Zaposleni u nekada najvećoj fabrici privrednih vozila na Balkanu danas se grčevito bore za radna mesta, a ukoliko se ona ne revitalizuje gradu preti opasnost od socijalne katastrofe

      Priboj je gradić sa oko 35 000 stanovnika, na tromeđi Srbije, Crne Gore i BiH. Dok je u Srbiji sve vrcalo od priprema za novogodišnje i božićno slavlje, u Priboju su radnici ostajali bez posla. Krajem protekle godine, kao posledica procesa restrukturiranja pribojskog FAP-a, na fabričkoj kapiji su okačeni spiskovi radnika koji su ostali bez posla, ali i onih koji će i dalje raditi u ovom preduzeću. U prvoj fazi vlasničke transformacije, od ukupno 2 900 zaposlenih, bez posla je ostalo 1 200, dok će 1 700 radnika i dalje biti radno angažovano. U gradu je zavladao muk i strah od socijalne bede, a poslovodstvo se nada da će, uz pomoć Vlade Srbije, uspeti da fabriku revitalizuje i učini je interesantnom za ulaganja inostranih partnera.
      
       Od procvata do propasti
       Sedamdesetih godina prošlog veka Priboj je bio grad u ondašnjoj SFRJ sa najvećim standardom, odmah posle Rijeke i Maribora. Brojao je oko 15 000 zaposlenih, a generator razvoja bio je FAP. U ovoj fabrici nekada je radilo oko 7 000 radnika, a iz fabričkih hala ukupne površine od 16 hektara izlazilo je oko 7 000 vozila. Dve decenije FAP je sarađivao sa "Mercedesom", vođeni su pregovori i sa MAN-om, ali su sve to prekinuli poznati događaji iz bliske prošlosti. Procvat FAP-a uslovio je ubrzan razvoj ostalih delatnosti u gradu.
       Raspadom bivše SFRJ fabrika je izgubila tržište, što je uzrokovalo manje angažovanje radnika i sve manje kamiona sa proizvodne trake. Važnost ovog preduzeća za grad Pribojci su znali da oslikaju u rečenici "Nije FAP u Priboju, već je Priboj u FAP-u". Sve više radnika FAP-a bilo je na plaćenim odsustvima, a Pribojci su pod teretom siromaštva i bez posla, postajali nadničari. U Crnoj Gori obavljali su fizičke poslove za dvadesetak nemačkih maraka ili su putovali u unutrašnjost Srbije. Pečalbarili su i novac namicali u malinjacima oko Arilja, a oni koji su imali nešto ušteđenog novca, iselili su se iz gradića kojem je, kako kažu, pretila "tutinizacija".
       FAP je bio temelj na kojem je grad počivao, a propadanje ove fabrike uslovilo je i propast ostalih preduzeća u kojima je radilo nekoliko stotina radnika. Sadašnje poslovodstvo FAP-a u dogovoru sa fabričkim sindikatima osmislilo je program restrukturiranja fabrike, koji je prihvatila i Vlada Srbije, s ciljem da se revitalizuje i za privatizaciju pripremi nekada najveći domaći proizvođač privrednih vozila.
       Prvi korak ka tom cilju bio je otpuštanje radnika, proglašenih za tehnološki višak.
       Generalni direktor FAP-a mr Mirko Stojović ističe da je Vlada Srbije prihvatila program restrukturiranja ove fabrike. Prva faza tog procesa vremenski je bila ograničena do kraja prošle godine a ona je podrazumevala otpuštanje radnika i izradu socijalnog programa, kojim se vlada obavezala da će obezbediti prosečno oko 100 000 dinara po zaposlenom koji bude tehnološki višak.
       "Našim planom predvideli smo povećanje proizvodnje sa prošlogodišnjih 150 na 1 860 proizvodnih jedinica u 2005. godini. Uvažavajući evropske standarde, za takvu proizvodnju potrebno je oko 1 700 radnika, dok je ostatku od 1 200 ponuđeno da se opredeli za neki od vidova otpremnine kao tehnološkom višku. Inače, proteklih nekoliko godina u fabrici je bilo angažovano od 1 200 do 1 700 radnika, dok su ostali bili na plaćenom odsustvu, koje naknada nije isplaćivano u protekle tri godine", ističe generalni direktor mr Mirko Stojović.
      
       Program za spas
       On navodi da su spiskovi radnika koji su ostali bez posla, kao i zaposlenih koji će biti radno angažovani, usaglašeni sa predstavnicima fabričkih sindikata po svim organizacionim jedinicama, te da su radnici "shvatili neminovnost procesa restrukturiranja, koji je odavno započet u drugim zemljama".
       Stojović dodaje da su kriterijumi po kojima su pravljeni ovi spiskovi bili kvalitet rada, angažovanje radnika na poslu, kao i njihovo socijalno stanje, te da je ceo postupak bio javan i da su informacije o ovim aktivnostima bile dostupne svim radnicima. On za NIN ističe da nije bilo organizovanih protesta radnika koji su ostali bez posla.
       Fabričkoj komisiji za žalbe i primedbe, koja ima zadatak da proveri da li se odstupilo od tih kriterijuma i eventualno da ispravi greške, upućeno je oko 800 žalbi, ali u fabrici ima dosta invalida rada i samohranih majki, pa ćemo i taj problem morati da rešimo, kaže Stojović i dodaje da se ne sme dogoditi da bez posla ostanu oba supružnika i najavljuje dolazak republičke komisije koja će takođe rešavati radničke pritužbe. "Veliki deo radnika godinama nije dolazio na posao, ali nada je ta koja poslednja umire i verovatno je jedan deo radnika očekivao da će biti na spisku za rad", komentariše Stojović iznenađenja većine radnika koji su se našli na spisku kao tehnološki višak, iako su bili upoznati da će neko od njih morati da ostane bez posla, zaključujući da je saradnja sa samostalnim i sindikatom "Nezavisnost" bila vrlo korektna.
       Radenko Vasilić, predsednik Opštinskog veća samostalnog sindikata u Priboju, smatra da kriterijumi o otpuštanju radnika nisu dovoljno precizni, da ne postoji socijalna garancija,te da su bez posla u fabrici ostala oba supružnika, invalidi, samohrane majke, radnici sa 15 i više godina radnog staža, čime je, kako kaže, učinjena "fatalna greška", ali zaključuje da ipak postoji nada u nepristrasan rad članova komisije.
       "Ukoliko se nešto ne preduzme, bojim se socijalne i ekonomske katastrofe, jer će se ovo malo privatnika i bogatijih ljudi preseliti u unutrašnjost Srbije, a Priboj će postati ono što je nekada bio Tutin", zaključuje Vasilić.
       Jedan od članova fabričke komisije za radničke pritužbe i predsednik samostalnog sindikata u FAP-u Milun Vuković navodi za NIN da su se radnici najčešće žalili na nepoštovanje usaglašenih kriterijuma o angažovanju i otpuštanju radnika. "Ljudi tvrde da su hteli da rade ali da nisu pozivani proteklih godina, što opet poslovodstvo koristi kao alibi za otkaze radnicima koji nisu čuvali svoja radna mesta. Postoje i žalbe na angažovanje radnika iz Republike Srpske, dok posao gube meštani, oba supružnika ili samo jedan koji je radio u fabrici dok je drugi supružnik godinama bez posla. Bilo je žalbi u kojima se navodi da su pojedini radnici zadržani u preduzeću nakon raznih intervencija, posredstvom rođačkih ili drugih veza, iako su imali manje godina radnog staža ili godinama nisu ulazili u fabriku", govori za NIN Vuković i procenjuje da će u fabrici morati da ostanu invalidi i samohrane majke, ali i po jedan od supružnika, jer se dogodilo da na spisku za otkaz budu oboje.
       On navodi da je okončano podnošenje žalbi fabričkoj komisiji i ocenjuje da će konačni spisak za radno angažovanje biti proširen za oko 200 radnika, tako da će bez posla ostati oko 1 000 radnika. Od tog broja, kako procenjuje Vuković, petina su teški socijalni slučajevi, ljudi bez preduslova da se bave dodatnim poslovima, koji nemaju imanje na selu, rođeni su i žive u gradu, te bi za njih trebalo obezbediti dodatna sredstva. Takođe, oko 20 odsto radnika koji će ostati bez posla, godinama nisu ušli u fabriku i za njih Vuković kaže da su se odselili iz Priboja ili su započeli neki biznis. Ostatku radnika trebalo bi omogućiti povoljne kredite kako bi započeli neki posao u malinarstvu, stočarstvu, ili da otvore zanatske radionice.
       "Ne mogu se radnici prepustiti sami sebi, posebno ne u Priboju, jer je u pitanju veoma nerazvijeno područje koje ne može da apsorbuje otpuštene radnike. S druge strane, i oni koji budu ostali u FAP-u, neće imati takve plate koje će njihovim porodicama omogućiti pristojan život", kaže za NIN Jovan Urošević, predsednik Veća Saveza sindikata za Zlatiborski okrug.
       Komentarišući odsustvo organizovanog radničkog protesta, Urošević procenjuje da su otpušteni radnici "još uvek u stanju nokauta" te da će "tek kasnije uvideti šta ih je snašlo", a da se za sada, "kao u transu, bore žalbama i pritužbama".
       "Kada bude još više otpuštenih radnika, upitaće se od čega će da žive. Verovatno neće moći svi da se bave švercom ili malom privredom. Kada se otpuste radnici u Francuskoj, država im omogući socijalnu kartu u vrednosti od 1 500 DEM ili odu u drugi grad i potraže posao. Gde da odu radnici FAP-a, u Niš ili Kragujevac? Tragedija naše privrede je što nijedna industrijska grana u zemlji ne može da apsorbuje buduću armiju otpuštenih radnika. Naš narod nikada se nije bunio zbog toga što ima malo, ali se protivio nepravdi. Kada radnici budu uvideli da manjina dobro živi, bojim se da bi to mogao da bude povod za bunt, iako nisam pristalica da se građanskim nemirima rešavaju problemi", zaključuje za NIN Urošević.
      
       Sudbine otpuštenih
       Bračni par Kotlaja, Vojka i Mlađo, radili su u FAP-u ukupno 50 godina, a potom oboje ostali bez posla. Nakon žalbe koju su uložili fabričkoj komisiji nadaju se da će Mlađo ipak biti vraćen na posao.
       "Suprug je kao bravar radio u FAP-u 27, a ja 23 godine kao mašinski tehničar. Imamo dva sina, stariji je skoro odslužio vojni rok, a mlađi je završio gimnaziju i nismo mogli dalje da ga školujemo. Šta da vam kažem? Teško nam je, ali se nadam da će supruga vratiti na posao", kaže za NIN Vojka Kotlaja a potom svedoči da su ona i suprug "zanemeli kada su videli svoja imena na spisku otpuštenih radnika". "Noćima nisam spavala, plakala sam, sekirala i pitala se zbog čega smo oboje ostali bez posla. Kasnije smo uložili žalbu. Ako se mora, onda neka bar jedno ostane u fabrici. Ne znam kako ćemo i šta ćemo dalje, ali sačekaćemo da nas zvanično obaveste o našoj žalbi. Selo nam je veoma udaljeno i nemamo uslova da obrađujemo zemlju."
       Bez posla, nakon 15 godina radnog staža, ostao je i Jovan Miković, bravar. Njegova supruga ne radi i imaju dvoje dece, koja pohađaju četvrti i šesti razred osnovne škole.
       "Žalio sam se fabričkoj komisiji, jer nisu ispoštovani kriterijumi za angažovanje radnika. Poslednjih pet godina bio sam četvrti po vremenu provedenom u fabrici, a ipak sam ostao bez posla. Prednost su imali, kako mi je objašnjeno, radnici sa više radnog staža, a bilo je i onih koji su radna mesta zadržali rodbinskim ili drugim vezama. Ne verujem da će me vratiti na posao, od tih obećanja jednostavno nema ništa", svedoči za NIN Miković dodajući da na selu poseduje imanje ali da ono ne može da obezbedi egzistenciju njegovoj porodici.
       Radoje Drčalić je jedini poslovođa u FAP-u koji je ostao bez posla. Ima suprugu koja je prosvetni radnik, troje dece i živi u stanu sa starom i bolesnom majkom.
       "Radio sam u FAP-u trideset godina i jedini sam poslovođa koji je izbačen na ulicu. Poslednje dve godine neprekidno sam bio na bolovanju zbog teškog oboljenja noge koje zahteva kontinuiranu terapiju. Zatražio sam invalidsku penziju i trebalo je da se javim komisiji 23. decembra, ali otvoreno vam kažem - bez para ništa, a to je opet teško dokazati. Nisu pokazali elementarno razumevanje za bolesnog čoveka, a mnogo mlađi i bez dana bolovanja uspeli su da steknu pravo na invalidsku penziju."
       "Uložio sam žalbu i navodno su se dogovorili da me vrate na posao, ali ništa im ne verujem. Verovao sam da neću ostati bez posla, pa ipak se to dogodilo. Nadam se da će ta komisija iz Beograda, čiji je dolazak u Priboj najavljen, biti pravičnija i realnija", poručuje Drčalić.
      
       NENAD KOVAČEVIĆ