Teatar apsurda bio bi na vrhuncu ako bi se pokazalo kao tačno da je jedan od zaštićenih svedoka Ibrahim Rugova. To bi značilo da tužilac smatra kako je Rugova neko koga bi trebalo zaštititi od mogućih Miloševićevih pritisaka i zastrašivanja

      Povučeno značenjem reči "insajder", koju ona ima u svakodnevnoj upotrebi, domaće javno mnjenje je već u stvari u blagoj groznici, suočeno s pitanjem koga to u rukavu ima Karla del Ponte: Vlajka Stojiljkovića? Radeta Markovića? Zorana Lilića? Nikolu Šainovića? Ko će se odazvati na konkurs za domaćeg izdajnika bez kojih nismo bili, bar tako verujemo, ni u jednom trenutku naše istorije?
       Ništa od toga. "Insajder" na ovom mestu je čisto pravni termin i označava svedoka koji je u posedu poverljivih dokumenata ili ima saznanja o unutrašnjem delovanju ili organizaciji, na primer, Vojske Jugoslavije. Službeni simultani prevodioci u sudu (Tribunal, inače, srpski, hrvatski i bosanski tretira kao jedan jezik) tu reč i ne prevode, pošto je kao takva poznata u pravosudnom sistemu iz kojeg je preuzeta, a drugi sistemi ne vide potrebu za takvim razvrstavanjem svedoka pa i nemaju potrebu za pojmom koji označava takvo štogod.
       To sve, razume se, ne znači da se pred sudijom Mejom u budućnosti kao svedok Karle del Ponte neće pojaviti neko od domaćih političkih ili vojnih funkcionera ali, barem za sada, treba verovati onima koji tvrde da sa Hagom dosad nisu sklopili takav aranžman.
      
       Samoodbrana
       Dakako, neizvesnost bi bila manja, ili bi bar kraće trajala kada ne bi bilo "svedoka sa zaštićenim identitetom". Džefri Najs, u ime haškog tužilaštva, tražio je da se ne odaje identitet svedoka, imajući u vidu i to da "optuženi ne priznaje autoritet suda". Imao je tek delimičnog uspeha. Predsedavajući sudija Ričard Mej se glasno zapitao kako bi optuženi uopšte mogao da pripremi odbranu ako ne zna ko su svedoci, a drugom sudiji u veću Patriku Robinsonu je i to bilo malo pa je jasno i glasno rekao da je to pitanje Haški tribunal već rešio: optuženi ima pravo na pošteno suđenje, rekao je, bez obzira na to priznaje li ili ne autoritet suda. Ishod: tužioci su u obavezi da Miloševiću predoče spisak svedoka mesec dana pre početka ročišta, a u izuzetnim slučajevima, kada to odobri sud, deset dana ranije.
       Razlog zbog kojeg se skriva identitet jeste onaj uobičajeni: da bi se izbegli pritisci i zaštitili svedoci. Ne izgleda uverljivo da je Miloševićeva pozicija takva da bi od njegove moći trebalo preduzimati tako obimnu zaštitu, a Branislav Tapušković, amicus curiae, kaže kako se sasvim sigurno institucija zaštite svedoka u Hagu zloupotrebljava, jer, kaže, na Zapadu zaštita svedoka podrazumeva nešto sasvim drugo, njegovu fizičku zaštitu, i preduzima se samo u izuzetnim situacijama, a skrivanje identiteta svedoka ima za cilj jedino da oteža posao odbrani i ništa drugo.
       Milošević, kao što znamo, ne priznaje sud pa dakle nema ni odbranu, a Haški sud, za razliku od svih drugih sudova ovoga sveta nije predvideo da optuženi u tom slučaju dobije branioca po službenoj dužnosti, pa nema advokata ili, kako se kaže rečnikom Tribunala, "brani se sam". Teret zastupanja interesa optuženog tako je unekoliko pao na "prijatelje suda", amici curiae, koje, osim Tapuškovića, čine još i holandski advokat Mihail Vladimirof i Englez Stiven Kej.
       Poseban detalj je da se jedan broj svedoka uopšte neće ni pojavljivati pred sudom, nego će optužba samo priložiti njihove pisane izjave. Čak i da postoje Miloševićevi branioci, pitanje je koliko bi to advokata moralo biti da bi ispitali verodostojnost desetina svedoka i navoda u njihovim izjavama. Zdenko Tomanović, advokat koji zajedno sa Dragoslavom Ognjanovićem zastupa Miloševićeve interese (naravno, ne pred sudom) iz toga zaključuje da je sasvim očigledno reč o instituciji pred kojom je odbrana u debelo podređenom položaju u odnosu na tužioca.
       Teatar apsurda bio bi na vrhuncu ako bi se pokazalo kao tačno da je jedan od zaštićenih svedoka (pod pseudonimom K-3, ili tako nekim) Ibrahim Rugova. To bi značilo da tužilac smatra kako je Rugova neko koga bi trebalo zaštititi od mogućih Miloševićevih pritisaka i zastrašivanja.
      
       Zabrinjavajući veštaci
       Tužioci su pokazali da su spremni da proces i dalje drže na političkom terenu. U prethodnom ročištu, sudija Mej je odbio zahtev tužioca da se objedine postupci za zločine na Kosovu s jedne, i Hrvatskoj i Bosni s druge strane. Razlog je taj što se izraz "velika Srbija", na kojem insistiraju tužioci, ne može baš nikako odnositi na Kosovo, pošto je, smatrao je sud, ono već u Srbiji, maloj ili velikoj. Tužioci su se, inače, odlučili da se na ovu odluku žale, i Apelaciono veće (predsedavao Klod Žorda) je, prema proceduri, dozvolilo podnošenje ove žalbe. To, međutim, kažu pravnici u Haškom tribunalu, nikako ne bi trebalo shvatiti kao bilo kakav znak u pogledu konačnog ishoda tužiočeve apelacije.
       Sudija Mej, inače, pokazuje znake nenaklonosti za istorijsku argumentaciju. Na poslednjem ročištu, na kome su inače uglavnom razmatrani tehnički detalji i formalna pitanja, izrekao je da je "količina istorije koju želimo čuti ograničena". Takođe, saopštio je tužiocu Najsu kako ga "posebno brinu" dva veštaka (od ukupno 11) koje tužilac želi da pozove, a to su istoričar i vojni analitičar. Ipak, morao je da prizna kako je i ranije Haški sud praktikovao da poziva ovakve veštake, ali je za vojnog analitičara prethodno tražio uveravanja o njegovoj merodavnosti.
       Branislav Tapušković, međutim, bio je prinuđen da se zaputi u suprotnom pravcu. Pošto je tužba u svom istorijskom sagledavanju uzela period od 1980, Tapušković je ocenio da nema razloga da se baš taj period uzima kao relevantan, i zatražio da, ako će već da se gleda istorija, to bude od završetka Drugog svetskog rata. Mej je priznao da je takav razlog legitiman, ali je uputio Tapuškovića da sve materijale toga tipa dostavi u pismenoj formi. Osim toga, beogradski advokat je tražio da se u materijale suda uvrste i nedavno prikupljeni spisi Vlade Srbije o Kosovu
       (27 000 strana).
       Pitanje je zbog čega tužioci insistiraju na istorijskoj i političkoj pozadini Miloševićevog ponašanja, kada već sam sudija ta pitanja smatra pravno neinteresantnim kada je to istrajavanje počelo da im šteti, što se vidi na primeru odbijanja da se kosovska optužnica podvede pod projekat "velike Srbije". Mogući odgovor je da je takvo ponašanje tužioca relikt vremena kada je sud bio sredstvo za međunarodnu kriminalizaciju politike koju je vodila srpska država i srpska strana uopšte. Klasična potvrda toga je tekst optužnice protiv Dušana Tadića, inače prvog čoveka kojem je Haški sud sudio, koja mnogo više liči na tužbu protiv Srba i srpske politike poslednje decenije dvadesetog veka, nego na optužnicu protiv zločinca, jednog od mnogih kakvih je bilo u ratu.
       Slobodan Milošević, pošto se "sam brani", ima pravo da poziva svoje svedoke i da postavlja pitanja svedocima tužbe. Prema sadašnjem njegovom ponašanju, on to neće iskoristiti, tako da samo ostaje mogućnost da amici curiae iskoriste pravo na unakrsno ispitivanje svedoka. I, kako nam je rekao Tapušković, on se, bogami, za to najozbiljnije i priprema.
       Prema informacijama do kojih je NIN uspeo da dođe, Sjedinjene Države apsolutno ne nameravaju da dopuste da se neko od njenih službenika pojavi kao haški svedok, makar morale da, recimo, u slučaju Ričarda Holbruka, teraju i do veta u UN. O Klintonu i većim zverkama da i ne govorimo.
      
       Žurba
       Značajno je da će, kako kaže Tapušković, amikusi moći da unakrsno ispituju svedoke tužbe (to pravo pripada i samom Miloševiću, ali, kako stoje stvari, on ga neće koristiti). Tako da je neizvesno i u šta bi se moglo izmetnuti svedočenje kontroverznih svedoka, poput Vilijema Vokera, za kojeg se za sada smatra kao sigurno da ima poziv za Hag sa potpisom Karle del Ponte.
       Inače, novinarima koji su pokušali da doznaju identitet prvog svedoka (amikusima je poznat, kao i samom Miloševiću, pošto je do ročišta manje od mesec dana), Tapušković nije mogao da izađe u susret, ali je obećao da će da ga "rasture".
       Kako se početak suđenja bliži, sve je aktuelnije pitanje da li je Milošević iz svoga stava "ne priznajem ovaj sud" izvukao maksimum i da li bi mu sada bilo bolje da prihvati igru koju mu pravila Tribunala nameću.
       Ako bi se Milošević odlučio da pozove svedoke, pogotovu one zvučnijeg imena, to bi moglo da obnovi dosta zamrlo interesovanje za Miloševićev slučaj. Do tada, za makar i mlako podgrevanje atmosfere se postarao francuski advokat Žak Veržes, poznat po odbranama Iljiča Ramireza, poznatijeg kao Šakal, i bivšeg gestapovca Klausa Barbija. U holu Tribunala Veržes je francuskim novinarima - koji uglavnom nisu pokazivali razumevanje za njegove argumente - objašnjavao da se Miloševićeve akcije protiv civila zbog kojih je optužen ne mogu razdvajati od onog što je radio NATO i da razlika što je Milošević to radio na kopnu, a NATO iz vazduha, nije pravno relevantna. Svaki rat je totalni, a cilj je pobeda, pozivao se Veržes na Klauzevica.
       Time se Veržes priključio pravnicima koji imaju fundamentalne primedbe na Haški tribunal, a jednu od takvih primedbi izgovorio je na poslednjem ročištu i sam Milošević: "Kao pravnici dobro znate da Ujedinjene nacije koje su osnovale sud nemaju zakonodavne i sudske nadležnosti, a nadležnosti koje nemate ne možete preneti na nekog drugog", rekao je Milošević pre nego što ga je sudija Mej prekinuo. Milošević je izgledao kao čovek kome ne manjka argumenata i koji je gladan prilike da ih kaže. Mej mu je obećao takvu priliku kada suđenje počne.
       Ono što je u ovom času najteže proceniti jeste trajanje procesa. Vidljivo je bilo da sudija želi da ubrza suđenje u odnosu na onu dinamiku koju je zamislio tužilac. Temeljni dokumenti o ljudskim pravima i osnovnim slobodama traže suđenje "u razumnom roku", a sigurno je da ni najbrži rok u kome se može doneti odluka neće moći da se okvalifikuje kao razuman. Spekulacije kažu da se sudiji Meju u stvari ne žuri zbog poštovanja ljudskih prava nego (i sudije su ljudi) namerava da se kandiduje za predsednika suda u narednom mandatu, te bi mu bilo nezgodno da ga taj trenutak zadesi u času kada je usred velikog procesa. Sadašnjem predsedniku mandat ističe kroz dve godine.
       U principu se smatra da vremenska distanca u odnosu na dela koja se stavljaju na teret uvek ide u korist okrivljenog. Možda će tako biti i u haškom slučaju, a pogotovu što razni međunarodni događaji koji su bili ili će tek biti, mogu te haške procese baciti u zapećak, ili pak Miloševićevu delatnost obasjati u nekom sasvim drugačijem svetlu od onog koje je svetlelo poslednjih desetak godina.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Svedok "Rasturanja" svedoka tužbe je već bilo u haškoj praksi, a veoma dobar primer izveo je upravo Mihail Vladimirof, amicus curiae u slučaju Milošević. U procesu protiv Dušana Tadića, prvog haškog zatočenika, zaštićeni svedok je bio Dragan Opačić. ("Zaštita svedoka" je tada podrazumevala potpuno tajni identitet i tajno svedočenje, što je kritičarima Tribunala bilo povod da tvrde kako se poslednji put tako svedočilo u vreme inkvizicije.) Ranjenog Opačića je zarobila muslimanska vojska za vreme rata, a zatim je osuđen za ubistva i silovanja u logoru Trnopolje u procesu za koje sarajevski list "Dani" kaže da je više svedočenje o okolnostima koje su u tom logoru vladale nego što je dokazano da je baš Opačić za njih odgovoran. Tog i takvog Opačića bosanske vlasti su ustupile tadašnjem tužiocu Trubinala Lujzi Arbur. Advokat Vladimirof je Opačića suočio sa ocem i bratom, za koje je Opačić najpre rekao da ih ne poznaje, a na kraju je posvedočio da je, kao bosanski osuđenik, godinu dana pripreman od strane Izetbegovićevih vlasti, uz teško zlostavljanje, da bude lažni svedok u procesu protiv Tadića. Tribunal je posle tog slučaja "u hodu" promenio praksu tretiranja svedoka.