Muškarci moraju da shvate svoju zabludu i da počnu da se bore za svoju polnu emancipaciju. Oni ne razumeju svoj položaj. Represija je vešto prikrivena. Oni žive sa utiskom da su superiorni u kući, u društvu

      Nedavno je na tribini u Domu omladine u Beogradu zapodenuta "tema pola" - stara priča o ženi i muškarcu u društvima i vremenima. Povod je bila knjiga dr Maje Kandido-Jakšić "Polnost i politika" (Beogradski krug, Beograd, 2001) a dr Vladeta Jerotić, dr Dragan Radulović, Nenad Daković, autorka i publika začas su bili u atmosferi uznemirenosti koju ova tema redovno izaziva. "Pravoslavna konzervativnost" prof. Jerotića i "vizionarski aspekt mita o androginom" gospođe Jakšić - iako naizgled krajnosti - ipak su se tu na licu mesta spajali kao različitosti koje jedna uz drugu daju širinu bez koje bi ljudski vidik ostajao širok samo koliko puškarnica. Po zaposlenju školskog psihologa Maju Jakšić - inače aktivnog člana Upravnog odbora mirovnog udruženja Žene Mediterana, ANjMRO - Malta i Bruno Kreiski Rorum for International Dialog, Beč - na ovu temu je usmerio slučaj jedne njene učenice koja je htela da postane - pilot. Predratna je to priča. "Ona i njen stariji brat (on je danas pilot JAT-a) igrali su se u detinjstvu istih igara. Crtali su avione i maštali o letenju. On se onda upisao u školu letenja u Mostaru i super se pokazao. Ali kad je došao red na nju da pokuša da ostvari svoje dečje snove, morala se suočiti s činjenicom da ne postoji škola koja devojke obučava za pilote. Toliko je to nju ubilo u pojam, toliko je bila nesrećna... To je meni skrenulo pažnju na jasnu diskriminaciju ženskih polnih uloga u društvu. Onda sam saznala za hirurge. Kad pitaju oni koji treba da budu operisani hoće li da ih operiše muško ili žensko, svi više veruju u mušku ruku." Primeri su se množili.
       - Počela sam da razmišljam o stereotipima. Logički je sledilo pitanje: zašto su ženske polne uloge inferiorne, iako se zna da bez njih ne bi moglo da opstane nijedno društvo?
      
       Neki na to gledaju i kao na normalne različitosti koje proizlaze iz očigledne različitosti polova?
       - Brojna psihološka istraživanja potvrđuju da značajne razlike u sposobnostima i karakternim osobinama ne postoje među polovima. Pronađene su mnogo veće individualne razlike u okviru jedne grupe muškaraca ili žena nego između te dve grupe. Ne, to ne može da izdrži dublju proveru. Počela sam da tražim dublje razloge.
      
       I na šta ste nailazili?
       - Išla sam sloj po sloj, ali svuda i za sva vremena konstanta je patrijarhalni odnos, patrijarhalna porodica i odgovarajuća politika. U toj porodici dominira autoritet oca. I baš tu se deca uče da nekritički prihvataju sve ostale društvene autoritete. Osnovne osobine ljudi postaju: pokornost i poslušnost. I tu žena, ipak, znatno lošije prolazi.
      
       Pa, nije neka sreća biti ni "glava porodice"?
       - Nije, ali žena je eksploatisanija od muškarca. Posebno ako radi u preduzeću, pa kad se vrati kući, nastavlja da radi ženske poslove. Ali njen položaj nije mnogo bolji i kad - "ne radi". Mislim da su feministkinje u pravu što taj privatni deo ženinog rada proglašavaju javnim, političkim pitanjem. Jer žena u porodici održava muškarca i decu, a taj u osnovi ogroman rad društvo ne plaća. Tako se na besplatnom ženskom radu ostvaruje znatan deo ukupne društvene reprodukcije. I onda se još kaže: muž izdržava ženu.
      
       Teško je zamisliti izlaz iz te situacije.
       - Muškarci moraju da shvate svoju zabludu i da počnu da se bore za svoju polnu emancipaciju. Oni ne razumeju svoj položaj. Represija je vešto prikrivena. Oni žive sa utiskom da su superiorni u kući, u društvu.
      
       Malo kome to izgleda drugačije?
       - Ali to su samo stereotipi koji vladaju svetom i nameću polne uloge: muškarac je racionalan, a žena misli srcem. On mora da bude spreman da podnosi fizičku i psihičku bol. Ne sme da plače. Mora da bude odlučan, uspešan. Žene su nežne, emotivne, više altruistički orijentisane, požrtvovane, pokorne. Svako odstupanje od tih predstava je opasno i rizično. Ukoliko neki muškarac ima nešto naglašenije te osobine koje su kao ženske, čak i psihijatri to proglašavaju za psihičke poremećaje. Sasvim je pogrešno odvajati emocije od razuma, jer u svakoj emociji ima logike, naše misli se neprekidno prepliću sa emocijama. Nažalost, u našoj kulturi se prednost daje razumu. Emocije se potcenjuju, a samim tim i žene kojima se one više pripisuju.
      
       Otvoreno ispoljavanje emocija proglašava se nepristojnim čak i kada su u pitanju duboke emocije tuge i bola?
       - Da, od najranijeg detinjstva dečake treniraju da što bolje podnose fizički i psihički bol. To sigurno nije slučajno, budući da emocije predstavljaju pravu pogonsku silu, one pokreću ne samo pojedince već i čitave mase. Zato je neophodno držati ih pod kontrolom, posebno kod muškaraca koji su oduvek predstavljali glavne aktere svih društvenih zbivanja. Osim toga, otvoreno ispoljavanje emocija može da izazove emocije saosećanja kod drugih kod kojih se može aktivirati bes i usmeriti agresija prema onima koji predstavljaju izvore frustracije, a to su najčešće oni koji drže političku i ekonomsku vlast. Muškarac, dakle, mora da bude uspešan i hrabar, ne sme ispoljavati nikakve oblike straha ili nesigurnosti. S druge strane, feminini stereotipi podrazumevaju da žene moraju da budu nežne, požrtvovane, pokorne, altruistički usmerene...
      
       Mnogi će reći da bi bez tih zaštita "normalnosti" društvo bilo vrlo ugroženo?
       - Ovakvo društvo verovatno bi bilo, ali ono ne mora biti baš ovakvo. Stereotipi na kojima se ovo društvo zasniva deo su vaspitanja koje određuje uloga oca. Otac mnogo više insistira na podeli: da se muška deca igraju muških igara, a ženska ženskih. Interesantno je da dečake mnogo strože kažnjava ukoliko se igraju ženskih igara nego obrnuto. On kažnjava ako dolazi do poremećaja te ravnoteže. Uloga majke je liberalnija. I sasvim je svesna da i kod muške dece treba razvijati roditeljski instinkt. Briga za dete stvara jedan novi etički smisao za čoveka, što muškarcima koji su ovako vaspitani uglavnom ostaje nepoznato.
      
       U čemu je tu gubitak?
       - Frojd je tvrdio da je prvih pet godina života odlučujuće za formiranje ličnosti. A muškarac u patrijarhalnom društvu dete baš u tom periodu sasvim predaje majci, koja je, opet po merilima tog društva, moralno i intelektualno inferiornije biće. To stvara veliku konfuziju i ima posledice u društvu. Kažu, nema žena umetnika, naučnika, filozofa. Ali žene su njih stvorile! Ne mogu se ni uporediti ta zadovoljstva koja donose pisanje, slikanje, vajanje sa zadovoljstvom koje imate kad vajate jedno ljudsko biće! To su božanstvene stvari - kojih se muškarci najčešće lišavaju. Muškarci koji to ne mogu da čine, ipak moraju negde da pokažu svoje emocije. Oni češće svoju kreativnost i senzibilitet izražavaju baveći se umetnošću. Bavljenje umetnošću uvek je bilo i psihoterapija.
      
       Šta bi se promenilo kad bi očevi počeli više da se bave decom?
       - Kad bi se očevi brinuli o deci, oni bi tu ljubav koja se tu prirodno razvija onda mogli da prenose i na druge ljude oko sebe. Tako bi se oplemenili odnosi u društvu. Humanizovali. Ja u svojim istraživanjima akcenat stavljam na empatiju (sposobnost da se čovek uživljava u ulogu i probleme drugog čoveka), a koja se naročito razvija u procesu vaspitanja dece i to još u prvoj fazi u kojoj još ne postoji verbalna komunikacija. Zato moram da kažem da se društvo ne deli na srećne muškarce i nesrećne žene. Naprotiv, deca su, kao što i sami znate, mnogo pažljivija i nežnija prema majkama u starosti. I to je posledica tih nametnutih društvenih uloga. Muškarci u starosti, to je posebna tuga. Izbačeni iz društva, osamljeni u porodici. Strašno! Inače i u detinjstvu muška deca imaju mnogo više psihičkih poremećaja zbog pritisaka u vaspitanju. Frojd smatra da od normalne identifikacije deteta ne zavisi samo zdravlje pojedinca nego i zdravlje čitavog društva.
      
       Kakva je zdrava osoba?
       - Ja mislim da se od Frojdovog vremena štošta promenilo. Rigidna identifikacija nije zdrava. Izrazito femine žene i izrazito maskulini muškarci, to istraživanja pokazuju, mnogo su neurotičniji, asocijalniji, skloni konformizmu, slabije razviju svoje urođene potencijale nego one osobe koje u sebi prirodno spajaju i femine i maskuline osobine. Jung je govorio da se u svakom od nas nalaze i Anima i Animus. Dakle, moglo bi se reći da su zdrave osobe one koje su ujedno i razumne i emotivne. Da bi se to postiglo, i otac i majka u porodičnom vaspitanju treba da imaju i autoritet i jako dobar kontakt sa svojim detetom.
      
       Postavljate li ipak previsoke zahteve?
       - Samo tako dobijate ostvarenu ličnost. A to su ne samo društveno uspešni, a u suštini bezosećajni ljudi, već i srećnije, zdrave i mnogo humanije ličnosti.
      
       Koju politiku i koje društvo tako šta danas ozbiljno može da zanima?
       - Postoje društva koja se kreću ka tome. Recimo, skandinavske zemlje su uglavnom pacifističke, a tamo nemate rigidne podele roditeljskih uloga. S druge strane, imate militantne islamske zemlje. Žene samo rađaju, a muška uloga je zaštita porodice. To nosi i jednu agresivnu ratobornu psihologiju.
      
       Branilac porodice, naroda, zašto je loša ta uloga ?
       - Ne bi bila kad to ne bi bilo posledica političke manipulacije tog patrijarhalnog društva koje tako instrumentalizuje polne uloge. Uvek sam tvrdila da su muškarci veće žrtve patrijarhalne civilizacije nego žene. Idu u ratove. Ginu. Žene nadoknađuju manjkove ratnika i radnika. Naravno, nema tu dobrovoljnosti. Kosovo je dobar primer. To se moglo rešavati jedino preko emancipacije žena. U takvom društvu žena se kupi i nema izbora. Njeno je da rađa. Pa ni harem nije izmišljen da bi muškarci uživali već da se obnavlja društvo. E, sad ste ovde imali te smešne muške političke teorije. Kao da Albanke rađaju za inat drugom narodu. Smešno. Svaka žena koja je rađala, zna kako je to bolno i teško.
      
       Šta ta gola dominacija nad ženom donosi muškarcu?
       - Zahvaljujući svojoj superiornoj ulozi, muškarac u porodici obnavlja svoju snagu i samopouzdanje, koje gubi u društvu okrutne konkurencije i borbe za vlast. Istraživanja pokazuju da se u braku žene mnogo teže i češće psihički razboljevaju. Kod njih se učestalije javljaju psihosomatski poremećaji, depresije, pokušaji samoubistva. Oni su učestaliji nego kod neudatih žena. Kod muškaraca je upravo suprotno. Ali muškarci su šizoidno rascepljena bića tokom cele istorije. Uvek za njih postoji dvojstvo: imati sveticu ili kurvu. Kad bi muškarac mogao da spoji erotiku i ljubav, onda bi bio srećan. I ne samo srećan, već bi se ogromna energija koja se troši u sukobima i borbi između polova mogla usmeriti protiv sistema koji dehumanizuje sve ljudske odnose pa i odnose među polovima. S druge strane, ukoliko bi se stvorili takvi uslovi u kojima bi muškarci i žene pored seksualnih privlačnosti osećali jedni prema drugima nežnost i prijateljstvo, stvorile bi se tako čvrste veze, kakve bi lako prevazilazile rasne, klasne, verske i nacionalne barijere. Tako bi se smanjila i mogućnost političke manipulacije. Ko bi se iz srećnog braka bacao u naručje apstraktnoj domovini i žurio na front? Da ubija i ratuje. Videli ste i u ovom našem ratu. To je bio sukob frustriranih i bolesnika. Normalni ljudi su bežali od rata.
      
       Ali, ne izgleda da su ovdašnji muškarci i ranije ovoliko dezertirali?
       - Još nema pravih istraživanja koja bi pokazala koliko je muškarcima potrebno snage da igraju te svoje mačo uloge. Koliko je jezivo represivno dejstvo tih uloga. Zamislite osećajnog muškarca koji mora da ide u rat da bi ubijao. Ali ako ne ode, on je obeležen, a u mnogim društvima se ne može ni oženiti.
      
       Kako izaći iz tog kruga?
       - Samo ako muškarci aktiviraju svoje emocije i počnu da razvijaju svoju emocionalnu inteligenciju. Jer ako čovek ne može da saoseća s drugim, onda nema šta da ga pokrene da pomogne drugom. To će, naravno, teško ići. Društvene posledice su očigledne. Istraživanja pokazuju da muškarci mnogo češće imaju saobraćajne nesreće, da su podložniji alkoholizmu, narkomaniji, toksikomaniji, učine više ubistava... Mnogi više počine samoubistava, iako kod žena ima više pokušaja samoubistava. Mislim da je ključno pitanje danas: zašto se muškarci ne pobune protiv ovog stanja?
      
       Mislite na način kako je to učinio feministički pokret?
       - To je, kao što se vidi, bio prilično efikasan način, s tim što treba reći da su te žene tako ekstremne orijentacije u krajnjoj liniji proizvele i osvešćivanje muškaraca. Zaista, i oni danas sve manje žele da budu mašine za rad, rat i oplodnju.
      
       Ni feministički pokret nije homogen. Koji unutarnji sukobi najznačajnije izražavaju tu nehomogenost?
       - Problem je uvek isti - sukob između radikalnih i umerenih struja. Po jednima, muškarci su apsolutno krivi za sve, dok bi druge gradile komunikaciju sa muškarcima i zajedno sa njima tragale za uzrocima nejednakosti. Rekla bih da kod nas prevladava ova umerenija struja.
      
       Zašto se muškarac plaši da izađe iz svoje uloge?
       - Tajna je u muškom seksualnom orgazmu. Žena može da rađa, a da ne doživljava orgazam. Muškarac je u delikatnijem stanju. Kad bi muškarac kojim slučajem spojio emocije ljubavi sa seksualnošću, onda bi on u svim tim brakovima bez ljubavi postao impotentan. A koliko je oduvek bilo brakova sklopljenih iz interesa! Tako se niz uzornih građanskih brakova, u stvari, svodi na običnu legalnu prostituciju.
      
       Kako se uopšte u političkom društvu koje ima kao meru vrednosti čistu efikasnost, može stići do stanja gde je cilj - sreća?
       - Vidite, sve počinje onom Platonovom pričom kako su ljudska bića nekad davno bila tako jaka da su se bogovi uplašili, pa su ih rasekli na dve polovine: mušku i žensku i učinili da se one čitavog života traže. To jeste metafora, ali je upravo ta rascepljenost osnova za političku manipulaciju. Uz to je još dodato osećanje grešnosti koje je kod žena znatno izraženije, tu je Crkva učinila svoje. A kad ubediš čoveka da greši, možeš sa njim da radiš šta hoćeš. Rešenje je, dakle, u prevazilaženju rascepljenosti koju je patrijarhalno društvo učinilo čoveku, terajući muškarca da potiskuje emociju i oduzimajući ženi pravo na racionalno ponašanje. Bez toga se ništa suštinski ne može učiniti. To je, u stvari, ono što se zove androginost, a koja podrazumeva preobražaj ne samo žene, već i muškarca. Androginost bi mogla postati nova pokretačka snaga u izgradnji novog i humanijeg društva.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ