koljević joj upada u reč s pitanjem šta znači "ONO" na kraju knjige, kad se Hobo pita da li će mu brat poverovati da je (to) "ONO bi(l)o nesrećan slučaj". Da li je reč o ubistvu ili samoubistvu? Sklon je mišljenju da je to na kraju ostalo kao zagonetka, i sasvim sračunato, jer nastavak (priče, knjige) mora da visi nad liticom.
       Uključujući se u razgovor, Boško Ivkov, međutim, kaže da je pisac dao odgovor i na tu nedoumicu ali nalazi i određene zamerke toj poslednjoj "pijanoj" sceni u kojoj Hobo dolazi kući i u obeznađujućem stanju obrazlaže nemotivisanost ubistva.
       Koljević odmah replicira da to ne mora da bude argument protiv knjige, što iz nastavka Ivkovljeve reči proizlazi da i nije jer takođe smatra da je u pitanju veoma dobra knjiga. Ali, dodaje, ono što drugi vide kao njene vrline - holivudski senzibilitet i sve ono što proizlazi sleđenjem tog obrasca - on vidi kao mane. Jer, iako je dopadljiva, cinična, inventivna, daleko od banalnosti i s glavnim junakom koji je dat veoma sugestivno, sve je to već viđeno, a u ambijentu Nišvila i pojednostavljeno... Slaže se s piscem kad knjigu definiše kao "samurajski roman" jer se zaista radi o priči o dobru i zlu i o junaku (Hobu) koji je, iako nije nevin, tragičan borac za pravdu... Kod Tasića mu, kaže, smeta što je lik (sveznajućeg) brata "pozajmljen" od Kapora (Lep dan za umiranje), dok se Veselinu Markoviću čini nepravda kada se njegov roman svodi samo na psihološki triler. To je, smatra on, seundarna fabula a kad se već govori o psihološkom romanu, onda je tu glavna stvar rvanje junaka sa svojim dvojnikom. Takav roman, zaključuje, nismo imali u poslednjih 40-50 godina. Sve najbolje misli i o Nikolićevom romanu i svrstava ga među tri najbolja, ali smatra da nije smisao NIN-ove nagrade da se ponavlja (daje nekome po drugi put) već da se, ako je to moguće, reflektori javnosti usmere na novo ime i delo. (U prvom delu razgovora, nešto slično povodom Nikolićeve knjige rekao je i Koljević). Slaže se i s Brajovićem u pogledu Ikone ali mu se čini da literarni predložak (Švabica) baca u senku njenu vrednost... Ostaje, dakle, za Radovana Belog Markovića zato što je naš, autohton, samosvojan, pisac kakavog danas nemamo, i svoj izbor obrazlaže poduže i nadahnuto.
       Replicirajući Ivkovu na zamerku da je kod Ćirića sve već viđeno i poznato, Pančić je naglašavao da se mora imati na umu da on svesno insistira na eksploataciji klišea, pop-kulturnih, holivudskih i drugih. U to su, kaže, smeštene sve Ćirićeve knjige, pa i ova i to mu se ne treba zamerati.
       I ostatak ove zanimljive rasprave protekao je u paralelnom i na mahove polemičnom razmatranju vrlina i mana dva najuspelija romana sezone: Hoboa i Oproštajnog dara. A onda je, pošto je odvagano šta kod njega preteže, predsednik žirija, priznajući da je sve vreme bio u "ogromnoj dilemi" za koga da glasa, razgovor presekao konstatacijom da se "može telefonirati". Naravno, Ćiriću.
       Pokrovitelj NIN-ove nagrade je, kao što je poznato, JUBANKA AD Beograd a novčani iznos nagrade je 5 000 DEM u dinarskoj protivvrednosti.
      
       SAVA DAUTOVIĆ
      
      

"Roman bez romana" R. B. Markovića Njegov samo naizgled sterijanski "roman bez romana" razračvan je u nekolike guste fabularne tokove, i sav je rasut u raskošno bogate, nadahnuto crnohumorne i oporo lirične digresije, koje su, zapravo, so soli ove proze, a koje svojom disperzivnom mozaičnošću tvore široko obuhvatnu i psihološki duboku romanesknu fresku naših palanačkih zbitija, karaktera i mentaliteta. Naše zaludice i čamotinje, našega nehaja i vaja, sveukupnoga našega rasapa življenja. To je najdublja savremena romaneskna psihološka "sondaža" naše palanke.        Svu tu romanesknu "dijagnostiku" Marković "iznalazi" fascinantnom energijom jednog eruptivnog narativnog jezika, kojemu danas u nas nema premca, a koji u sebe amalgamiše i starinske, predvukovske jezike našega usmenoga i pisanoga pripovedanja i savremeni žargon i književni idiom.        Radovan Beli Marković je jednovremeno i najstarinskiji i najeminentnije postmoderan naš romansijer.               BOŠKO IVKOV

      
      

Obrazloženje NIN-ovog žirija Žiri u sastvu Svetozar Koljević, predsednik, Adrijana Marčetić, Boško Ivkov, Teofil Pančić i Tihomir Brajović na svojoj završnoj sednici 14. januara 2002. odlučio je da se NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku objavljenom u 2001. godini dodeli Zoranu Ćiriću za roman "Hobo" u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda.        Žiri je odluku doneo većinom glasova pri čemu je Ćirićev roman dobio četiri glasa (Svetozar Koljević, Adrijana Marčetić, Teofil Pančić i Tihomir Brajović) a jedan glas (Boško Ivkov) dobio je roman "Poslednja ruža Kolubare" Radovana Belog Markovića, takođe u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda.        U romanu Zorana Ćirića "Hobo" data je uzbudljiva slika mafijaškog podzemlja u našem Nišvilu. U toj slici dominira svemoć glavnog mafioza, uz naznake krajnje pokornosti svih saučesnika. I poslednji šrafčić u besprekorno podmazanom mehanizmu mafijaške brutalnosti retko "pada" na nivo obične ljudeske pristojnosti. Cinizam ovog romana je potpuno dorastao cinizmu svog vremena, uz napomenu da je njegov osnovni podsticaj u pobuni protiv sveta koji slika. Literarna sugestivnost te pobune izražena je dinamičnim egzistencijalno dramatičnim načinom pripovedanja, prelomljenim kroz svest glavnog junaka, do kraja potopljenog u taj okrutni svet, a u isti mah i etički ipak izdignutog iznad njega.        Beograd, 14. januar 2002.               Članovi žirija:        Svetozar Koljević, predsednik        Adrijana Marčetić        Boško Ivkov        Teofil Pančić        Tihomir Brajović